Stanje u Venecueli se iz dana u dan zaoštrava. Nakon što se opozicioni lider i predsednik parlamenta, Huan Gvaido, samoproglasio za predsednika, odbacujući legalnu vlast i inicirajući puč, u čitav sukob umešale su se i druge zemlje. Venecuela se nalazi na ivici oružanog sukoba. Za detaljniju analizu situacije pogledajte publikaciju “Venecuela – Ključne perspektive s Juga” koju smo objavili u saradnji sa Transnacionalnim institutom iz Amsterdama, a uz podršku Rosa Luxemburg Stiftung. Publikaciju možete preuzeti OVDE >>>
Nikolas Maduro (Nicolás Maduro) je 10. januara otpočeo svoj treći mandat kao predsednik Venecule. Istovremeno, opozicioni predsednik parlamenta, Huan Gvaido (Juan Guaidó), pozvao je vojsku da sprovede coup d’etat. Nekoliko dana kasnije samoproglasio se za predsednika. Za manje od pola sata bio je priznat od strane Sjedinjenih Američkih Država (SAD). To se dobro uklapa u klasičnu matricu desničarskih državnih udara koji su se dešavali u Latinskoj Americi.
Sada je borba dostigla novu fazu eskalacije. Od 2015. godine, politička pat pozicija i određena vrsta dualne moći preovladavala je ovom južnoameričkom državom. Na parlamentarnim izborima 2015. godine desničarske snage, koje su se koristile širokim spektrom političkih strategija – od pokretanja propalog puča, paralisanja proizvodnje, pa do izborne politike – odnele su pobedu na izborima prvi put nakon što je Ugo Čavez (Hugo Chávez), sa levičarskom platformom, došao na mesto predsednika 1998. godine. U politički izrazito polarizovanom društvu desnica je pokušala da iskoristi novu institucionalnu poziciju kako bi prigrabila i izvršnu vlast. Različite državne institucije – levičarski predsednik i vlada sa jedne strane i desničarska parlamentarna većina sa druge – sve više su blokirale jedne drugu. Vlada je reagovala pozivom na izbore za ustavotvornu skupštinu. Opozicija je bojkotovala ove izbore, a vlada je ustavotvornoj skupštini dala ovlašćenja koja su, praktično, obesmislila izabrani parlament. Na ovaj način, čavisti su doprineli gubitku legitimiteta izbornog procesa.
Najveći deo opozicionih snaga bojkotovao je predsedničke izbore 2018. godine, iako su, nakon međunarodne medijacije, inicijalno pristali da učestvuju. Nikolas Maduro pobedio je osvojivši 67,8% glasova, ali je izlaznost bila 46,1%.
U borbi za vlast, venecuelnaske biznis grupe i srednja klasa predstavljaju glavnu bazu podrške desničarskoj opoziciji. Ove grupe su od samog početka napadale socijalne politike koje su išle u korist siromašnih. Rasistički sentimenti su takođe vrlo izraženi u belačkoj srednjoj klasi koja podržava opozicione snage. Uprkos dubokoj ekonomskoj i socijalnoj krizi, opozicija nije bila u stanju da proširi svoju bazu podrške.
Zapravo je slabljenje čavističkog projekta i vladajuće Ujedinjene socijalističke partije Venecuele (Partido Socialista Unido de Venezuela – PSUV) ojačalo opoziciju. Maduro i dalje može da računa na podršku vojske koja je sve više umešana u biznis. Ipak, društvena baza podrške čavizmu uveliko se kruni. Prve godine vlade Uga Čaveza obeležilo je ogromno poboljšanje socijalnih servisa za siromašne i uvođenje novih formi participacije. Siromaštvo i dohodna nejednakost znatno su smanjeni. Proširenje socijalnih programa finansirano je prihodima od trgovine naftom koji su rasli u kontekstu visokih cena nafte. Čavistička vlada preuzela je jaču kontrolu nad ovim strateški važnim sektorom. Vlada je inicijalno prepoznavala da oslanjanje na naftni sektor nosi sa sobom značajne rizike uzimajući u obzir činjenicu da su cene nafte vrlo nestabilne. Preduzeti su koraci kako bi se ekonomija i izvoz diverzifikovali. Ipak, ovi koraci nisu doneli uspeh. Inicijative nisu strateški razvijane, a prioriteti su često bili menjani. Čavistička vlada nije bila u stanju da u državnom aparatu promeni metalitet kratkoročnosti. Dodatno, politike su postajale sve kontradiktornije. Sa jedne strane vlada je pokušavala da razvija poljoprivredu i industriju, ali je, sa druge strane, napustila politiku redovne devalvacije nakon nekoliko godina. Precenjena valuta učinila je uvoz jeftinim čime je potkopavana ionako slaba domaća proizvodnja. Ovakvom politikom, vlasti su podlegle duboko ukorenjenoj konzumerističkoj kulturi zasnovanoj na uvoznim dobrima. Istovremeno, levičarska vlada nije uspela da prekine sa tradicionalnom zavisnošću o prihodima od nafte kako bi finansirala budžet.
Oštar pad u ceni nafte vodio je kolapsu ekonomije – kako se već dešavalo u prošlosti. Vlada je preduzela antikrizne mere koje su imale dobru nameru, ali nisu bile dobro osmišljene, a još gore su u delo sprovedene. Ovo se posebno odnosilo na kontrolu deviznog tržišta. Primera radi, kontrola deviznog tržišta omogućila je određenim privilegovanim grupama da uvoze jeftino i potom u Venecueli prodaju robu skupo. Posebno su siromašni slojevi bili pogođeni ovakvom katastrofalnom ekonomskom situacijom.
Desničarska opozicija takođe nema recept za krizu. Njihov cilj je da otvore prostor za privatizaciju naftnog sektora. Podržavaju ih SAD, Evropska unija (EU) i latinoameričke desničarske vlade. Kako je i priznao španski minister spoljnih poslova, i SAD i EU imale su pripremljene korake danima pre nego što je došlo do Gvaidovog samoproglašenja za privremenog predsednika. Iako EU nije odmah priznala Gvaida, najuticajnije vlade u EU, kao što su nemačka, francuska i španska, objavile su da će ga priznati ukoliko Maduro ne sazove nove izbore u roku od osam dana.
I Maduro ima podršku spolja. Kineska i ruska vlada podržavaju ga kao legitimnog predsednika i upozoravaju da ne sme doći do stranog mešanja, odnosno, mešanja SAD. Latinoameričke zemlje poput Bolivije, Kube, Meksika i Urugvaja takođe su se pozicionirale kontra Gvaidu.
Ekstremna unutrašnja podela i jaka intervencija spolja, posebno SAD, može rezultirati oružanim sukobima. U otvorenom pismu renomirani progresivni intelektualci iz SAD i Latinske Amerike pozivaju na pregovore između vlasti i njenih protivnika. Nažalost međunarodni kontekst ne ide na ruku političkom rešenju.
Joakim Beker (Joachim Becker) je profesor na Institutu za međunarodnu ekonomiju i razvoj u Beču.
PREVOD: Vladimir Simović
