Još pre Aleksisa Ciprasa, Evropa je razbila reformističke ambicije Fransoa Miterana dalekosežnim neoliberalnim programom.
Izgleda da u priči o grčkoj potčinjenosti evropskom kapitalu postoji beskonačna kasta zlikovaca. Na vrhu te liste su Angela Merkel (Angela Dorothea Merkel) i gotovo karikaturalno gnusan Volfgang Šojble (Wolfgang Schauble). Odmah ispod njih su zvaničnici poput Jerun Diselbluma (Jeroen Dijsselbloem), predsednika ministara finansija Evrogrupe, karikatura tehnokrate u sivom odelu.
Ipak, od svih ljudi koji snose odgovornost za prisiljavanje grčkog naroda na Memorandum, malo ko je imao toliko neoprostivu ulogu kao francuski predsednik Fransoa Oland (François Hollande). Mesecima je Oland dizao prašinu oko potrebe za drugačijim pristupom evropskoj dužničkoj krizi. Suočen sa nemačkom nepopustljivošću, uporno je tvrdio u javnosti da se Grčkoj ne može dozvoliti da napusti Evrozonu. U jednom trenutku je, krajem juna, Ciprasov (Alexis Tsipras) kontra-predlog novom paketu finansijske pomoći čak opisao “prihvatljivim”.
Ipak, na kraju ove reči nisu značile ništa. Oland, “dobri policajac”, je stajao rame uz rame uz Merkelovu i druge lidere Evrozone koji su pritisnuli Ciprasa da prihvati “kompromisni” dogovor koji je nametao razorne uslove već uništenoj grčkoj ekonomiji.
Ovaj prljavi posao je krajnjoj levici potvrdio, u slučaju da je bilo nekih sumnji, da prošlogodišnje glasine o rastućim francusko-nemačkim tenzijama u odnosu na evro nisu značile skoro ništa. I zaista, da li je iko mogao očekivati nešto drugo? Zašto bi francuska vlada, koja je štednju načinila stubom svog ekonomskog programa, predvodila napad na štednju u nekoj drugoj državi?
Potezi Olandove vladajuće Socijalističke partije (Parti Socialiste, PS) samo su još jedan podsetnik na to kakav truli leš je postala evropska socijaldemokratija. U tom smislu, uloga PS u kasapljenju grčke demokratije nije jedinstven slučaj na evropskoj centralnoj levici: naprotiv, evropske socijaldemokratske i radničke partije su u najvećoj meri čvrsto stajale uz Merkelovu i Šojblea tokom pregovora sa Grčkom – tako je doslovno bilo u slučaju Zigmar Gabrijela (Sigmar Gabriel), lidera Socijaldemokratske partije Nemačke (Sozialdemokratische Partei Deutschlands, SPD) koji je vicekancelar velike koalicije kojom rukovodi Merkelova.
Miteranova radikalna obećanja
Ipak, uloga francuske Socijalističke partije se ističe iz drugih razloga – ne zbog onoga šta ona jeste nego zbog toga šta je bila. Pre 35 godina se prethodna socijalistička vlada nalazila u upadljivo sličnoj situaciji kao što je ova u kojoj se nalazi Siriza nakon izbora u januaru.
To da je Olandova i Valsova1 partija jednom bila slična grčkoj partiji radikalne levice danas bi nam moglo izgledati bizarno. Ali kada je 1981. lider PS Franosa Miteran (François Mitterrand) došao na vlast kao prvi predsednik levice u istoriji Pete republike,2 nada koju je pokrenuo bila je slična onoj koju je generisala Siriza nakon izbora krajem januara 2015. godine.
Ako ništa drugo, očekivanja koja su okruživala Miterana su bila mnogo veća nego ona koja su dočekala Ciprasa. U noći 10. maja 1981, kada su objavljeni konačni rezultati glasanja, buknule su proslave na ulicama Francuske. Nekoliko desetina hiljada ljudi se okupilo na Trgu Bastilja u Parizu, gde su pevali i plesali do ranih jutarnjih sati.
Pet nedelja kasnije, levica je osvojila većinu mesta u Narodnoj skupštini na parlamentarnim izborima i time učvrstila Miteranov uspeh. Pripremljen je teren za formiranje vlade koja je (po prvi put od 1947. godine) uključila i komunističke ministre.
Imajući u vidu događaje u prethodne 3 decenije, teško je zamisliti koliko je u to vreme bio značajan vrtoglavi uspon levice do nivoa vlasti. Ali dolazeći svega deceniju nakon razočarenja iz maja 1968. i nakon dugačkog perioda desničarske vlasti u Petoj republici, Miteranov uspeh je inspirisao opšte uverenje da je Francuska na putu radikalnog raskida sa kapitalizmom. Politički program novog predsednika je bio otelotvorenje ambicioznog programa reformi i činio je platformu njegove kampanje, čuvenih “110 predloga za Francusku”.
Primenom ove platforme, tvrdio je Miteran, njegova vlada će ubrzati “prekid” sa kapitalizmom i postaviti temelje za “francuski put u socijalizam”.
Miteran ne potiče iz krajnje levice, već iz umerenijih uglova francuskog republikanskog socijalizma. Kao okorelom oportunisti, njegova posvećenost principima je išla onoliko daleko koliko su to njegove političke ambicije dozvoljavale. Pa ipak, budući predsednik se progresivno pomerao u levo tokom svog života – od mladalačkih podviga pristalice kolaboracionističkog Višijevog režima, kroz konverziju u levičarski pokret otpora, do umerenog socijalističkog ministra u kratkotrajnom kabinetu 1950-ih, pa do izgubljenih predsedničkih izbora 1965. i 1974. i konačno do ulaska u Socijalističku partiju 1971. godine.
Putanja njegove karijere odražava postepenu evoluciju francuskog socijalizma u decenijama nakon Drugog svetskog rata: 1950. je socijalističku levicu predstavljao skup fragmentisanih i uglavnom marginalnih parlamentarnih stranaka, naizgled osuđenih da budu mlađi partneri u beskrajnom nizu koalicionih vlada.
Samo dvaput (na kratko) je levica imala predstavnike u izvršnoj vlasti u decenijama između Narodnog fronta i izbora Miterana – i od tih vlada je daleko duži staž imala ona Gi Molea (Guy Mollet), čija funkcija premijera je bila značajna uglavnom zbog njegove uloge u kaznenom procesuiranju pokolja u Alžiru i u pokretanju invazije na Egipat 1956. godine zajedno sa Britanijom i Izraelom. Nakon povratka Šarla de Gola na vlast i uspostavljanja Pete republike 1958. godine, levica je bila isključena iz vlasti više od dve decenije.
U vreme Četvrte Francuske Republike, Miteran je bio u nizu kratkotrajnih koalicionih vlada – uključujući i kratko razdoblje jedine dve leve posleratne vlade: 1954. godine se pridružio kabinetu Pjera Mendes-Fransa (Pierre Mendès France) kao ministar unutrašnjih poslova i ostao je na toj poziciji sve do pada administracije godinu dana kasnije. Ubrzo nakon toga, ponovo je ušao u vladu, ovog puta kao ministar pravde u vladi Gi Molea.
Miteranove najznačanije aktivnosti kao ministra tokom ovih godina bile su vezane za suzbijanje pokreta za alžirsku nezavisnost. Početkom decenije, Miteran je svoja osećanja povodom alžirske nezavisnosti jasno deklarisao kada je rekao “Alžir je Francuska”. Kao ministar pravde u Moleovoj vladi naredio je proširenje ratnog zakona i 45 puta preporučio smrtnu kaznu.
Miteran je kasnije žalio zbog svoje uloge u francuskom ratu, koji je na kraju odneo više od milion alžirskih života. Ali njegovo učešće je bilo pokazatelj brutalnog kolonijalnog nacionalizma koji je obeležio celokupan francuski socijalistički pokret u tom periodu. Tokom 1960-ih, stigma koja je obeležavala levicu zbog saučesništva u ratu je ozbiljno narušila reputaciju socijalističkih lidera, poput Molea primera radi. Miteran je, međutim, u velikoj meri izbegao mrlju zbog pokolja u Alžiru.
Do 1970. godine, francuski socijalizam se transformisao. Razmrvljeni organizacijski predstavnici ne-komunističke levice su 1969. godine formirali su jedinstvenu Socijalističku partiju. Na partijskom kongresu u Epineu (Épinay), koji se održao juna 1971, Miteran se zajedno sa svojim pristalicama pridružio partiji i odmah je bio izabran za lidera partije.
