Jesenji deo ciklusa Zaglavljeni na periferiji u organizaciji Centra za politike emancipacije, uz podršku Fondacije Roza Luksemburg, otvoren je 15. oktobra u beogradskom Domu omladine. Tom prilikom održana su dva događaja – predavanje Hilari Wainwright, naslovljeno “Transformativna moć i političko organizovanje” i okrugli sto “Na ulicama Balkana”, na kome su učestvovali Anita Tolić, Bercan Aktaş i Dinko Kreho.
Glavno težište izlaganja Hilary Wainwright bilo je na mogućnostima za prevazilaženje kapitalizma, putem koncepta transformative moći i korišćenja različitih potencijala društvenih pokreta.
Ipak, da bismo mogli da odgovorimo na pitanje šta predstavljaju transformativna moć i političko organizovanje danas, neophodno je napraviti skicu konteksta u kome se nalazimo. Postojanje krize danas je svakako činjenična stvar; ona je globalna, tiče se finansijskih tržišta, ali i konkretnih institucija, organizacija i ljudi koji je proizvode. Međutim, danas problem nije samo ekonomija već i ekonomska paradigma koja ju je vodila – ideja Adama Smita o sveregulišućoj nevidljivoj ruci koja vodi ka socijalnom redu i benefitu za sve, odnosno ideja da će sistem koji čine slobodni/e pojedinci/ke koji/e prate sopstveni finansijski interes voditi ka povećanju blagostanja svih, kao opravdanje kapitalističkog sveta. Nakon skorašnjih događaja, malo ko bi mogao da zagovara ideju da je nekoliko ljudi na direktorskim i menadžerskim pozicijama, radeći u sopstvenom interesu, doprinelo boljitku globalne ekonomije i ljudi generalno.
U tom smislu, kada govorimo o krizi, jako je važno prepoznati da postoji i duboka kriza legitimiteta. Kada jednom prihvatimo ovu tezu, izazov za sve nas je ne samo da ispitamo i obrazložimo ovu krizu, već i da stvorimo legitimitet za alternativu, odnosno artikulišemo odgovor na pitanje šta bi moglo da zameni kapitalizam. Navedeni zadatak ne podrazumeva samo promociju socijalizma putem slogana, već i artikulaciju ideja o tome šta bi moglo da zameni kapitalizam, ali i da ubedi ljude da je promena neophodna.
U svetlu zajedničkih, globalnih neprilika, neophodno je i naći zajedničke odlike situacije i borbi u Srbiji i Velikoj Britaniji, što je naizgled teško. Iako u Srbiji tranzicija podrazumeva tranziciju u kapitalizam, termin “tranzicija” je zapravo neodređen i mogao bi da obuhvati i one zemlje koje po užoj definiciji ne bi spadale u one u tranziciji, pa tako i Veliku Britaniju. Na primer, ako biste pitali Dejvida Kamerona šta podrazumeva pod tranzicijom, on bi verovatno odgovorio da je to završetak zadataka koje je postavila Margaret Tačer. Tako uzev, moglo bi se zagovarati da se svi nalazimo u periodu tranzicije. Ovo posebno važi ako se u obzir uzme period ’60-ih i ’70-ih godina XX veka. U tom periodu, postojali su jaki društveni pokreti čije nasleđe vizije demokratskog socijalizma (za razliku od totalitarnog socijalizma sa dominantnom državom) baštinimo i danas, dok su se paralelno sa njima odvijali procesi finansijalizacije i sloma države odozgo. Paralelno sa procesom privatizacije – stvaranjem tržišta i omogućavanjem korporacijama da, putem različitih oblika javno-privatnih partnerstava, investiraju javna sredstva i privatizuju javne usluge – formiraju se i jaki pokreti sa zahtevima da se javne usluge demokratizuju i prilagode potrebama ljudi, a ne profita.
