Nema je već gotovo tri decenije, a još uvek unosi nemir. Nije baš lagodno domaćoj eliti da se nosi sa njom, pa je sistematski potiskuje. Mada u Beogradu još tu i tamo opstaje – Jugoslovensko dramsko pozorište, hotel Jugoslavija, Jugoslovensko sportsko društvo Partizan… Barem za sada. Ni muzej više nije Muzej istorije Jugoslavije, već samo kratko – Muzej Jugoslavije. Valjda je procena da ona čije se ime dosta teško izgovara treba prikladno biti stavljena u vitrinu muzeja jer, u stvari, nema nikakvu budućnost.
Ili možda ipak ima? Pa makar i kao jedan imaginarni okvir u koji će se upisivati uzroci svega onoga negativnog što danas živimo.
“Manje-više to je bila iluzija”, kaže za socijalističku Jugoslaviju Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. “Mi imamo tu čudnu osobinu da, ako nam je stvarnost teška a budućnost neizvesna, onda veličamo prošlost”, nastavlja Zec. Zanimljiva logika. Dakle, sve ono što je izgrađeno nakon Drugog svetskog rata, to je iluzija. Elektrifikacija – čista bajka. Izgradnja vodovoda neproverena glasina, a putevi i pruge, kao i vrtići, škole i bolnice, razume se, nostalgičarska izmišljotina. Na direktno pitanje, da li se bolje živelo u socijalističkoj Jugoslaviji ili danas, Zec opet zalazi u reon relativizacije: “Pitanje je šta je bolji život.” Naravno, situacija jeste relativna. Danas je život verovatno bolji onima koji mogu da ga plate i to bi bila ključna razlika. Ipak, osvrnemo li se, možemo da napravimo jedan istorijski pregled kroz generacije, pa da vidimo koji nivo emancipacije je ostvaren nakon Drugog svetskog rata kada je u pitanju položaj žena, kada je u pitanju nivo pismenosti i opšteg obrazovanja stanovništva, kada je u pitanju nivo zdravstvene zaštite… I ne samo to, već je i najveći deo infrastrukture koji danas koristimo i zahvaljujući kojoj nekako opstajemo upravo tu zahvaljujući socijalizmu.
“Po prvi put posle 30 godina”
Uostalom, ukoliko ste skeptični samo probajte da pretražite internet ne bi li ste nabasali na Vučićeve izjave u kojima kaže da je napravio nešto “po prvi put posle 30 godina”. Nije ni toliko stvar u tome da li je ili šta je zaista sada napravljeno. Stvar je u činjenici da je većini stanovništva jasno da od tog socijalizma i te Jugoslavije koje nema već tri decenije, u stvari nije ni bilo važnih infrastrukturnih projekata. Vladina Strategija o upravljanju vodama, primera radi, bez uvijanja konstatuje da se u ovaj sektor ozbiljnija ulaganja nisu slila još od osamdesetih godina prošlog veka. Možda Vučić “po prvi put posle 30 godina”otvara fabrike u Kuli, Lebanu, Kraljevu, i drugim mestima, ali sme li se prećutati da su uglavnom u pitanju direktne strane investicije izgrađene subvencijama – dakle, našim parama – u kojima ljudi rade najbednije poslove u najgorim radnim uslovima, a iz kojih profite isisavaju inostrane kompanije?
Teško je negirati činjenice. Sasvim sigurno ima i takvih fanatika, ali čini se da je zdrav razum postala ona rečenica ispisana na jednom beogradskom zidu: “Ovi ne mogu ni da okreče ono što su komunisti napravili”. Svima je jasno, pa i taj Vučićev “prvi put posle 30 godina” dobija ubedljiviji intenzitet vrednovanja učinaka aktuelne vlasti – možda ne može da se kaže da je bolje od socijalizma, još ga se ljudi sasvim dovoljno sećaju, al i to visoko drugo mesto (iako ni konkurencija nije neka) deluje kao puna kapa. Za sada. Borba traje, teško je nadmašiti favorita, pa ga valja degradirati, naružiti, opljunuti. Stoga strategija obračuna sa socijalizmom dobija drugačije, razrađenije inkarnacije.