Za Miterana kongres u Epineu označava potpunu transformaciju iz umerenog republikanskog socijaliste u figuru radikalne levice. U njegovom obraćanju okupljenim delegatima na kongresu, Miteran je nastojao da pojača svoja antikapitalistička uverenja, pitajući u jednom trenutku retorički:
Reforma ili revolucija? Želeo bih reći … da, revolucija. I odmah dodajem … svakodnevna borba za strukturne reforme može biti revolucionarne prirode.
Ali ovo što sam rekao bi bilo samo alibi ako ne dodam i drugu rečenicu: nasilna ili mirna, revolucija je prvi prekid. Onaj koji ne prihvata prekid – i metod iz kojeg on proizilazi – onaj koji nije spreman da prekine sa utvrđenim poretkom … sa kapitalističkim društvom, takva osoba, tvrdim, ne može biti član Socijalističke partije.
Kasnije, na konferenciji za novinare nakon kongresa, novi miropomazani šef Socijalističke partije će reći: “Možete biti ili upravljač kapitalističkog društva ili osnivač socijalističkog društva… Što se nas tiče, mi želimo biti ovo drugo.”
Radikalizam Miteranovog izbornog programa iz 1980. godine otelotvoruje plodove ove putanje. Ali isto tako oslikava i uticaj promenjivog političkog konteksta, u Francuskoj i u Evropi, tokom 1970-ih. Time se odražava, s jedne strane, želja socijalista da se nadmeću sa Komunističkom partijom (Parti communiste français, PCF), tradicionalno hegemonom silom francuske krajnje levice, za glasove i uticaj, ali i uticaj rastućih ekonomskih problema Francuske na političke rasprave u nacionalnim okvirima, sa druge strane.
Šire gledano, to je bilo skretanje socijaldemokratije ulevo nakon 1960-ih, usred napredujuće ekonomske krize i eskalacije klasne borbe. Kako je popularnost levih snaga išla uzlaznom putanjom, od zemlje do zemlje, opisani pomak u socijaldemokratskim partijama širom Evrope bio je sve vidljiviji – u pitanju je dinamika koja se tih godina manifestovala u usponu benizma u britanskoj Laburističkoj partiji kao i u planovima koje su usvojile švedske socijaldemokrate za fondove radnika pomoću kojih bi se postepeno podruštvljavala privatna industrija.
Zaista, Miteranova pobeda je na mnogo načina predstavljala pokazatelj visokog nivoa socijaldemokratskog radikalizma u posleratnom periodu.
Ali, ako Miteranovo iskustvo odražava radikalizaciju unutar evropske socijaldemokratije tokom 1970-ih, ono također ukazuje i na granice te radikalizacije. U tom smislu, prve godine njegovog predsedništva su okarakterisane pokušajem da se uhvati u koštac sa istom vrstom ograničenja sa kojima se suočava vlada Sirize u Grčkoj.
Evropa protiv levice
Da bismo ovo shvatili, važno je razumeti kontekst trijumfa levice 1981. godine. Miteran je te godine došao na vlast usred dugoročne krize evropskog kapitalizma. Ta kriza je naročito teško pogodila Francusku. Suočen sa rastućom nezaposlenošću, sa sve većim inflacionim pritiscima i stagnirajućim poslovnim aktivnostima, novi predsednik je obećao da će preduzeti drastične mere radi oživljavanja francuske ekonomije.
U te svrhe, Miteran je predložio opsežne nacionalizacije sve nekonkurentnijih industrijskih konglomerata u Francuskoj, kako bi se održao nivo zaposlenosti i potpomogao proces ekonomske obnove. Ove mere nisu bile zamišljene kao eksproprijacija francuskog kapitala, već kao kompenzovana kupovina neprofitabilnih preduzeća koja bi drugačije mogla bankrotirati.
U kontekstu francuske politike kasnih 1970-ih, vladin plan nacionalizacije i nije bio toliko radikalan kao što bi mogao izgledati retrospektivno. Zapravo, francuski kapitalizam ima dugu tradiciju državnog planiranja i državnog dirigovanja ekonomskim rastom.
Nakon Drugog svetskog rata, država je preuzela širok spektar industrija. Vlada je 1946. godine osnovala komisiju za planiranje koja je napravila dugoročan plan za vođenje ekonomskog razvoja: narednih 40 godina država je propisala 9 petogodišnjih planova. Čak i izvan državnog sektora, preduzeća su u velikoj meri zavisila od države u pogledu pristupa kreditima; između 1969. i 1981. godine francuska država je bila nadležna za skoro pola od svih investicija u privatnom sektoru.
U osnovi, Miteranov plan nacionalizacije je predstavljao pokušaj oživljavanja i proširenja posleratnog dirižističkog modela. Cilj nije bio da se napadne privatno vlasništvo, već da se olakša ekonomsko restrukturiranje i sačuva borba za francusku industrijsku bazu. Zvaničnici u vladi su očekivali brzo poboljšanje u ekonomskoj globalnoj situaciji, za koje su verovali da će pomoći obnovi i ozdravljenju neprofitabilnih preduzeća. Takođe, imali su nameru da subvencionišu ekonomsku aktivnost kroz deficitarnu potrošnju.
Na kraju krajeva, ovo je bio kejnzijanski ekonomski program, a ne socijalistički izazov prerogativima kapitala. Ipak, u sprovođenju tog programa Miteran je naišao na granice onoga što evropski kapitalizam neće tolerisati. Kao rezultat, njegova vlada se uskoro suočila sa dilemom – da li da nastavi sa svojim početnim ekonomskim planom, uprkos rastućim teškoćama i uvreženom neprijateljstvu poslovnih krugova, ili da napusti svoj program kejnzijanskog oživljavanja ekonomije reflacijom.3
Teškoće sa kojima su se suočavali funkcioneri Socijalističke partije su se povećavale i zbog članstva Francuske u Evropskom monetarnom sistemu (European Monetary System, EMS) – prethodniku Evrozone. Vezujući francuski franak za nemačku marku, EMS je ograničio sposobnost vlade da prilagodi monetarnu politiku zadovoljenju makroekonomskih potreba zemlje.
Konačno, Miteran se našao u situaciji u kojoj se morala doneti odluka ili o napuštanju EMS-a i potencijalnom gubitku pristupa globalnom finansijskom sistemu ili o napuštanju reformskih ambicija. Toliko je isključiva bila ova odluka da je Miteran rekao: “Podeljen sam između dve ambicije – graditi Evropu ili socijalnu pravdu”.
Na kraju je Miteran izabrao put kapitulacije, što je dovelo do čuvenog preokreta njegove vlade 1982/83. godine ka politique de rigueur (politici rezova), odnosno politici štednje. Posledice te odluke se osećaju i danas. Njegov preokret i kasnije pomeranje u desno su ubrzali dugoročni proces privatizacije i neoliberalnog restrukturiranja francuskog kapitalizma. Istovremeno, ovo je rezultiralo i transformacijom Socijalističke partije u agenta tržišta.
Još zlosutnije, Miteranov potpuni zaokret je postavio temelje za rast krajnje desnice: 1983. godine je Nacionalni Front (Front National, FN) Žan-Mari Le Pena (Jean-Marie Le Pen) postigao svoj prvi izborni uspeh, na lokalnim izborima u prigradskom mestu Dre (Dreux). Samo godinu dana kasnije, FN je napravio svoj veliki proboj na evropskim izborima 1984.
Do kraja decenije je FN – partija koja je samo nekoliko godina ranije bila toliko marginalna da Le Pen čak nije mogao dobiti ni dovoljno potpisa da se kandiduje za predsednika – osvajao dvocifreni procenat od ukupnog broja glasova. Danas se ćerka i naslednica Žan-Marija, Marin Le Pen (Marine Le Pen), sudeći po anketama, nalazi na samom vrhu favorita za predsedničke izbore koji treba da se održe 2017. godine, jer se glasači, razočarani Olandovim ekonomskim neuspesima i nepopularnim reformama tržišta rada, sve više okreću ka FN.
Manje slavne godine
Da bismo razumeli faktore koji su ubrzali Miteranovu kapitulaciju, moramo početi sa razmatranjem uslova krize francuskog kapitalizma 1970-ih godina. Ova decenija je označila kraj dugog perioda posleratnog razvoja i pune zaposlenosti, koji je u Francuskoj poznat pod imenom trente glorieuses (“trideset slavnih godina”).
