Uslovi u kojima žive i rade radnici i radnice rentirani velikim modnim brendovima zarad jeftine proizvodnje, nisu – makar posle slučaja Rana Plaze – nepoznanica svetskoj javnosti. Međutim, nakon Rana Plaze paradigma o ceni mode koja se plaća ljudskim životima ostala je fiksirana za azijske zemlje, dok se ispod radara nikad nije našla Istočna Evropa u kojoj su loši uslovi rada i niske plate skriveni etiketom „Made in Europe“. Istraživanje o uslovima rada u proizvodnim pogonima velikih brendova koji proizvode u Srbiji upravo ukazuje na to da su paralele između Srbije i Bangladeša opravdane.

Potpisivanje Sporazuma o zaštiti od požara i bezbednosti zgrada u Bangladešu ignoriše činjenicu da je bila potrebna smrt više od 1.200 radnica i radnika za šivaćim mašinama da bi se uopšte govorilo o uslovima rada i bezbednosti radnog mesta, a stvara privid da se brendovi konačno ponašaju odgovorno duž celog lanca snabdevanja. U stvarnosti, pritisak tržišta diktira stalno snižavanje troškova proizvodnje, gde ulaganje u poboljšanje radnih uslova i povećanje zarada nisu isplativi. U lancu proizvodnje koji je organizovan kroz kompleksan sistem dobavljača i podugovaračkih odnosa žonglira se odgovornošću kada se potegne pitanje kršenja radnih prava.

Pogoni će se otvarati, zahvaljujući velikoj mobilnosti tekstilne industrije i strategijama autsorsinga, tamo gde se proces proizvodnje može organizovati najjeftinije. Prvobitno izmeštanje proizvodnje u zemlje jeftine radne snage u Aziji značilo je i pad cene rada na globalnom nivou, a devastiran privredni sistem zemalja Istočne Evrope, praćen ogromnom nezaposlenošću, učinio je ovo područje konkurentnim azijskim zemljama. Vlade zemalja u region prinuđene su da se takmiče u prilagođavanju zakonske regulative ne bi li obezbedile što povoljnije uslove za velike kompanije.

Poslovanje u Istočnoj Evropi olakšava i primena OTP-a (Outward ProcessingTrade), bescarinskog autsorsinga radon intenzivnih delova proizvodnje, koji omogućava da se gotov proizvod nazad u EU uvozi uz plaćanje poreza samo na vrednost dodate obrade. Vlade regiona obezbeđuju i niz drugih pogodnosti, poput besplatne infrastrukture, oslobađanja uvoznih i izvoznih dažbina, poreskih olakšica, a u poslednje vreme aktuelno je i direktno finansiranje putem tzv. subvencija. Na ovaj način kompanije su u mogućnosti da šire mrežu kooperanata bez znatnijih troškova. Iako postoje primeri u kojima brendovi direktno – mada i to uz pozamašne subvencije – kupuju proizvodne pogone, češće suprivremene i povremene porudžbine podugovaračima, sa veoma kratkim rokovima isporuke i gotovo neisplativim ugovorima za kooperante. Niskim cenama brend direktno diktira usloverada, a njihova dominantna pozicija na tržištu prisiljava male pogone da prihvataju loše ugovore uz dalje delegiranje delova proizvodnje niže pozicioniranim firmama u lancu. Fragmentacija procesa proizvodnje omogućava lakšu eksploataciju radnika, a ona je sve veća što se više krećemo od centrala brendova ka periferiji radnog procesa.

Poražavajuća slika radnih prava

U ovakvom kontekstu, brak između globalnih brendova koji su u potrazi za jeftinom proizvodnjom i prekarnom radnom snagom, sa jedne, i Vlade Republike Srbije, sa druge strane, relativno lako je sklopljen. Srbija je, kao temeljno deindustrijalizovano društvo tokom ratova 1990-ih i tranzicije nakon 2000, jedna od zemalja koje svoje radnike jeftino rentiraju, reklamirajući se upravo kao „zemlja jeftine radne snage“. Politike Vlade Srbije gotovo isključivo su okrenute privlačenju tzv. direktnih stranih investicija nisko fiksiranom minimalnom zaradom, liberalizacijom radnog zakonodavstva, te visokom tolerancijom na kršenje zakona od strane poslodavaca. U slučaju kada to nije dovoljno, Vlada Srbije nudi direktnu novčanu injekciju kroz tzv. subvencije koje se kreću od dve do deset hiljada evra po otvorenom radnom mestu. Prostom matematikom, u pojedinim kompanijama radnik je u potpunosti plaćan od države, i to po nekoliko godina.

