Centar za politike emancipacije
info@cpe.org.rs
www.cpe.org.rs
Copyleft 2018 CPE
Partnerske organizacije

Prvi deo intervjua možete pročitati klikom OVDE >>>

Drugi deo intervjua možete pročitati klikom OVDE >>>

Gerasi: Gerasi: Prošle godine ste mi rekli da razmišljate o tome da napišete drugu knjigu o ženama, neku vrstu nastavka Drugog pola. Da li je i dalje tako?

Bovoar: Ne. Najpre, takav rad bi morao da bude proizvod kolektivnog napora. Zatim, morao bi da bude ukorenjen u praksi, a ne u teoriji. Drugi pol je išao u drugom pravcu. Sada to više nije validno. U praksi danas možemo videti kako se klasna borba i borba polova prepliću ili makar kako mogu biti artikulisane. Ali to se sada odnosi na sve borbe: našu teoriju moramo izvlačiti iz prakse, nikako obrnuto. Potrebno je da jedna grupa žena, iz različitih zemalja, sakupi svoja životna iskustva iz kojih možemo izvući matrice sa kojima se žene svuda susreću. Štaviše, ove informacije je potrebno prikupljati iz svih klasa, što je dodatno teško. Na kraju krajeva, žene koje vode borbu za oslobođenje su danas uglavnom buržoaske intelektualke; u najvećoj meri, supruge radnika, čak i same radnice, ostaju čvrsto vezane za srednjoklasni sistem vrednosti ovog društva. Probajte, na primer, da razgovarate sa radnicama o pravima prostitutki i njihovom poštovanju. Ta ideja je većini radnica šokantna. Dizati svest radnica je vrlo spor proces koji zahteva ogromno strpljenje. Znam da postoje MLF ekstremistkinje koje pokušavaju da podstaknu radnice da se pobune protiv svojih muževa kao muških tlačitelja. Mislim da je to greška. Supruge radnika, ovde u Francuskoj barem, brzo će vam odgovoriti: “ali nije mi neprijatelj moj suprug, već moj gazda”. I to čak iako mora da pere čarape svog muža i da mu pravi supu posle celog dana provedenog u nekoj fabrici. Isto je i u Americi gde crnkinje odbijaju da slušaju prozelitistkinje pokreta za oslobođenje žena samo zato što su bele. One nastavljaju da podržavaju svoje supruge uprkos eksploataciji, samo zato što su osobe koje pokušavaju da im ukažu na eksploataciju bele. Ipak, postepeno, buržoaske feministkinje mogu da dosegnu do supruga radnika, baš kao što i u Americi danas postoje crne žene – jako malo njih, garantujem vam to – koje kažu: “ne, ne želimo da se potčinimo opresiji naših muškaraca pod izgovorom da su crni i da treba da se zajedno borimo protiv belaca; ne, to ne može biti opravdanje za ugnjetavanje koje nad nama vrše naši muškarci, samo zato što su to naši crni muškarci”.