Kao posledica toga, u godinama koje dolaze nakon 1974. se događa opšte usporavanje poslovnih aktivnosti, investicione i profitne stope počinju da opadaju a rast produktivnosti da stagnira. I dok su radnice i radnici još uvek bili u mogućnosti da osiguraju značajna poboljšanja realnih plata početkom i sredinom 1970-ih, nezaposlenost (koje gotovo da nije bilo na početku decenije) nakon 1974. godine kontinuirano raste.
Sve lošije stanje francuske ekonomije je odražavalo opštiji trend evropskog kapitalizma; kako su povoljni uslovi “zlatnog doba” isparili, kreatori politika diljem kontinenta su bili primorani da se suoče sa problemima eskalacije nezaposlenosti, rasta inflacije i usporavanja rasta produktivnosti.
U Francuskoj je vlada na ovo odgovorila kolebljivom ekonomskom politikom: najpre pokušavajući da oživi ekonomiju kroz deficitarnu potrošnju, potom se pomera u pravcu fiskalnih i monetarnih ograničenja, a onda ponovo vraća smer.
Ovi uslovi su se pokazali kao blagodet za francusku levicu. Uz dugu dominaciju moćne francuske Komunističke partije, levica je ostala snažno podeljena sredinom 1960-ih, rascepljena između velike, ali izolovane PCF i mnogo manjih snaga francuskog socijalizma. Kasnih 1970-ih godina, komunisti su i dalje imali više od pola miliona članica i članova.
Oni čine moćnu izbornu snagu na nacionalnom nivou: konstantno dobijajući između petine i četvrtine glasova na parlamentarnim izborima sve do 1969. godine (iako je ova cifra nešto manja od 1950-ih), partijski predsednički kandidat Žak Diklo (Jacques Duclos) je bio u stanju da prikupi preko 21% (skoro 5 miliona) glasova u prvom krugu predsedničkih izbora.
Ali prava izborna snaga PCF je na lokalnom nivou, gde je kontrolisala širok spektar opština radničke klase, uključujući i nekoliko velikih gradova. Na vrhuncu svoje lokalne moći, PCF je 1977. godine osvojila lokalnu vlast u 71 od 221 francuske opštine u kojima živi po više od 30.000 ljudi.
Osim toga, komunisti su imali ogromni uticaj unutar radničkog pokreta preko svojih veza sa Generalnom konfederacijom rada (Confédération générale du travail, CGT), najvećom francuskom sindikalnom konfederacijom. CGT je ekslicitno bio sindikat sa komunistima na čelu, koji se blisko držao linije PCF u pogledu većine domaćih i međunarodnih pitanja (zbog čega je bio meta masovne kritike u kontekstu Hladnog rata). Krajem 1970-ih godina imao je preko 2 miliona članica i članova – impresivna brojka s obzirom na odsustvo “closed shop” klauzule4 u francuskom industrijskom sistemu – i posebno je dobro bio zastupljen u proizvodnji i teškoj industriji.
Dok su komunisti tradicionalno predstavljali najmilitantnije krilo francuskog radničkog pokreta, u razdoblju nakon maja 1968. to nije uvek bio slučaj. Mnogi mlađi francuski radnici i radnice koji su se radikalizovali tokom uzbudljivih majskih dana su na CGT gledali kao na konzervativnu i birokratsku instituciju – kao na nedemokratične staljiniste bez ikakve vizije u pogledu toga kako rekonstruirati hijerarhijsko društvo i bez ikakvog interesovanja za demokratiju na radnom mestu.
Tokom kasnih 1960-ih i 1970-ih godina, mnogi od tih radnica i radnika su se usmerili ka Francuskoj demokratskoj konfederaciji rada (Confédération Française Démocratique du Travail, CFDT), drugoj najvećoj francuskoj sindikalnoj konfederaciji koja je razvila bliske veze sa nekim delovima Socijalističke partije. U razdoblju nakon 1968. CFDT je gravitirao ulevo, usvojivši predloge za samoupravljanje, industrijsku demokratiju, pa čak i za urbano planiranje.
Tih godina je CFDT dobio reputaciju borbenog sindikata, jer je pokrenuo niz velikih i smelih štrajkova. Politički je CFDT postao posvećen formi “klasno-borbenog sindikalizma”, ističući, primera radi, u rezoluciji koja je usvojena na kongresu 1977. godine, da”ne može biti primirja u klasnoj borbi; CFDT odbacuje bilo kakvu skromnost u svojim zahtevima, bilo kakvu ideju socijalnog mira”.
Iako će se na kraju sindikalno vođstvo okrenuti protiv radikalnih elemenata svog članstva, CFDT je daleko više bio otvoren za ne-komunističku revolucionarnu levicu nego CGT. Zapravo, u drugoj polovini 1970-ih odlučno je prihvatio antikapitalističku ideološku agendu, a ista rezolucija kongresa 1977. godine na sledeći način procenjuje krizu francuskog kapitalizma:
Kapitalistički sistem je duboko uzdrman, ali nije osuđen na propast. Niko ne može znati kako će se kriza završiti. Ne radi se izboru između determinizma ili samo-korekcije. A između autoritarizma i samoupravnog demokratskog socijalizma, kao i srednjih rešenja, još ništa nije odlučeno.
Krajem 1960-ih, odnosi između PCF i PS, kao i između CGT i CFDT, su bili obeleženi duboko ukorenjenom sumnjom na obe strane. Za sâmog Miterana se kaže da je bio neprijateljski raspoložen prema komunistima još od dana kada je učestvovao u Francuskom pokretu otpora. Međutim, on je također razumeo da je jedini način da se oživi uspeh levice – i istovremeno jedini način za njegov lični uspeh – bio putem izbornog saveza sa PCF.
U tom cilju je predvodio pregovore sa komunistima o onome što je 1972. godine postalo “Zajednički program”, platforma za ujedinjeni levi izborni savez. Usredsređujući se na niz radikalnih reformi, uključujući opsežne nacionalizacije, širenje socijalne države i jačanje sindikalnih prava, “Zajednički program” je odražavao rastuće reformske ambicije francuske levice tokom 1970-ih.
Kao što je napisano u sâmom dokumentu, trebalo je “razbiti dominaciju krupnog kapitala i sprovesti novu ekonomsku i socijalnu politiku” kako bi se “postepeno ostvario prelaz na zajednicu koja ima kontrolu nad najvažnijim sredstvima proizvodnje i finansijskim instrumentima koji su trenutno u rukama dominantno kapitalističkih grupa”.
Potpisivanje zajedničke platforme je označilo početak poludecenijske izborne saradnje između Komunističke i Socijalističke partije. Ali to nije bio kraj unutarpartijskih sukoba. Zapravo, Miteran se nikada nije ustručavao u izražavanju želje PS da pridobije PCF glasove. Jednom je, pozivajući se na “Zajednički program”, rekao:
Naša osnovna uloga je obnova velike Socijalističke partije na terenu koji je okupirala PCF – da pokažemo kako od onih 5.000.000 komunističkih glasača 3.000.000 mogu postati socijalistički glasači. To je razlog ovog sporazuma.
Komunisti, s druge strane, nikada nisu bili sasvim sigurni u pogledu toga kako da pristupe Miteranu. S jedne strane, socijalistički lider im je ponudio legitimitet izbornog sporazuma i izglede za ministarske pozicije u koalicionoj vladi. S druge strane, nije se stidio svoje želje da pridobije PCF bazu.
Dok je Miteran uvek bio jasan u svom cilju da zameni PCF kao vodeću silu francuske levice, komunisti su bili nesigurni u pogledu toga kako odgovoriti na njegovo ispipavanje terena. Tenzije između dve partije su kulminirale 1977. godine, nakon silovite pobede levice na opštinskim izborima.
Sa parlamentarnim izborima 1978. na horizontu i suočena sa velikim nadama koje bi se pojavile na levici ukoliko bi se dobila parlamentarna većina, PCF je iskoristila neslaganja u vezi sa različitim političkim pitanjima kao priliku za prekidanje saveza. Time su zaradili snažnu kritiku mnogih levih birača i utvrdili status PS kao partije jedinstva.
Ipak, kada se Miteran kandidovao za predsednika 1981. godine, komunisti su shvatili u kom pravcu duva vetar. Kada je njihov kandidat poražen u prvom krugu glasanja, dali su svoju podršku Miteranu. A na parlamentarnim izborima održanim ubrzo nakon toga, prvi put su okusili moć koju je doneo uspon levice: uprkos apsolutnoj većini koju je levica dobila na izborima, PS je bila partija koja je uzela sva dodatna mesta – zapravo, PCF je u odnosu na Socijaliste izgubila podršku na izborima. I nikada je nije povratila.
