Nakon decenija vladine podrške jačanju kapitala, korporacije i banke danas sede na bogatstvu, dok radništvo trpi.
U jeku teškog perioda za najveći deo radništva, nizak nivo investicija u SAD, uprkos velikim profitima, kao da oživljava „staromodnu, gotovo marksističku [diskusiju na temu] kapital protiv rada“. Pod navodnicima su reči ekonomiste i nobelovca Pola Krugmana koji se nedavno zapitao da li objašnjenje „paradoksa“ dugotrajne visoke nezaposlenosti koja koincidira sa sve bogatijim korporacijama leži u „robotima“ ili „bogatašima“, odnosno, u novoj tehnologiji ili sve većoj monopolizaciji.
Ipak, možda je i značajnije specifično nasleđe aktivne intervencije države u korist kapitala. Samo jedan od skorašnjih primera je antisindikalna legislativa usvojena u državi Mičigen, državi za koju se inače vezuju koreni modernog industrijskog sindikalizma.
Uzroci se moraju potražiti nešto ranije u prošlosti – u političkom odgovoru na militantnost radništva i pad profita tokom 1970-ih godina. Odgovor na dramatično pitanje koje je 14. jula 1974. godine na svojoj naslovnoj stranici postavio magazin Time – „Može li kapitalizam preživeti?“ – dat je krajem te decenije u vidu odlučnosti Federalnih rezervi SAD, na čelu sa Polom Volkerom (Paul Volcker), da suzbije platama podstaknutu inflaciju. Ovo je ostvareno putem vrtoglavo visokih kamatnih stopa čime je indukovana nezaposlenost – suprotno onome što bi današnja privrženost Federalnih rezervi niskim kamatnim stopama trebalo da učini.
Ali ono što je „dodatno slomilo moral radništva“, kako je to Volker sam rekao u intervjuu koji smo sa njim uradili za knjigu Stvaranje globalnog kapitalizma, bilo je otpuštanje 12.000 visoko plaćenih kontrolora leta i ukidanje njihovog sindikata 1981. godine od strane Reganove administracije. Unutar Federalnih rezervi ovo je doživljeno kao najvažnija Reganova domaća inicijativa.
Sukcesivna promocija liberalizacije trgovine i tokova kapitala od strane federalnih vlasti takođe je ojačala kapital naspram rada. Ekonomsko restrukturiranje koje je potom usledilo podrilo je istorijske temelje sindikalizma. Kao ilustraciju treba samo pogledati broj sindikalizovanih radnika i radnica u proizvodnji koji je 1983. godine iznosio 7,5 miliona da bi do 2007. godine pao na svega 1,5 miliona. Čak i kada se procenat nezaposlenosti smanjio i stabilizovao tokom 1990-ih radništvo se suočilo sa permanentnom nesigurnošću u vidu sve veće prekarizacije poslova.
Ovo i nije u velikoj meri bilo posledica promene same prirode poslova. Posao u auto industriji je, pre sindikalizacije tokom 1930-ih godina, bio izuzetno nesiguran, sa vrlo visokom fluktuacijom radne snage. Sa druge strane, uprkos činjenici da se maloprodajni sektor u poslednjih nekoliko decenija nalazi u samom vrhu kada je u pitanju rast produktivnosti, sve više poslova u maloprodaji plaćeno je izuzetno loše uz izraženu fluktuaciju radne snage. Nesigurnost većine radnih mesta zapravo je uzrokovana opadanjem organizacione snage radništva u odnosu na snagu korporacija u svim sektorima.
Ponovno uvođenje poreza na izuzetno visoke prihode, koji nije postojao u vreme Bušove administracije, sigurno da je podjednako opravdano kao i povećanje poreza na kapitalnu dobit i nasledstvo i to utoliko što je sve veća razlika u prihodima neraskidivo povezana sa akumulacijom bogatstva (istovremeno smanjenje korporativnog poreza, o kojem Obamina adimistracija razmišlja, samo bi produbilo problem). Ali čak i pošteniji poreski sistem oslanja se samo na mrvice koje uspe da zakine u okviru ekonomije čiju strukturu čini duboka asimetrija moći u odnosu kapital-rad.
Jedan od glavnih argumenata koji pokušava da opravda nejednakost između rada i kapitala – onaj po kojem se zarađeni profit ponovo investira za dobrobit svih – danas, kada korporacije i banke sede na novcu, dok se radnici i radnice nalaze u izuzetno nesigurnom položaju i pod snažnim udarom nezaposlenosti, posebno je pod znakom pitanja. I zaista, istraživanje MMF-a iz juna 2012. godine („Porast nejednakosti kao centar ekonomske krize“) pokazuje da se zaglibilo toliko duboko da je efektivna potražnja sputana – upravo stoga korporacije oklevaju u svojim investicijama.
No, sve to je samo posledica decenija vladine podrške jačanju kapitala naspram rada. Ako upotrebimo drugu „staromodnu, gotovo marksističku“ tezu sve ovo ne bismo nazvali toliko novim paradoksom koliko unutrašnjom kontradikcijom kapitalizma.
Leo Panič je urednik časopisa Socialist Register i profesor na univerzitetu York u Kanadi.
PREUZETO: www.guardian.co.uk
Prevod: Vladimir Simović