Međutim, u nekim, vrlo konkretnim slučajevima, klasna borba može da pokrene i razvije polnu borbu i ona to čini. Tokom prethodnih nekoliko godina, na primer, u Francuskoj je pokrenut čitav niz štrajkova u fabrikama u kojima gotovo isključivo rade žene. Tu mislim na štrajkove u tekstilnoj industriji u gradu Troa, na severu, ili u Nuvel Galeri u Tionvilu, ili čuveni štrajk u fabrici Lip. U svakom od ovih štrajkova radnice su sticale ne samo novu svest već i novu i jaču veru u sopstvenu moć, a ova vera uzdrmava muški sistem sa kojim se susreću u sopstvenim domovima. U fabrici Lip, na primer, žene su okupirale postrojenja i odbile da ih napuste uprkos pretnjama policije da će ih silom izbaciti. Isprva su muževi radnica bili veoma ponosni na svoje militantne supruge. Muškarci su donosili hranu, pomagali u pravljenju transparenata, i slično. Ali, kada su žene odlučile da budu potpuno jednake sa nekoliko muškaraca koji su takođe radili u ovoj fabrici i koji su takođe bili u štrajku, nastali su problemi. Radnice i radnici u štrajku odlučili su da u smenama brane fabriku od policijskog napada. To je podrazumevalo i noćne smene. Ups. Sada su, najednom, muževi štrajkačica postali uznemireni. “Možeš da štrajkuješ i protestuješ koliko hoćeš”, govorili su, “ali samo tokom dana, ne i noću”. “Šta, noćna stražarenja? O ne! Spavate zajedno u velikim zajedničkim prostorijama? O ne.” Naravno, radnice su se tome suprotstavile. Borile su se za jednakost, nisu odustajale. Tako su se upustile u dvostruku borbu: sa jedne strane klasnu borbu protiv gazda, policije, vlasti, itd., a sa druge u borbu polova protiv sopstvenih muževa. Sindikalni organizatori u fabrici Lip izveštavali su da je štrajk potpuno transformisao žene koje su govorile: “ono što sam dobila u svemu ovome je to da nikada više neću dozvoliti mužu da izigrava gazdu u kući. Ja sam sada protiv svih gazda.”

Gerasi: Da li se vaša svest o starosti promenila dok pišete o tome, na način na koji se vaša svest o bivanju ženom promenila tokom pisanja Drugog pola?

Bovoar: Zapravo ne. Otkrila sam mnoge stvari; naučila sam svašta o starim ljudima. Ali nisam stekla neku novu svest zbog toga što je upravo shvatanje da sam stara bilo i inicijalna potka da se poduhvatim pisanja knjige. Doduše, sada mogu bolje da se povežem sa starošću nego što sam mogla ranije. Nekada mi je bilo mnogo teže. Sada razumem da kada je stara osoba preosetljiva, previše sebična, da ona samo brani sebe. Ali vidite, žena može da prolazi kroz život odbijajući da se suoči sa činjenicom da je ona temeljno, u smislu vrednosti, iskustva i generalno pristupa životu, drugačija od muškaraca. Ipak, veoma je teško izbeći osvešćivanje činjenice da osoba stari. Dođe vreme kada jednostavno znate da treba da podvučete crtu ili da ste tu crtu već prošli. Danas znam da nikada neću moći da odem i lutam po brdima peške, da nikada neću ponovo voziti bicikl, da nikada neću imati odnose sa muškarcima. Bila sam veoma uplašena ili barem veoma zabrinuta zbog starosti, sve dok je nisam dosegla. Onda, kada je došla, kada sam znala da sam prešla crtu… Pa, bilo je mnogo lakše nego što sam očekivala. Naravno, morate prestati da gledate unazad. Ali život od dana do dana mi pada mnogo lakše nego što sam očekivala. Naučila sam da sam crtu prešla nezavisno od istraživanja koje sam sprovela za knjigu o starosti. Rad na knjizi me je naprosto naučio da razumem starost i da budem tolerantnija.

Gerasi: Na čemu radite sada?

Bovoar: U principu ni na čemu. Pomažem u pisanju jednog scenarija za jednog švedskog reditelja koji se upravo bavi starošću. Pomoćiću Sartru sa njegovim televizijskim projektom. Znate da je potpisao ugovor sa nacionalnom televizijom da počevši od oktobra uradi deset jednočasovnih emisija koje će tematizovati 75 godina ovog veka i njegove najveće događaje. Ali nemam plan da se bavim nekim posebnim projektom. To je takođe nešto novo za mene. Navikla sam da negde u glavi držim mnogo različitih projekata, čak i dok sam radila na nekoj konkretnoj knjizi.

Gerasi: Pisali ste o tome kako ste imali dobar život i da ni za čim ne žalite. Da li znate da postoje mnogi parovi koji na vaš odnos sa Sartrom gledaju kao na model, posebno zbog toga što niste bili ljubomorni jedno na drugo, što ste imali otvoren odnos i zbog toga što je sve to uspešno opstalo 45 godina?