Nasuprot klasičnom viđenju moći kao moći nad nečim, odnosno dominacijom onih koji moć imaju nad onima koji je nemaju, pojam transformativne moći podrazumeva transformativni kapacitet koji donosi promene u svakodnevnom životu, to jest, moć koju imamo mi. Postojeće institucije su te koje zavise od nas po pitanju sopstvene reprodukcije, a ne obrnuto; korporacije zavise od radnika/ca koji će raditi ili neće. Transformativna moć u prvom koraku znači odbijanje da saučestvujemo u represiji koja se nad nama vrši. Naredni korak podrazumeva zajednički rad, angažovanjem naših znanja i kapaciteta, na stvaranju konkretnih alternativa koje postaju vidljivi primeri drugačijeg načina života. Jednom kada su uspostavljene, one postaju osnov za zahtev upućen državi za njihovo javno finansiranje i održivost. Istorijski gledano, ovaj proces bio je karakterističan za ženske pokrete tokom ’60-ih i ’70-ih, a danas slične primere nalazimo u vezi sa privatizacijom preduzeća ili usluga (slučaj Jugoremedije u Srbiji, pokušaj privatizacije opštinskog IT sektora u Njukaslu ili privatizacija vodosnabdevanja u Latinskoj Americi), ali i kod open source, p2p ili commons pokreta.
Kako današnji kapitalizam nema neki određeni cilj kome stremi, što tog neprijatelja čini još neprijatnijim i nekoherentnim, aktivizam, kao svojevrsan eksperiment, važan je kao jedan od načina učenja o sistemu protiv koga se borimo; kada sprovodimo aktivističke akcije, vidljiva je reakcija različitih subjekata – medija, političke scene, policije. Transformativna moć važna je koliko i povezivanje različitih subjekata u borbi. Sindikati moraju prepoznati radnike/ce kao ljude čiji je interes širi od odbrane onoga što ih se neposredno tiče (plata i uslovi rada). Oni koj su aktivno uključeni u politiku moraju da prihvate ograničene domete sopstvenih znanja i da shvate neophodnost bliže vezanosti za zajednicu, radnike/ce i društvene organizacije. Drugi važni akteri su intelektualni krugovi koji artikulišu ili dublje istražuju konkretne društvene probleme, radnici/ce u relevantnim institucijama koji kao svojevrsni uzbunjivači/ce mogu plasirati informacije od značaja ili blagonakloni/e poslanici/ce koji/e mogu uticati na to da ispostavljeni zahtev bude ispunjen. Imajući navedeno na umu, za društvene pokrete danas je od velike važnosti stvaranje saveza, nasuprot političkim partijama koje žele monopol nad društvenom promenom.
U drugom delu večeri, Bercan Aktaş, Dinko Kreho i Anita Tolić su na okruglom stolu pod nazivom “Na ulicama Balkana” predstavili nedavne protestne pokrete na ulicama gradova Turske, Slovenije i Bosne i Hercegovine, uz poseban osvrt na generalnu socijalno-ekonomsku situaciju u ovim zemljama.
Bercan Aktaş započeo je svoje izlaganje ističući važnost protesta u Gezi parku ne samo zbog istorijskog trenutka u kome su se odigrali, već i zbog nepostojanja istorije masovnih otpora prema državi u turskom društvu.
AKP, Erdoganova partija, došla je na vlast pre 11 godina osvojivši 34% glasova. Danas, ovaj procenat je povećan na 50%, a AKP, do događaja u Gezi parku, nije imala nikakvu opoziciju.
Neposredni povod za protest bila je ideja neoliberalne AKP vlade da, u okviru džentrifikacionih projekata, iseče drveće i uništi park, a na tom mestu sagradi tržni centar i džamiju. Kako bismo podrobno razumeli šta se dogodilo tokom ovih protesta, važno je znati da su u pitanju bile zajednička posledica nekoliko različitih procesa. Najpre, AKP je oklevala sa sprovođenjem radikalnijih mera u periodu između 2002. i 2006, ipak, jednom kada je uspostavljena hegemonija, mere koje su donate (poput povećanja poreza na alkohol, duvan i slične proizvode) uticale su na promenu životnog stila urbane srednje klase. Sa druge strane, iz perspektive studenata/kinja, odnosno onih koji su dobili kvalitetno obrazovanje, ekonomska transformacija koju je sprovodila AKP značila je i neizvesnu budućnost – visoko obrazovanje je u turskom društvu garantovalo zaposlenje i visok status u društvu, a mere vlade dovele su do povećanja broja nezaposlenih sa visokim obrazovanjem. Takođe, direktni i indirektni transferi kapitala, koji su imalu veliku ulogu u akumulaciji, prekinuti su, pa u poslednjih 11 godina, tradicionalna zanimanja u Turskoj nisu dobijala podršku države. Konačno, najvažnija dinamika odnosi se na položaj manjina u Turskoj, gde posebnu ulogu imaju Alevi, šiitska manjina u okviru islamske religije. Oni su bili ti koji su se sukobljavali sa policijom na ulici, ali i oni koji su iskusili represiju političkog islamizma tokom vladavine AKP.