“Ovog meseca Srbija otplaćuje 81 milion € Titovih dugova: Plaćamo nekadašnji sladak život”, naslov je koji je osvanuo u septembru na portalu B92. Tekst navodi kako se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Srbija zadužila sa oko 8,8 milijardi evra te da već neko vreme svake godine isplaćuje po oko 250 miliona. Naslov se direktno oslanja na jedan od dominantnih narativa koji kaže da je, ako već mora da se prizna da se u socijalizmu bolje živelo, to bilo nešto nerealno, nešto što je bilo moguće samo zahvaljujući kreditima. Kada se sluša razrada ovog narativa može delovati kao da su ljudi u bivšoj Jugoslaviji lenčarili i da im je sve padalo s neba. Tome doprinosi i sam sadržaj navedenog teksta u kojem se bombastično ređaju cifre, dugovanja Pariskom i Londonskom klubu poverilaca, Svetskoj banci, Kuvajtu i Kini.
Niko ne pominje, recimo, činjenicu da je i SFRJ na sebe preuzela isplatu inostranih kredita koji su bili zaključeni od strane Kraljevine. Nigde ni reč o tome za šta su krediti koji su danas dospeli na naplatu uzimani; makar nešto, reč ili dve o kontekstu. Na primer, krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina, Jugoslavija je sklopila nekoliko stendbaj aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom (MMF) koji su sa sobom povlačili ono što je danas poznato kao mere štednje . Zahtevi MMF-a bili su, između ostalog, restriktivna monetarna politika, smanjenje trgovinskog deficita i rezovi u domaćoj potrošnji. Ništa luksuz, samo stezanje kaiša. Još jedna stvar koja se prećutkuje jeste da Jugoslavija nije jedina zemlja koja ovom periodu pogođena rastom duga. Dug SFRJ je 1965. godine iznosio 1,2 milijarde dolara, 1970. je porastao na 2,3 milijarde, da bi onda doživeo vrtoglav rast na 11,8 milijardi 1978. pa sve do 21 milijarde američkih dolara 1981. godine. Rast zaduživanja tokom sedamdesetih godina poklapa se sa naftnom krizom i dramatičnim skokom cene ovog energenta, kao i rastom cena mašina i tehnologija koje su siromašnije zemlje uvozile iz zemalja kapitalističkog centra. Baš kao i naftna kriza, siromašne zemlje je pogodio i takozvani Volkerov šok. Naime, tadašnji predsednik Američkih federalnih rezervi, Pol Volker, 1980. godine duplirao je kamatne stope što je imalo devastirajuće posledice po ekonomije pre svega siromašnih zemalja.
“Živeti iznad svojih mogućnosti”?
Socijalizam je imao svojih unutrašnjih protivrečnosti, to nije sporno. Ono što je sporno jeste zapostavljanje šireg konteksta u kojem se Jugoslavija razvijala. Takođe, smemo li zaboraviti da je pre Drugog svetskog rata Jugoslavija spadala u drastično podrazvijene regione? Rat je zemlju dodatno unazadio. U takvom kontekstu izgrađuje se socijalizam i ostvaruje neverovatan civilizacijski iskorak. Da li je to značilo “živeti iznad svojih mogućnosti”? Zavisi koga pitate.