Bovoar: Ali smešno je nas koristiti kao model. Ljudi treba da otkriju šta njih pokreće, svoje strukture. Sartr i ja smo imali sreću, ali i naša zaleđa su vrlo specifična, vrlo izuzetna. Sreli smo se kada smo bili jako mladi. On je imao 23, a ja 20. Nismo još uvek bili formirani, iako smo već bili oblikovani kao intelektualci sa sličnim motivacijama. I za njega i za mene književnost je došla na mesto religije.

Gerasi: A opet ste mogli biti u takmičarskom odnosu, rivali…

Bovoar: Istina, slične ličnosti sa sličnim ambicijama vrlo često se osećaju kao da su u takmičarskom odnosu. Ali mi smo imali nešto drugo što nam je bilo zajedničko: na sličan način smo bili oblikovani u našoj mladosti. I njegovo i moje detinjstvo je bilo vrlo stabilno, vrlo sigurno. To je značilo da nismo morali da dokazujemo nešto sebi ili jedno drugome. Bili smo sigurni u sebe. Kao da je sve već bilo predodređeno od samog početka. Moji roditelji su se ponašali kao da ništa na ovom svetu ne može da promeni tok mog života a koji je išao u pravcu toga da postanem fina, mala buržoaska intelektualka. Sartrov deda, koji ga je podigao – znate da je njegov otac umro dok je još bio beba – ponašao se na identičan način, apsolutno je bio ubeđen da će Sartr postati profesor kada poraste. I tako je i bilo. Čak i u trenucima kada su se krize pojavile – recimo kada se Sartrova majka preudala kada je on imao 12-13 godina ili kada sam ja sa svojih 14-15 godina spoznala da me otac više ne voli na način na koji sam očekivala – stabilnost naših detinjstava omogućila nam je da eksternalizujemo ove krize. Oni su se menjali, ne mi. Bili smo već dovoljno strukturisani da se ne osećamo nesigurno. Pored toga, bez obzira na mala odstupanja, mi smo u osnovi bili u skladu sa onim što su naši roditelji želeli za nas. Oni su hteli da budemo intelektualci, da čitamo, učimo, predajemo, a mi smo se sa tim slagali i tako smo i činili. Kada smo se Sartr i ja upoznali ne samo da su se naša zaleđa spojila, kao i naša stabilnost, naša pojedinačna ubeđenost da smo ono za šta smo napravljeni da budemo. U takvom okviru nismo mogli da postanemo rivali. A onda, kako se naš odnos razvijao, postala sam uverena da sam nezamenjiva u njegovom životu, baš kao što je i on u mom. Drugim rečima, bili smo u potpunosti sigurni u znanju da je naš odnos takođe postao potpuno stabilan, i opet predodređen, iako bismo se, naravno, podsmevali toj reči tada. Kada imate takvu sigurnost lako je ne biti ljubomoran. Opet, da sam znala da neka druga žena u Sartrovom životu ima istu ulogu kakvu sam ja imala, naravno da bih bila ljubomorna.

Gerasi: Kako vidite ostatak vašeg života?

Bovoar: Ne vidim ga uopšte. Pretpostavljam da ću uskoro opet početi nešto da pišem, da ću se vratiti poslu, ali još uvek ne znam šta ću raditi. Znam da ću nastaviti da radim sa ženama, unutar feminističkih grupa, u Ligi žena, i da ću nastaviti da se bunim na koji god način budem mogla unutar – nazovimo je tako – revolucionarne borbe. I znam da ću ostati sa Sartrom dok jedno od nas dvoje ne umre. Ali on, znate, sada ima 70, a ja 67 godina.

Gerasi: Da li ste optimistični? Da li mislite da će se promene za koje ste se borili zaista i dogoditi?

Bovoar: Ne znam. Svakako ne za vreme mog života. Možda kroz četiri generacije. Ne znam za revoluciju. Ali promene za koje se žene bore – da. U to sam uverena. Na duže staze žene će pobediti.

PREVOD: Adriana Zaharijević i Vladimir Simović

Print Friendly, PDF & Email