Ujedinjeni front
Pobeda tog komunističko-socijalističkog saveza iz 1981. godine je proizvela euforiju na levici. Ali kada je nova vlada stupila na funkciju, suočila se sa sumornom ekonomskom situacijom. Nezaposlenost je neprestano rasla, dostižući stopu od 6,3% 1980. i 7% sledeće godine. Inflacija, koje je tokom 1970-ih već dostizala zabrinjavajućih 9%, prešla je 12% 1980. godine. Investicioni i proizvodni rast su stagnirali. Trgovinski deficit Francuske je dostigao neodržive razmere, ozbiljno pristiskajući vrednost franka.
Kada je pokušavao da sprovede program ekonomske reflacije u cilju rešavanja posledica krize, Miteran je u tome bio ometan velikim brojem faktora.
Kao prvo, Francuska je početkom 1980-ih bila suočena sa posebno nepovoljnim globalnim ekonomskim okruženjem. Recesija koja je zahvatila napredni kapitalistički svet 1979. godine zakucala je već oslabljen francuski industrijski sektor, slabeći tradicionalno važne industrije poput industrije čelika.
Pored toga, posledice recesije su bile pogoršane američkom trezorskom politikom visokih kamatnih stopa, jer su Federalne rezerve pokušale da kreiraju usporavanje koje bi konačno moglo staviti inflaciju pod kontrolu (politika poznata kao “Volkerov šok”, prema šefu rezervi Polu Volkeru [Paul Volcker]).
Potres koji je izazvao Volkerov šok nije samo rezultirao ozbiljnim padom američke ekonomije (zajedno sa rastom fiskalnog deficita koji je nastavljen i u vreme Reganove [Ronald Reagan] administracije), već je imao uznemirujuće efekte i na zapadnu Evropu. S obzirom na konstantno visoku vrednost dolara, zvaničnici u drugim zemljama su požurili da smanje opticaj novca u svojim ekonomijama, kako bi sprečili gubitak vrednosti njihovih valuta u odnosu na dolar.
U Evropi je najvažnija ekonomija bila ekonomija Savezne Republike Nemačke. A najvažnija institucija nemačkog kapitalizma je bila moćna Bundesbank, koja je bila poznata po rigidnoj monetarnoj politici dizajniranoj tako da spreči inflacione pritiske. Prateći vodeću ulogu svojih američkih kolega, nemačka politika je konstruisala oštru recesiju 1980/81. godine.
Efekti ovih deflacionih politika su se osećali širom Evrope, a naročito u Francuskoj. Sa brzim rastom vrednosti dolara i nemačke marke, cena uvozne robe izražene u ovim valutama je također porasla. Budući da se Francuska u velikoj meri oslanjala na uvoz mnogih osnovnih potrepština (u šta je uključeno i 80% potrošnje energije) i kako je 37% od ukupnog uvoza bilo izraženo u dolarima, astronomski porast vrednosti dolara stvorio je velike napetosti u francuskoj ekonomiji.
U isto vreme, u kontekstu reflacione politike koju je provodila Miteranova vlada, deflacija u SAD-u i u Nemačkoj pojačala je presiju na franak.
Iz tih razloga Miteran se našao u situaciji da na ekonomskom samitu održanom u Versaju 1982. godine moli Ronalda Regana da umanji pritisak na franak. Smanjenjem fiskalnih rashoda, Reganova administracija je mogla smanjiti potražnju za dolarom, a time i pritiske na franak.
Kada je Regan rekao ne, francuska vlada je bila primorana na preduzme i drugu devalvaciju franka. Ali, dok je Miteran osuđivao deflacionu politiku američke i nemačke vlade, malo šta je mogao učiniti da ih promeni.
Takođe, i francusko članstvo u Evropskom monetarnom sistemu je ograničavalo slobodnu manevrisanja francuskih zvaničnika. EMS je bio sistem deviznog kursa koji je nastao dogovorom francuskog predsednika Žiskara D’Estena (Valéry Giscard d’Estaing) i nemačkog kancelara Helmuta Šmita (Helmut Schmidt) krajem 1970-ih godina, a bio je osmišljen tako da osigurava da vrednost franka i nemačke marke ostane u fiksnim granicama, putem mehanizma deviznog kursa (Exchange Rate Mechanism, ERM).
Jedna od Žiskarovih želja prilikom stvaranja EMS bila je da će time podsticati francuske zvaničnike da se pridržavaju fiskalno odgovorne i rigorozne monetarne politike kojima je sâm bio naklonjen.
Vezujući franak za nemačku marku, EMS će sprečavati političare da uvećavaju potrošnju: kako je vrednost franka morala biti na dovoljno visokoj stopi da bi ostala fiksirana, buduće vlade su bile prisiljene da izbegavaju politiku koja bi u većoj meri mogla narušiti monetarnu poziciju franka. Umesto ekpanzivnih mera uvećanja broja radnih mesta i rasta plata, političari bi bili uslovljeni da im prioritet budu stabilnost cena i troškovi konkurentnosti.
Na kraju se Žiskarov početni potez pokazao uspešnim. Nakon zaokreta vlade ka politici rezova 1982/83. godine, Miterana je njegov tadašnji ministar finansija (budući evropski komesar) Žak Delor (Jacques Delors) ubedio da usvoji politiku “snažnog franka” (franc fort) prema kojoj bi se francuska valuta namenski precenila ne bi li se osigurala monetarna stabilnost i ne bi li se suprotstavila inflacionim pritiscima. Rezultat je bila decenija visoke nezaposlenosti, koja je trajala do 1990-ih.
Trijumf i tragedija
Sve je to međutim došlo kasnije. Miteranovi prvi dani na vlasti su bili obeleženi uzbuđenjem koje su proizveli njegovi napori da implementira politiku koja je bila utvrđena programom “110 predloga”.
Početkom juna 1981. godine Miteran je nadgledao nacionalizaciju 12 industrijskih konglomerata, 36 banaka i 2 finansijske korporacije. Ukupan broj preduzeća pod državnom kontrolom je do kraja godine iznosio 8% BDP-a. Nove nacionalizovane kompanije su zapošljavale preko pola miliona radnica i radnika ili 2,5% od ukupne radne snage. Nacionalizovane banke su držale 90% ukupnih depozita.
Do kraja 1981. godine vlada je kontrolisala skoro ceo finansijski sektor. U međuvremenu su naglo porasle državne subvencije za industriju: sve u svemu, državna pomoć privatnim firmama je 1981. skočila na 100 miliona franaka ili 3,5% BDP-a.
Uz ovaj program nacionalizacija i državnih subvencija, Miteranova administracija je također uvećala i budžetske rashode, prvenstveno kroz ekspanziju države blagostanja. Fiskalni deficit je u periodu između 1980. i 1983. godine porastao sa 0,4% BDP-a na 3% a ukupna javna potrošnja za 11,4% samo tokom 1981. i 1982. godine. Prošireni su programi za prevremeno penzionisanje, koje je sponzorisala vlada i kojima se rešavalo pitanje izlaska starijih radnica i radnika iz korpusa radne snage, starosna granica za penziju je snižena sa 65 godina na 60. U međuvremenu, minimalne penzije su povećane za 20%, a porodični dodaci su podignuti za 25%.
Juna 1981. francuska vlada je povećala zakonski određenu minimalnu zaradu (SMIC) za 10%. Tokom 1981/82. godine SMIC se povećao skoro 40%. Sve u svemu, od aprila 1981. do jula 1982. minimalna zarada je realno uvećana za 11,4%. Ovaj porast minimalne zarade je premašio rast prosečnih zarada, koji se uvećao za 5,2% tokom istog perioda.
Januara 1982. godine standardno nedeljno radno vreme u privatnom sektoru smanjeno je sa 40 na 39 sati, sa idejom vlasti da se do 1985. smanji na 35 sati. Pored toga, uvedena je obavezna peta nedelja plaćenog odmora. Sve u svemu, prosečno radno vreme zaposlenih je opalo za 3% između 1981. i 1983. godine. Pored toga, vladin program zapošljavanja je proširen zapošljavanjem 200.000 novih državnih službenica i službenika.