Srbija i Istočna Evropa, pored toga, imaju veliki broj prednosti u odnosu na Aziju, od kojih je (pored obučene radne snage i razvijene infrastrukture) možda najznačajnija njihova geografska lokacija: transport robe iz Srbije do Zapadne Evrope traje nekoliko dana, dok transport iz Istočne Azije zna da potraje i nekoliko nedelja. Razlika nije mala ima li se u vidu potreba brendova za sve bržom a sve intenzivnijom proizvodnjom usled specifičnih zahteva tržišta. Među velikim svetskim brendovima koji imaju svoje pogone u Srbiji nalaze se: Geox, Calzedonia, Pompea, Benetton, a u Srbiji se proizvodi i Armani, Burrberry, Dolce & Gabbanna, Ermenegildo Zegna, Inditex/Zara, Louis Vuitton/LVMH, H&M, Next, Mango, Max Mara, Marks & Spenser, Prada, s.Oliver, Schiesser, Schöffel, Top Shop, Tesco, Tommy Hilfiger/PVVH, Versace, Esprit, Vero Moda i drugi.

Terenski deo istraživanja koji smo radili u Srbiji podrazumevao je dubinske intervjue sa radnicama i radnicima u pogonima koji proizvode za neke od ovih brendova. Rezultati su pokazali da im najviše smetaju radni uslovi i plate koje su toliko niske da zarad preživljavanja moraju da rade i po nekoliko dodatnih poslova. Neke od teških povreda radnog prava prema obavljenim intervjuima su: rad bez ugovora, nezakonito produživanje ugovora na određeno, uskraćivanje prava na korišćenje bolovanja i godišnjeg odmora, prekoračenje broja prekovremenih radnih sati (ponekad legitimisano „saglasnošću“ radnika), neplaćen ili neadekvatno plaćen prekovremeni rad, ograničena ili zabranjena upotreba toaleta, neadekvatna temperatura, nepostojanje sistema za ventilaciju, pa čak i fizičko maltretiranje. U praksi to znači da je u slučaju jedne kompanije, u periodu od desetak dana tokom leta 2017. godine, zabeleženo preko dvadeset kolabiranja zbog previsokih temperatura. Nakon toga je, kako kaže jedna radnica, „Uprava od nas tražila da skupimo novac za merač krvnog pritiska da bi oni mogli da se igraju doktora kada se onesvestimo i da ne bi zvali Hitnu pomoć“. Da se ne radi o izolovanom slučaju lošeg tretmana u jednoj fabrici ilustruje i sledeća izjava iz druge: „Rekao sam nadzornici: Ne mogu da dišem pored ove mašine. U fabric je već 30 stepeni i još je toplije kada radimo pored mašine. Nakon što sam to rekao, ona je uzela izduvnu cev, usmerila je ka našim licima i rekla: Pomirite se sa tim, jer je mnogo onih koji čekaju da vas zamene. Vrata su vam otvorena!“

Uz ovakav tretman, zarada koju primaju radnici pokriva tek trećinu od onoga što smatraju da im je potrebno za život. U okviru istraživanja jedna od kalkulacija na koju je obraćena posebna pažnja bila je izračunavanje (tačnije: aproksimacija) osnovnih troškova života radnika u tekstilnoj industriji. Ona je izračunata empiristički, odnosno intervjuisanjem radnika o porodičnim izdacima za one potrebe koje se identifikuju kao esencijalne: hrana, stanovanje, higijena, kultura i obrazovanje, odmor i ušteda. Problem nastaje u onom trenutku kad većina radnika nije bila u stanju da izračuna troškove za obrazovanje i kulturu, a kamoli da zamisli trošak za odmor ili bilo kakvu mogućnost pravljenja tzv. crnog fonda. Sa druge strane, ni podaci o ostalim troškovima ne odaju najprecizniju sliku: radnici imaju tendenciju da ih umanjuju jer u kalkulaciju ne ulaze sigurnosne mreže kao što je individualna poljoprivredna proizvodnja, pomoć šire porodice, članova porodice iz inostranstva itd. Dakle, vrlo je verovatno da konačna cifra podbacuje te da je razmera između plate koju primaju i novca koji im je potreban da bi preživeli još veća. Stoga, dodatni poslovi zaposlenih u tekstilnoj industriji nisu nadgradnja porodičnog budžeta, nego uslov prehranjivanja porodice.

