Majkl Roberts: Globalne nejednakosti u bogatstvu

Svega 8,4% od ukupno 5 milijardi odraslih ljudi na planeti poseduje 83,4% celokupnog bogatstva (uključujući i finansijsku imovinu poput deonica i ušteđevine u bankama). Oko 393 miliona ljudi u svom posedu ima više od 100.000 dolara neto, dakle, nakon odbijanja svih dugova. To znači da 10% poseduje 86% ukupnog bogatstva. Ali 100.000 dolara možda i ne zvuči previše u slučaju da posedujete kuću bez hipoteke u bilo kojoj od G7 zemalja. Ovaj podatak zapravo pokazuje koliko malo dve trećine odraslih osoba na našoj planeti poseduje – ispod 10.000 dolara bogatstva po osobi dok milijarde nemaju bukvalno ništa.

Nije reč o godišnjem prihodu, već o bogatstvu. Drugačije rečeno 3,2 milijarde ljudi ne poseduje praktično ništa. Sa druge strane, svega 32 miliona ljudi poseduje 98 biliona dolara ili oko 41% ukupnog bogatstva, odnosno, preko 1 milion ponaosob. Svega 98.700 „ultrabogatih“ ljudi ima više od 50 miliona dolara ponaosob a 33,900 su „teški“ 100 miliona dolara pojedinačno. Polovina ovih superbogataša živi u SAD.

Podaci o kojima govorimo objavljeni su u izveštaju Credit Suisse banke čiji su autori profesori Anthony Shorrocks i Jim Davies[1]. Oni su došli do zaključka da je globalno bogatstvo doseglo novu najvišu tačku u istoriji i iznosi 241 bilion dolara u 2013. odnosno za 4,9% više od prošle godine. Najveći udeo rasta odlazi na SAD. Prosečno bogatstvo je dostiglo novi pik od 51.600 dolara po jednoj odrasloj osobi s tim da je distribucija bogatstva zapanjujuće nejednaka.

Reklo bi se da u ovom izveštaju nema ničeg novog. Još 2010. godine Tony Shorrocks je u izveštaju za Ujedinjene nacije[2] doneo praktično iste zaključke o nejednakosti. Branko Milanović je takođe došao do sličnih podataka u različitim studijama Svetske banke. Ali ono što je ovde interesantno je to što su profesori Shorrocks i Davies ustanovili da je društvena pokretljivost između bogatih i siromašnih kroz generacije minimalna ili je nepostojeća – 87% ljudi ostaje bogato ili siromašno, teško se probijajući kroz piramidu bogatstva.

Nejednakost se oslikava u svakoj zemlji[3]. U Velikoj Britaniji ukupno bogatstvo svih domaćinstava (koje uključuje privatne penizije, ali ne i državne) iznosilo je 10,3 biliona funti. Najbogatijih 10% domaćinstava bilo je bogatije 4,4 puta od 50% najsiromašnijih domaćinstava skupa. Najbogatijih 20% domaćinstava posedovalo je 62% ukupnog bogatstva domaćinstava.

Povrh toga, sudeći po studiji Credit Suisse banke, „američki san“ je samo mit. Dve trećine odraslih osoba u SAD nalaze se u istoj poziciji u kojoj su bili i njihovi roditelji. Čak i globalno „dok neki pojedinci i pojedinke drastično osciliraju između bogatstva i siromaštva, većina ostaje tokom celog života unutar iste granice bogatstva. Kada se populacija podeli po bogatstvu u kvantile, oko polovine populacije ostaje u istom kvantilu nakon deset godina, a naša je procena da barem jedna trećina ostaje u istom kvantilu i nakon trideset godina.“

Projekcije kažu da će bogatstvo na globalnom nivou porasti za gotovo 40% u narednih pet godina i tako dostići 334 biliona dolara do 2018. godine. Nova tržišta će biti odgovorna za 29% pomenutog rasta iako je njihov udeo u trenutnom bogatstvu 21%, dok će udeo Kine u rastu bogatstva novih tržišta biti skoro 50%. Bogatstvo će primarno biti podstaknuto rastom srednjih slojeva, ali će broj milionera takođe značajno porasti u narednih pet godina.

Sva klasna društva stvarala su ekstremnu nejednakost u bogatstvu i dohotku. To i jeste suština bogate elite (bilo da se radi o feudalnim zemljoposednicima, azijskim gospodarima rata, egipatskim ili religijskim kastama Inka, rimskim robovlasnicima itd.) koja uzurpira kontrolu nad viškom proizvedenim radom. Ali prošla klasna društva smatrala su to normalnim i „bogom danim“. Kapitalizam sa druge strane govori o slobodnim tržištima, jednakoj razmeni i jednakim mogućnostima. U stvarnosti, ipak, nema razlike u odnosu na prethodna klasna društva.