U međuvremenu, sindikalna prava su proširena, posebno kroz “Oruov zakon” iz 1982. godine, koji je propisivao godišnje pregovaranje između poslodavaca i sindikalnih predstavnika. Zakonodavstvo je uvećalo sindikalna prava na radnom mestu i zahtevalo je da se uspostave čvršći oblici radničkog predstavljanja, ne bi li se zaposlenima omogućio veći uticaj u donošenju odluka u proizvodnji.
Porezi su znatno porasli. Oporezivanje se u Francuskoj koncentriše na poreze na zarade, čime se finansira ogromni sistem socijalne sigurnosti. Do 1982. izdaci za socijalno osiguranje su činili otprilike četvrtinu BDP-a – što je cifra koja je odražavala rast koji je trajao više od decenije, usled povećanja nezaposlenosti, programa za ranije penzionisanje i proširenja invalidskog osiguranja. Mnogi zaposleni su bili u mogućnosti da ostvare penziju u vrednosti od 100 ili više procenata svoje plate.
Iznos socijalnih naknada koje su poslodavci uplaćivali, da bi se finansirali ovi socijalni troškovi, je već bio podignut pre Miterana, ali u vreme njegovog mandata to se pokazalo glavnim uzrokom nezadovoljstva poslodavaca.
Ove mere su značajno uticale na protivljenje koje je došlo iz sfere biznisa. Poslodavci nisu dovodili u pitanja nacionalizacije, ali su bili besni zbog rasta rashoda i posebno zbog novih sindikalnih prava koje je uvela nova vlada. Došlo je do pojačanog odliva kapitala, što će postati hroničan problem. To je bio stalni izvor zabrinutosti i pre nego što je Miteranova administracija došla na vlast; između februara i maja 1981. godine Francuska je doživela odliv kapitala u iznosu od 5 milijardi dolara.
Kada je došao na vlast, Miteran je pokušavao da uveri šefa glavne francuske unije poslodavaca: “Francuzi su glasali za ‘Zajednički program’. Biće primenjen kako su oni želeli. To će biti jedan od načina okončanja klasne borbe. Želimo da razvijemo mešovitu ekonomiju. Mi nismo revolucionarni marksisti-lenjinisti.” Bez obzira na to, investicije ni u jednom momentu tokom prve 2 godine vlade nisu porasle, niti je odliv kapitala zaustavljen.
Sve veća opozicija iz sfere biznisa Miteranovom programu je činila samo jedan aspekt desne rakcije sa kojim se susrela levica tokom prve 2 godine vlade. U tom periodu vlada se redovno suočavala sa protestima brojnih grupa – mali poslodavci besni zbog rastućih troškova rada i nametanja novih zakonskih ograničenja; vozači kamiona besni zbog pokušaja uvođenja većih carina na uvoz; farmeri zabrinuti zbog priliva jeftine poljoprivredne robe; katolici, koji su mobilizovali ogroman broj ljudi protiv najavljenih reformi obrazovnog sistema (koje bi rezultirale stvaranjem potpuno sekularnog javnog školskog sistema).
Ipak, zvaničnike Miteranove vlade su najviše zabrinjavale rastuće ekonomske teškoće sa kojima su se suočavali, a pogotovo njihova nesposobnost da zaustave inflaciju i spreče rast deficita platnog bilansa u Francuskoj. Kada se zemlja suočava sa deficitom u platnom bilansu, to znači da kupuje više iz inostranstva nego što prodaje – u slučaju Francuske trgovinski deficit je astronomski skočio sa 56 milijardi franaka u 1981. na 93 milijardi u 1982. godine.
Rast francuskog trgovinskog deficita je direktna posledica Miteranovog ekonomskog programa koji je u velikoj meri podsticao potrošnju: primera radi, neto prihod domaćinstva se uvećao više nego duplo u odnosu na stopu rasta produktivnosti 1981/82. godine. Sve u svemu, francuski potrošači su koristili taj dodatni novac da bi kupovali inostranu robu, pa je u datom periodu uvoz automobila porastao za 40%, a kupovina inostranih električnih aparata za 27%.
Sa porastom autputa (output) produktivnost je stagnirala, a uvoz je bio sve skuplji zbog porasta vrednosti dolara, inflacija je počela da izmiče kontroli. Stopa inflacije je 1982. godine narasla na 12,6%.
Kao rezultat, vlada je smatrala da je nemoguće izbeći nove devalvacije. Prva devalvacija se dogodila u oktobru 1981. godine, nakon nekoliko meseci kontinuiranih pritisaka na franak. Kako Centralna banka nije bila u stanju da održi vrednost valute sredstvima postojećih političkih opcija, kao što su pojačane mere kontrole kapitala, i kako su se devizne rezerve iscrpljivale, zvaničnici su odlučili da nema drugog izbora do devalvacije.
Ipak, to nije smanjilo pritiske na franak, tako da je u junu 1982. godine, nakon nekoliko meseci kontinuiranog odliva kapitala, vlada bila primorana da proglasi još jednu devalvaciju – ovog puta praćenu četvoromesečnim zamrzavanjem zarada i cena. Javna potrošnja je smanjena za 20 miliona franaka i vlada je proglasila da će u budućnosti fiskalni deficit biti ograničen na 3% BDP-a.
Odluka o devalvaciji leta 1982. godine je bila motivisana brigom zbog inflacionih efekata usled povećanja prihoda. U prvom kvartalu te godine, realne zarade su porasle 4,2%, dok je inflacija skočila na 1,2%. Ali posledica ove devalvacije je u suštini bila okončanje vladine početne reflacione ekonomske politike.
Unutar vlade su postojale oštre razlike u pogledu mišljenja kako odgovoriti na pritiske na franak. Levo krilo Socijalističke partije, koje je predstavljao ministar industrije Žan-Pjer Ševenmon (Jean-Pierre Chevènement), htelo je da se nastavi reformska agenda vlade. Ove glasove su podržavali i komunistički ministri, čiji uticaj je bio ograničen. Tvrdili su da bi napuštanjem EMS-a vlada bila u mogućnosti da nastavi ekonomsku rekonstrukciju, oslobođenu ograničenja koje nameću međunarodne finansije.
Ova alternativna opcija bi zahtevala uspostavljanje strože kontrole kapitala i sukobila bi vladu sa predstavnicima biznisa. Francuska bi verovatno bila odsečena od međunarodnih kredita i finansijskog tržišta, a troškovi posuđivanja novca bi još više skočili. Pristup potrošača inostranoj potrošnoj robi takođe bi bio ograničen, što bi možda zahtevalo uvođenje još strože kontrole nad zaradama i cenama.
U isto vreme, to bi možda omogućilo vladi da nastavi program redistribucije i da izbegne ekonomsku dislokaciju koja je bila posledica zaokreta ka politici štednje.
Za više desne elemente unutar vlade, međutim, takva strategija bi bila katastrofalna. Niz uticajnih glasova oko Miterana je savetovao uzdržanost zbog rastućih ekonomskih teškoća sa kojima se suočavao francuski kapitalizam. Ovi glasovi, na čelu sa ministrom finansija Žak Delorom i ministrom ekonomije Loren Fabijusom (Laurent Fabius), su tvrdili da je odstupanje od reformskih ambicija jedini izbor s obzirom na okolnosti.
Podržani od strane jednog broja glavnih ekonomskih savetnika, insistirali su na tome da su devalvacija i deflacija od suštinskog značaja radi izbegavanja kolapsa franka. Tvrdili su da bi napuštanje EMS-a ne samo ograničilo pristup države globalnim finansijskim tržištima, već bi takođe pogoršalo inflacione pritiske, jer bi cena uvoza ubrzo porasla i francuski proizvođači ne bi bili u stanju da se nose sa povećanom potražnjom.
Do jeseni 1981. godine, ovi ekonomski modernizatori unutar vodećih redova PS su već izlazili u javnost sa pozivima da se napusti reflacija, sa Delorovim javnim predlogom da se “pauzira” program vladinih reformi, ne bi li se omogućila devalvacija. Narednih godina su zagovornici preusmerenja ekonomske politike u vladi bili sve glasniji. Ova struja je imala podršku premijera Pjera Moroa (Pierre Mauroy), koji je delio sa njima zabrinutost zbog posledica galopirajuće inflacije i uvećanja spoljnog duga.
Moro je u januaru 1983. godine rekao: “Želimo da zarade rastu sporije od cena kako bi se obuzdala kupovna moć potrošača i uvećanje profitabilnosti”.