Verovatno najvažnija potka sukoba oko socijalizma zapravo je sukob oko interpertacije posledica kapitalističke restauracije. Ako je nekada bilo bolje, a danas nam je poprilično loše, onda se čovek zapita da li taj socijalizam u stvari i nije toliko loš. Za domaću elitu nije poželjno da se ljudi tako nešto pitaju. Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić u autorskom tekstu u nedeljniku NIN braneći postpetooktobarsku vlast i njen model privatizacije iznosi tezu da je koren problema domaće privrede u stvari u socijalizmu. Za buduće ekonomske politike je, kaže Arsić “važno da se utvrdi kada su propala velika društvena preduzeća i zbog čega je 400.000 ljudi izgubilo posao. Da li su društvena preduzeća propala jer su već bila oslabljena u fundamentalno defektnom samoupravnom socijalističkom sistemu, a potom dotučena sankcijama i svetskom ekonomskom krizom ili su propala usled otvaranja privrede, liberalizacije i privatizacije nakon 2000?” Tačno, treba to utvrditi. Prvo pitanje koje bi se ovde dalo postaviti jeste zašto se po svaku cenu pokreće privatizacija i liberalizuje tržište ukoliko je privreda u tako lošem stanju i ukoliko se zna da će socijalne posledice biti katastrofalne? Ni čisto ekonomske posledice nisu bile mnogo bolje. Arsić dalje u tekstu navodi da je veliki problem samoupravnih preduzeća bio taj što su upošljavala više radnika i radnica nego što je to bilo “ekonomski opravdano”. Možda. Mada ne može a da se ne primeti da je princip “ekonomske opravdanosti” poprilično rastegljiv. Danas znamo privatna preduzeća u kojima radnici i radnice rade neplaćeno prekovremeno, ponekad i duple smene; za bedan novac daleko prebacuju četrdesetočasovnu radnu nedelju. Zašto uposliti više radnika kada, u uslovima bede, oni koje imate pristaju da rade za dvoje? “Ekonomska opravdanost” na delu.
Prošle nedelje, 10. oktobra, navršeno je celih 28 godina od kada je Srbija skinula petokraku sa svoje zastave. Možemo i još 28 godina, do u nedogled prebacivati odgovornost za sve ono što danas ne valja na socijalističku Jugoslaviju. Ali ambivalencija sa kojom se ona pojavljuje kod domaće elite – sa jedne strane sameravanje, a sa druge demonizacija – samo nas vrti u začaranom krugu i dovodi do toga da se bauk vidi tamo gde ga nema.
“Čista ekonomska logika”
Takođe prošle nedelje, baš tog 10. oktobra, Srbija, Albanija i Makedonija potpisale su deklaraciju o slobodnom protoku robe i ljudi. Kako su mediji preneli, deklaracijom se reguliše uklanjanje graničnih kontrola i olakšavanje kretanja u regionu od 2021. godine. Stanovništvo Albanije, Makedonije i Srbije moći će uz ličnu kartu da se kreće od Sarande pa do Subotice, ali i da koristi svoje diplome i zapošljava se u bilo kojoj od tri države ukoliko za njihovim kvalifikacijama postoji potreba. Kapital i roba će takođe moći da se kreću slobodno.
“Mnogi će naš sastanak u Novom Sadu nazvati revolucionarnim”, izjavio je ovom prilikom Vučić. Revolucionarno – možda prejaka reč. Ali da su se određeni delovi srpske javnosti uzvrpolji, jesu. Počelo se upozoravati kako je u toku formiranje nove Jugoslavije. Možda su to glasovi i sa margine, ali činjenica da su zvaničnici poput potpredsednice vlade Zorane Mihajlović našli za shodno da se brže-bolje ograde kako se iz deklaracije ne može čitati intencija obnavljanja Jugoslavije već “čista ekonomska logika”, govori dosta.
I zaista, od bauka se ne vidi da veće unutrašnje tržište može imati pozitivne efekte, baš kao što je imalo u Jugoslaviji. Ali od bauka se ne vidi ni da vam za slobodan protok rada i kapitala nedostaju upravo taj rad i kapital za koje se barijere graničnih prelaza uklanjaju. Ekonomski model koje zemlje u ovom našem delu Balkana forsiraju doveo je do odliva i radništva i kapitala. A možda je onaj socijalistički model razvoja ipak imao neku ekonomsku opravdanost. I SFRJ je imala problem sa “viškom” radne snage, ali tada ljudi nisu bežali glavom bez obzira iz ovih krajeva kao što to čine danas. Takođe, na neki perverzni način mi u kapitalizmu opstajemo samo zahaljujući socijalizmu i njegovim tekovinama. I to će se brzo potrošiti, a aktuelni ekonomski model ne nudi nikakav zalog za budućnost. Možda da ipak ne zakopavamo taj socijalizam i tu Jugoslaviju mnogo duboko. Po svemu sudeći zatrebaće nam vrlo brzo.
Vladimir Simović je sociolog, član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