Iako je situacija ponižavajuća i u pogonima koji direktno proizvode za velike brendove, još je gora u pogonima njihovih podugovarača. Još udaljeniji od sedišta brenda, , uslovi su teži za kontrolu, te ostavljaju prostor brendovima da peru ruke i prebacuju odgovornost na niže delove lanca. Ono na šta smo naišli kod podugovarača u Srbiji jeste da ogroman broj ljudi radi bez ugovora i za plate koje su manje od minimalca: najniža plata koju su radnici prijavili iznosi tek nešto više od 18.000 dinara. Deo plate često dobijaju „na ruke“, a neretko su i primorani da deo posla nose kući. Pravo na korišćenje bolovanja zavisi od (zlo)volje poslodavca određenog dana, a radnici se prisiljavaju da „priznaju“ svoju odgovornost prilikom povreda na radu. Redovno se uskraćuje mogućnost upotrebe sanitarnih prostorija. Godišnji odmor često je uslovljen pojačanim intenzitetom rada, pa su prošle godine u jednoj od takvih firmi radnice nekoliko nedelja radile po 16 sati dnevno. Osam sati smena, osam sati sna i tako ukrug.

Pored potpuno poražavajućih uslova rada u datoj industriji, sindikalna organizovanost radnika i radnica je u najmanju ruku razočaravajuća. Od oko 1.800 registrovanih fabrika za proizvodnju odeće i obuće, tek u nekih pedesetak, tj. u oko 3% od ukupnog broja, registrovani su sindikati. Iako je nedavno u jednoj fabrici potpisan prvi kolektivni ugovor, većina registrovanih sindikata i dalje je pacifikovana ili su nemoćni da se uhvate ukoštac i sa elementarnim problemima. U mnogim fabrikama sindikalno organizovanje je opstruirano od menadžmenta, a često su pokušaji osnivanja sindikata kažnjavani otkazom.

Nemali je broj onih koji kažu: „Ako je situacija zaista takva, zašto radnici sve ovo trpe?“ I dobiju podjednako banalan, a iskren odgovor: „Zato što nemamo izbora.“ Mantre Vlade Srbije o otvaranju novih radnih mesta znače upravo ove plate i ovakve radne uslove. U Srbiji je trenutno formalno i neformalno u industriji odeće i obuće zaposleno oko sto hiljada radnika/radnica. Prema procenama Privredne komore Srbije radi se o rastućem sektoru koji će u narednom periodu formalno zaposliti i postati budućnost za dodatnih 30.000–40.000 ljudi. Uzimajući u obzir da se 90% proizvodnih inputa uvozi, visoka ranjivost i niska profitabilnost samo produbljuju ćorsokak u kome se nalazi nacionalna ekonomija. Velike kompanije profitiraju, pomognute budžetskim novcem i preko leđa obespravljenog radništva.

Ključni elementi budućeg pritiska

Istraživanje koje smo radili u okviru Clean Clothes Campaign daje preporuke brendovima: da isplaćuju platu za dostojanstven život i poštuju radne (ali i ostale) zakone države. Reakcija brendova je poražavajuća i sporadična, ali ne i neočekivana. Pojedini brendovi su se latili provere navoda istraživanja i obavestili nas da nekih od navedenih kršenja radnih prava jeste bilo, ali da se njihov dobavljač potrudio da ih ispravi, dok su se drugi potpuno oglušili. Preporuke Vladi Republike Srbije glase: hitno povećanje minimalne cene rada do nivoa koji omogućuje dostojanstven život te pojačani monitoring nad poslodavcima, posebno nad poštovanjem prava radnika. Tek tu potpuno devastirajuće zvuči izjava premijerke Ane Brnabić koja je upravo povodom ovog istraživanja ukratko rekla da od države ne bi trebalo da očekujemo previše napora za zaštitu radnih prava.

Situacija, doduše, nije ništa bolja ni u regionu: ista istraživanja pokazuju gotovo identične rezultate. Stoga se postavlja pitanje kako dalje. Možda valja učiti iz primera Azije i inicijative Asia Flooor Wage koja je regionalnom saradnjom južnoazijskih sindikata i izraženom radničkom solidarnošću izgleda uspela da ujedini zahteve radnika u regionu. Zato su ključni elementi budućeg pritiska kontinuirani i mukotrpni rad na terenu, rad na sindikalnom organizovanju radnika, regionalna saradnja sindikalnih organizacija, jasna artikulacija zahteva upućenih brendovima i vladama, te temeljna međunarodna solidarnost radnika i radnica u industriji odeće i obuće. Bez internacionalne sektorske i vansektorske solidarnosti, skraćivanje radnog vremena koje su pre nekoliko meseci izvojevali nemački sindikati teško da išta znači radnicama koje su letos proizvodile obuću za nekoliko evropskih brendova radeći 16 sati dnevno.

Bojana Tamindžija je članica Centra za politike emancipacije i koordinatorka sistema urgentne pomoći radnicama i radnicima u tekstilnoj industriji u okviru mreže Clean Clothes Campaign.

Stefan Aleksić je antropolog, član redakcije portala Mašina.

Bojana i Stefan su radili na istraživanju o uslovima rada u tekstilnoj industriji u Srbiji koje možete preuzeti OVDE >>>

Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju lista Le Monde diplomatique.

Print Friendly, PDF & Email