Rasplet se dogodio marta 1983. godine, kada je Miteran odobrio drastične mere štednje zajedno sa trećom devalvacijom franka. Državni rashodi su se smanjili i vlada je uvela veći porez za radnike i potrošače (u vrednosti od 40 milijardi franaka), i istovremeno redukovala troškove predstavnika biznisa. Plate više nisu bile indeksirane prema tekućim cenama i svako podešavanje naknada je bilo ograničeno na 8% za narednu godinu.
U čemu je bila greška?
Bilo bi pogrešno zaključiti kako je Miteranov potpuni zaokret bio posledica prostog neuspeha njegovog kejnzijanskog programa. Zapravo, ekspanzivni ekonomski program njegove vlade je bio zaslužan za sprečavanje mnogo većih kontrakcija francuske ekonomije usred globalne recesije početkom 1980-ih.
Prema nekim procenama, evolucija fiskalne politike u Francuskoj je bila zaslužna za podsticanje ekonomskog rasta od 1,5%, dok je restriktivna fiskalna politika nemačke vlade redukovala stopu rasta skoro duplo. Od 1981. do 1983. godine nezaposlenost je porasla samo 1,9%, nasuprot stopi od 5% u Nemačkoj i 4,2% u celoj Evropskoj ekonomskoj zajednici (European Economic Community, EEC).
U isto vreme, Miteranova vlada nije bila u stanju da spreči opadanje francuske industrije.
Vodeći industrijski proizvođači su nastavili da gube novac i udeo na tržištu, a njihova nesposobnost da povrate konkurentnost dovodila je državu u sve veći škripac. Nacionalizacija je bila sredstvo zaštite radnih mesta i olakšavanja restrukturiranja u kontekstu globalne ekonomske krize. Ali kako se kriza globalnog kapitalizma nastavila, država se našla u nevolji zbog subvencioniranja sve većih gubitaka kako bi neprofitabilne firme ostale solventne.
Država je bila primorana da obezbedi ogromnu količinu kapitala kako bi održala proizvodnju svega, od automobila do hemijskih proizvoda, i kako bi sprečila bankrotstvo. Štaviše, industrijski konglomerati koji su u državnom vlasništvu od 1981/82. godine suočavali su se sa sve većim teškoćama. Do 1982. godine, samo 2 od 12 nacionalizovanih preduzeća bila su profitabilna; ukupni gubici ovih preduzeća su se do 1983. skoro utrostručili, kada su dostigli cifru od 2,6 milijardi dolara (u odnosu na 900 miliona dolara 2 godine ranije). Situacija nije bila ništa bolja ni u već postojećim državnim preduzećima, koja su zajedno izgubila 21,4 milijardi franaka 1982, nakon što su imala neto dobit samo 2 godine ranije.
Ove teškoće odražavaju osnovnu dilemu sa kojom se suočava svaka reformistička vlada koja dođe na vlast usred ekonomske krize. Pod pritiskom preuzimanja neuspešnih industrija radi ublažavanja ekonomskog pada i podizanja stope zaposlenosti, takva vlada će morati da snosi troškove održavanja neprofitabilnih industrija solventnim. Ali ovaj finansijski teret može biti ozbiljan pritisak na državnu fiskalnu poziciju, ograničavajući njenu sposobnost plaćanja drugih vrsta reformskih mera.
Kao što je američki politikolog Adam Pševorski (Adam Przeworski) pisao:
Odustajanje od reformizma bilo je direktna posledica onih reformi koje su postignute. Pošto se država angažovala isključivo u aktivnostima koje su neprofitabilne iz privatne tačke gledišta, bila je uskraćena za finansijska sredstva potrebna za nastavak procesa nacionalizacije.
Ove teškoće su se dodatno pogoršale zbog konstantnog otpora, unutar države, Miteranovoj agendi planiranja: naročito je moćno ministarstvo finansija postalo središte opozicije državnom ekonomskom pravcu. U isto vreme država se mučila da osigura da upravljanje u nacionalizovanim preduzećima predstavlja primer njenih ekonomskih prioriteta – delimično i zbog toga što nije mogla da odluči da li preduzećima u državnom vlasništu treba dati upravljačku autonomiju ili ona trebaju biti podrvgnuta nadzoru službenika.
Neizvesnost nije bila pûki slučajni ishod neodlučnosti ili konfuzije unutar države; ona je bila simbol temeljnijeg problema koji je mučio Miteranovu ekonomsku agendu. Kapitalistička država je mogla nadgledati ograničeno planiranje u povoljnom ambijentu perioda trente glorieuses, ali se pokazala slabim instrumentom za iznošenje Miteranovog ambicioznijeg programa planiranja. Kao rezultat toga, vladina industrijska politika nikada nije postigla rezultate kojima su se zvaničnici prvobitno nadali.
A u međuvremenu, franak je nastavio da klizi ka svojim najbližim konkurentima. Između Miteranovog izbora 1981. i radikalnog zaokreta 1983. godine, valuta je izgubila 27% od svoje prvobitne vrednosti u odnosu na nemačku marku. Do početka 1984. godine bilo je potrebno 8,6 franaka da bi se kupio jedan američki dolar – duplo viši kurs nego 3 godine ranije, kada je bilo potrebno 4,2 franka.
U tom kontekstu, vladini zvaničnici su odlučili da reflacija nije više moguća. Odlučili su da promene kurs i pokušali su se izboriti protiv rasta inflacije. Kao što je Moro rekao aprila 1983. godine:
Želeo bih da promenim navike ovog naroda. Ako su se Francuzi pomirili sa time da žive sa inflacijom od 12%, onda bi trebalo da znaju da će to, zbog naše ekonomske međuzavisnosti sa Nemačkom, voditi u situaciju neravnoteže. Francuska se mora otarasiti bolesti inflacije.
Da bi se razumelo zašto je Miteranov ekonomski program promenio pravac, važno je shvatiti da osnovni problem nije bio samo manjkavost francuske industrije ili nepovoljna međunarodna situacija sa kojom su se socijalisti suočavali kada su došli na vlast (iako su ovo važni faktori). Dublji problem je bio nedostatak poslovnog poverenja, koji je rezultirao hronično niskim investicionim stopama i konstantnim odlivom kapitala. Kao što je Delor kasnije tvrdio:
Kako smo podstakli rast snažnijom domaćom potražnjom nego u susednim zemljama, privukli smo uvoz. Bilo bi drugačije da su naši proizvodni pogoni mogli odgovoriti na ovo. Ali to nije bio slučaj, iz jednog prostog razloga: u godinama koje su prethodile dolasku levice na vlast, produktivne investicije nisu napravile dovoljan napredak … Dodao bih da se poslovnim liderima nije dopala ova promena vlasti. Kada nema poverenja, nema ni investicija.
To je problem sa kojim se svaka reformistička vlada sa radikalnim ambicijama mora suočiti, bez obzira na situaciju u kojoj se zadesila kada je došla na vlast.
Miteranova administracija je pokušala rešiti ove probleme pregovorima sa predstavnicima francuskog biznisa. I zaista, neki izveštaji o mahinacijama iz ovog perioda pokazuju da su ključne koncesije poslovnoj politici dogovorene već početkom 1982. godine – inicirajući na taj način zaokret ka merama štednje u tajnosti.
U svakom slučaju, francuski primer ilustruje važnu poentu koju socijalisti trebaju zapamtiti: politička moć kapitalističke klase na proizilazi samo iz toga šta kapital može da uradi, već i iz onoga šta on izabere da ne uradi – da ne investira. Njegova sposobnost kontrole investicionih funkcija, a ne njegova kolektivna organizacija, čini ključni izvor kapitalisitčke moći u političkoj sferi: kako u kapitalističkoj ekonomije investicije predstavljaju preduslov rasta, zapošljavanja i poreskih prihoda, kreatori politika će uvek imati podsticaj da daju prednost zahtevima poslovnog poverenja nego bilo čemu drugome.
Jedina alternativa je pokušaj preuzimanja kontrole nad investicijama. To, na kraju krajeva, nije bio pristup koji je Miteran bio voljan da uzme u razmatranje.
Nova era francuskog kapitalizma
Miteranov zaokret je doveo do rekonstrukcije vlade. Ali to nije odmah dovelo do odlaska levice sa vlasti. Ševenmon će zadržati poziciju ministra industrije još godinu dana, a komunisti neće napustiti vladu sve do evropskih izbora krajem 1984. godine, kada je izborni rezultat PCF naglo pao na nivo rezultata FN-a. Njegova vlada, međutim, nikada više neće nastaviti sa reflacionom ekonomskom strategijom.
Od 1983. godine pa nadalje, prioriteti vlade su otelovljavali Miteranovu promenu kursa: umesto rasta i zapošljavanja, naglasak je stavljen na stabilnost cena i fiskalna ograničenja. Zapravo, u ovom periodu, Miteran je postao “opsednut inflacijom” (da citiramo jednog od njegovih kolega). Nakon skretanja ka politique de rigueur (politici rezova), predsednikov ekonomski stav je počeo odražavati zabrinutost poslovnog establišmenta: već u jesen 1983. godine javno je osudio “prekomerne” optužbe na račun biznisa, govoreći u radio intervjuu kako su visoki porezi uzroci stagniranja investicija i stope zaposlenosti.
Do 1984. godine vlada je počela smanjivati subvencije francuskoj industriji, prisiljavajući nekonkurentna preduzeća da se reorganizuju i smanje troškove. Predvidljivo, rezultat je bio obuhvatni potez oslobađanja viška sa platnog spiska ne bi li francuski proizvođači postali konkurentniji. Posledična bujica otpuštanja je posebno bila štetna za zaposlene u nekada ključnim industrijama: među najteže pogođenima je bio sektor čelika, u kojem je vlada najavila gašenje 25.000 radnih mesta; brodogradnja, čiji kapacitet je smanjen za 30%, izgubila je 6.000 radnih mesta; i rudarstvo je pretrpelo smanjenje državne pomoći za više od četvrtinu tokom petogodišnjeg perioda, što je dovelo do gubitka 20.000 radnih mesta.
Narednih godina, vlada je nadgledala veliko restrukturiranje francuskog kapitalizma: ukidajući subvencije preduzećima koja su se borila za opstanak, puštajući da veliki deo industrije bankrotira i demontirajući ključne institucije posleratnog dirižističkog modela.
Pod Miteranovim nadzorom, socijalisti će nadgledati labavljenje regulacija o zapošljavanju, što će dovesti do poplave otpuštanja i stalnog rasta atipičnih oblika zapošljavanja. U međuvremenu, kontrola kapitala i restrikcije finansijskih aktivnosti su redukovane, jer je vlada sprovodila politiku snažnog franka (franc fort).
Tokom naredne 2 decenije, francuska vlada, kako leva tako i desna, nadgledaće privatizaciju skoro svih, nekada velikih, državnih javnih sredstava. Do kraja 1990-ih, u suštini će sve nacionalizacije koje je Miteran preduzeo tokom prve 2 godine svoje vlasti biti poništene: bankarstvo, telekomunikacije, električno snabdevanje i transport biće barem delimično privatizovani.
Posledica ovoga bila je ta da je zaokret ka merama štednje, koje su njeni zagovornici prvobitno predstavljali samo kao “pauzu” u vladinom reformističkom projektu – kao “privremeno stavljanje u zagradu”, da citiramo jednog od zvaničnika – zapravo postao trajno stanje.
Radnički otpor politici rezova je u značajnom obimu bio neefikasan. U najvećoj meri, francuski sindikati nisu bili u stanju da odbrane postojeći nivo zaposlenosti ili radne standarde od narastajuće plime mera štednji. Jedan od retkih slučajeva trajnije industrijske borbenosti odigravao se u fabrici automobila Pežo-Talbo (Peugeot-Talbot) u Poasiju (Poissy). Reč je o najvećoj fabrici u oblasti Pariza, u kojoj je radilo 13.000 radnika u kojoj je uprava 1982. godine najavila redukciju radne snage u iznosu od skoro trećine svih zaposlenih u fabrici.
Radnici, među njima mnogi imigranti, dugo su se žalili zbog loših uslova, zbog represije rukovodstva nad sindikalnim organizovanjem i zbog sveprisutne diskriminacije. U decembru, kada je ministar rada najavio podršku revidiranoj verziji predloženih otpuštanja, pokrenuli su štrajk koji se pokazao prilično militantnim. A opet, radnici su na kraju poklekli i u Poasiju – poraženi zbog nepopustljivosti vlade i kompanije, ali i zbog konzervativizma sindikata.
Poasi je pokazatelj uticaja politike štednje na francuski radnički pokret. Miteranov zaokret ka politici rezova imao je negativan uticaj na dalje opadanje sindikalnog organizovanja i dodatno narušio industrijsku borbenost, što je dovelo do pada sindikalizacije i stope štrajkova sve do kraja 1980-ih. Ovi trendovi će posebno imati štetne posledice za CGT, čije je članstvo od 2 miliona početkom 1980-ih palo na 600.000 samo deceniju kasnije.
Pa ipak, vladin revidirani ekonomski program, prema mišljenju same vlade, u mnogo čemu je bio uspešan.
Inflacija, koja je dostigla 12,6% 1982. pala je na 7,1% 1984. godine i potom na 6% 1985. Francuski deficit tekućeg računa je pao sa 2,2% BDP-a 1982. na 0,2% 1984. godine; do 1985. Francuska je beležila višak na tekućem računu. I sada kada je bio u stanju da smanji platni spisak i redukuje kapacitet, francuski biznis je postepeo povratio profitabilnost: do 1985. godine, na primer, šest najvećih industrijskih konglomerata koji su bili nacionalizovani tokom 1981/82. postali su profitabilni.
Cena ovog uspeha bila je ogromna. Neto zarade su zapravo pale za 2,5% 1984. godine. Nezaposlenost je nakon Miteranovog zaokreta bila u stalnom porastu, dostižući 9,7% 1984. i prelazeći 10% naredne godine. Nezaposlenost neće dugoročnije početi da opada sve do kasnih 1990-ih. A “udeo zarada” (udeo BDP-a koji se dodaje zaposlenima u obliku zarade) će neprestano padati, nakon što je bio najviši 1982. godine.
U međuvremenu, socijalni izdaci su samo nastavili da rastu. Zapravo, do kraja decenije, povećana nezaposlenost će voditi stalnom porastu troškova socijalne zaštite: do sredine 1990-ih, finansiranje socijalne sigurnosti je proždiralo do 30% BDP-a. U tom kontekstu, francuska vlada će u više navrata teret troškova koji su bili rezultat visoke nezaposlenosti koristiti kao opravdanje pokušaja da se smanjenji socijalna zaštita.
Istovremeno, pristup administracije drugim političkim poljima je sve više postajao konzervativan. Ovaj pomak se posebno primećivao u spoljnoj politici, kada je Miteran postao blizak saveznik Regana i Tačerove; u polju obrazovanja, kada je nakon 1983. godine odustao od obećanja da će stvoriti sekularni javni školski sistem suočavajući se sa desničarskom opozicijom; u sistemu krivičnog pravosuđa i policije je njegovu prvobitnu odluku da se ukine smrtna kazna pratio skretanje ka sve rigoroznijim politikama reda i zakona.
Pored toga, predsednik će, zajedno sa svojim bivšim ministrom finansija Žak Delorom (koji je imenovan za šefa Evropske komisije na početku 1985. godine), postati ključni arhitekta Evrozone i Evropske unije, predvodeći, na primer, pregovore o Mastrihtskom ugovoru 1992. koji je nametnuo stroge budžetske zahteve budućim članicama Evrozone (uključujući ograničenja na godišnji deficit 3% od BDP-a i ukupni fiskalni deficit na 60% BDP-a). Zapravo, francuska vlada pod Miteranovim rukovodstvom je bila ta koja je najviše insistirala na stvaranju nezavisne Evropske centralne banke, posvećene monetarnim ograničenjima i stabilnosti cena.
Miteran je, dakle, imao ključnu ulogu u etabliranju neoliberalne Evrope.
S obzirom na to da se njegova vlada borila da prevaziđe ograničenja koja nisu bitno različita od onih sa kojima se suočava Aleksis Cipras, ironično je to što su Miteranovi Socijalisti stvorili institucionalne spone koje su završile stezanjem omče mera štednje oko vrata Grčke.
Ako želimo objasniti ove preokrete, ne možemo ukazivati na uticaj izbornih premišljanja ili na slične neposredne političke faktore. U stvari, Miteranov pomak ka politique de rigueur (politici rezova) je proizveo oštar pad stope popularnosti vlade: u leto 1982. godine javna podrška Miteranu dostizala je visokih 74%. Godinu dana kasnije pala je ispod 50%, dok je 70% francuske javnosti smatralo da je vlada “ozbiljno oslabljena” zbog politike štednje. Do 1984. godine Miteranov rejting je iznosio 32%, najniži procenat u periodu njegovog predsednikovanja.
U međuvremenu, levica je posrtala iz izbornog poraza u izborni poraz, trpeći veliki gubitak na lokalnim izborima 1983. i na evropskim izborima sledeće godine, pre nego što je izgubila parlamentarnu većinu 1986. (na izborima na kojima je slogan levice bio “Upomoć! Desnica se vraća!”).
Poraz je rezultirao dvogodišnjom “kohabitacijom” vlade, tokom kojih je Miteran bio prisiljen da radi sa desničarskim kabinetom na čelu sa premijerom Žak Širakom. Levica je povratila parlamentarnu većinu 1988. godine, a Miteran je ponovo izabran za predsednika. Ali njegova levica nikada neće povratiti onaj zalet koji ju je karakterisao prve 2 godine vlasti.
U jednom smislu, međutim, Miteranova strategija je bila politički efikasna: jer ako je Socijalistička partija i izgubila podršku birača nakon Miteranovog zaokreta ka politici rezova, Komunistička partija je još više pretrpela. Komunisti su tokom 1980-ih sve više gubili u kompeticiji sa socijalistima – a njihova sudbina se nije promenila ni nakon odlaska iz vlade i repozicioniranja kao levičarskih kritičara vlade.
Do 1986. godine rezultat PCF na izborima bio je znatno manji od onog koji je imala kasnih 1970-ih. Nastavio je da pada narednih godina. Komunistički kandidat za predsedničke izbore 1995. godine je dobio manje od 9% glasova, a rezultat je nastavio silaznom putanjom i naredne dve izborne godine.
Retrospektivno gledano, PCF se nikad nije oporavila od Miteranovog debakla. Birači nikad nisu poverovali u ideju da su komunisti zaista bili posvećeni jedinstvu levice. A pošto su komunisti ušli u vladu, nespremnost partije da previše javno kritikuje Miterana (zbog straha od rascepa u vladi) pokazala se samoporažavajućom. Čak i kad je Miteran odustao od svog reformskog programa u korist politike štednje, komunistički ministri su odbili da podnesu ostavke. To je još više otežalo mogućnost da birači poveruju u iskrenost njihovih napada na socijaliste nakon 1984. godine.
Posledica svega ovoga je da je, do 1990-ih, sve više neoliberalna PS zamenila PCF kao dominantnu silu francuske levice. U tom smislu, barem, Miteran je postigao željeni cilj.
Putevi kojima se nije išlo
Na vrhuncu neizvesnosti ekonomske politike njegove vlade na početku 1980-ih, Miteran se navodno žalio jednom od svojih pomoćnika: “U ekonomiji postoje dva rešenja. Ili si lenjinista ili nećeš ništa promeniti”.
Miteran naravno nije bio lenjinista, bez obzira što su ga tako desničarske novine nazivale. On je na kraju čak srušio i nadu da će njegova vlada preduzeti i najumereniji reformistički program – a kamoli neku vrstu parlamentarnog puta u socijalizam koji je nekoć obećao.
Uprkos proklamovanim revolucionarnim namerama i uprkos retorici “Zajedničkog programa”, kao i izbornoj platformi iz 1981. godine, Miteran je uvek ostao figura mejnstrim parlamentarne levice čiji socijalizam nikada nije previše prekoračio granice snažne socijaldemokratije na francuski način. Njegov način je bio tehnokratski projekat ekonomske rekonstrukcije i socijalne reforme.
Miteran se nikada nije interesovao za mobilizaciju masovne baze koja bi bila podrška zadatom političkom programu; okružio se savetnicima koji su mu savetovali uzdržanost i povlačenje na svakom koraku. I stalno je nastojao da izbegne pogoršanje socijalnih i političkih tenzija.
To je šteta, jer samo putem onih mera i mobilizacija koje bi neminovno izazvale intenzifikaciju sukoba sa elitama predsednik se mogao nadati da će spasiti svoj ekonomski program. Ograničenja sa kojima su se suočavali francuski političari ranih 1980-ih godina bila su prevelika za bilo kakav kompromis sa kapitalom kojim bi se mogla izbeći deflacija; ova ograničenja bila su ukorenjena u monetarnim restrikcijama koje su proizilazile iz institucionalnih obaveza Francuske prema EMS i usled uticaja deflacionih politika SAD i Nemačke.
Ali još važnije, ona su proizilazila iz strukturnih nedostataka francuskog kapitalizma: hronično niskih investicionih i profitnih stopa; nedostatka konkurentnosti na izvoznim tržištima; nesposobnosti državnih planera da kompenzuju stagnaciju rasta produktivnosti; strategija istraživanja i razvoja koje su bile ispod standarda, i slično.
U okolnostima ranih 1980-ih, izbegavanje politike štednje bi zahtevalo spremnost za preduzimanje drastičnih mera: primera radi, nametanje strožije kontrole kapitala ne bi li se ograničili špekulativni pritisci na franak; posvećenost rigoroznijim ograničenjima rasta zarada i cena; dalje povećanje poreza kako bi se pokrio rastući fiskalni deficit; i razvoj efektivnijeg i demokratičnijeg režima planiranja.
Stupanje na ovaj put bi sigurno dovelo do eskalacije sukoba sa kapitalom, bez ikakve garancije povoljnog ishoda. To bi verovatno rezultiralo konačnim izlaskom Francuske iz EMS. Raskid sa kapitalizmom bi izolovao Francusku i primorao je da nastavi put u socijalizam u uslovima ekonomske autarhije. To bi jedino bilo moguće putem mobilizacije pristalica vlade iz radničke klase, što bi generisalo dalje napade iz sfere biznisa, čime bi vlada verovatno izgubila podršku širokog kruga srednje klase.
Da bi se ovakva strategija izvela bila je potrebna drugačija vlada, sa drugačijim pristupom – u stvari, s obzirom na kolebanja Komunističke partije u njihovom stavu prema Miteranu, to bi zahtevalo drugačiju levicu, spremnu da prenese viziju socijalističke transformacije i teškoće sa kojima će se radnice i radnici suočiti na putu ka socijalizmu.
S druge strane, pokušaj mobilizovanja podrške radničke klase za održivu ofanzivu protiv prerogativa kapitala bio je jedini put koji je nudio izlaz iz dugih decenija neoliberalizacije koje će uslediti. Takva strategija bi mogla doživeti i neuspeh – ali bi isto tako i sadržala potencijalno seme prave demokratizacije društvenog i ekonomskog života. U tom smislu, mogla je otvoriti mogućnost za ogromnu podršku levici i u vreme Miteranovih izbora mogla je biti pretvorena u istinski socijalistički eksperiment.
Miteran nije išao tim putem i za to nije dovoljno samo kriviti njegove političke slabosti. Nije dovoljno reći da je Miteran bio oportunistički socijaldemokrata koji se plašio konfrontacije sa biznisom. Umesto toga, trebamo učiti iz nesposobnosti njegove vlade da prevaziđe strukturna ograničenja sa kojima se suočavala uspinjući se na vlast.
Na kraju krajeva, ta ograničenja odražavaju dileme sa kojim se svaka radikalna vlada koja dođe na vlast mora suočiti.
Tekst je prvi put objavljen u časopisu Jacobin, a u prevodu je objavljen kao deo publikacije “ABC socijalizma” u izdanju Centra za politike emancipacije.
PREVOD: Maja Solar
_____________________
1. Manuel Vals (Manuel Valls) je od 2014. premijer Francuske i član je Socijalističke partije. (prim.prev.)↩
2. Peta republika je aktualni republikanski režim Francuske, na snazi od 1958. godine. Prvi predsednik Pete republike je bio Šarl de Gol (Charles de Gaulles, 1959-1969), a potom su se na predsedničkom mestu menjali: Žorž Pompidu (Georges Pompidou, 1969-1974), Valeri Žiskan D’Esten (Valéry Giscard d’Estaing, 1974-1981), Fransoa Miteran (1981-1995), Žak Širak (Jacques Chirac, 1995-2007), Nikola Sarkozi (Nicolas Sarcozy, 2007-2012) i Fransoa Oland (2012-). (prim.prev.)↩
3. Reflacija predstavlja politike vlade kojima se suzbijaju i uklanjaju štetne posledice deflacije, npr. mere umerenog povećanja papirnog novca u opticaju, radi sprečavanja rasta cena robe. (prim.prev.)↩
4. “Closed shop” klauzula je forma ugovora između sindikata i poslodavaca, prema kojoj je poslodavac u obavezi da zapošljava samo članice i članove sindikata (potpisnice i potpisnike kolektivnog ugovora). (prim. prev.)↩