Sve navedene okolnosti dovele su do eksplozije besa u Gezi parku i sprečile vlast da “zavede red” na najvažnijem trgu, Taksimu, u najvažnijem gradu, Istanbulu, tokom 19 dana. Na ovom mestu, učesnici/ce protesta su postavili biblioteke, bolnice, kuhinje i šatore za spavanje.
Iako nije bilo očekivano da će se tursko društvo suprotstaviti državi, da će se mase okupiti, angažovati i artikulisati politički odgovor i da takav pokret može da se organizuje kao dugoročni pokret otpora, upravo to se desilo u slučaju sa Gezi parkom. Protest je uspeo da okupi različite kolektive koji se bave LGBT pitanjima, feminističke kolektive, prekarne radnike/ce, nastavnike/ce, ali nacionalističke grupe, pa je njegov značaj u tome što je doveo do stvaranja nove kulture protesta, novog načina politizacije, novog političkog jezika, novih sredstava organizacije, novog način socijalizacije i stvorio mogućnost za diskusiju novih načina organizacije društva.
Ipak, ovi događaji su propustili priliku da dovedu u pitanje legitimitet države kao takve i njenu generalnu organizaciju, već su se isključivo bavili legitimitetom AKP, iako je malo verovatno da će svi problem biti rešeni odlaskom AKP sa vlasti. Sa druge strane, iako ne postoji politička artikulacija protesta koja vodi u socijalističkom pravcu, ovaj protestni pokret trenutno je jedina tačka otpora usmerena protiv AKP, sa ne beznačajnom jakom antiautoritarnom crtom. Konačno, jedan od značajnijih rezultata protesta upavo je ta što će, u svetlu predstojećih izbora, zakazanih za mart 2014. svaka grupa koja pretenduje da ostvari bilo kakav izborni rezultat morati da ponudi svoju viziju događaja u Gezi parku.
Dinko Kreho je ponudio osvrt na JMBG proteste u Bosni i Hercegovini, koji su, iako je sam povod za protest bio administrativne prirode i naizgled trivijalan, otvorili mnoge dublje društvene probleme. Naime, Jedinstveni matični broj građana (JMBG) se još od vremena postojanja SFRJ dodeljuje građanima/kama na rođenju i predstavlja specifičnu administrativnu odrednicu koja je osnov za izdavanje bilo kog dokumenta, poput zdravstvene knjižice ili pasoša.
Među predstavnicima vlasti u BiH se jako dugo vodila rasprava o načinu dodeljivanja JMBG-a, što je dovelo do toga da zbog zakonske neregulisanosti ovog pitanja oni nisu mogli da budu dodeljeni nikome ko je rođen posle februara 2013, s obzirom na to da je primena aktuelnog zakonskog rešenja istekla. Neposredna posledica ovog stanja bila je ta da veliki broj dece rođene sa teškim zdravstvenim problemima koji su zahtevali medicinski tretman u inostranstvu, nije mogao da napusti zemlju. Ovi protesti su okupili različite grupe neprivilegovanih ljudi – zemljoradnike/ce, radničke kolektive preduzeća u stečaju, studente/kinje, mlade roditelje, nezaposlene, kulturne radnike/ce, radnike/ce u javnom sektoru itd. Prvi dan protesta je bio najdramatičniji, kada su učesnici i učesnice u protestu okupirali sedište zajedničkih (državnih) institucija u BiH u kome su u tom trenutku bili/e, između ostalih, i određeni/e predstavnici/ce međunarodne zajednice (na primer, delegacija MMF-a).
Iako su u nekom trenutku donete privremene odluke vezane za dodelu JMBG-ova i neki su privremeno dodeljeni, za jedno dete bilo je prekasno – ono je preminulo četvrtog dana protesta, što je dovelo do još većeg besa i indignacije okupljenih u protestu.
Nakon dostizanja svojih limita, protest se polako ugasio. Razloge okončanja protesta najbolje opisuje parafraza izjave filozofa Žaka Ransijera – “problem opresiranih nije što ne znaju da su pod represijom, već što ne mogu da zamisle situaciju u kojoj to nisu”. U tom smislu, nedostatak političke imaginacije, odnosno ideje o poželjnom stanju, glavni je problem ovakvih i sličnih protesta, ne samo u BiH, već i globalno. Ova karakteristika nije nešto imanentno određenim prostorima ili grupama, već nešto čijem stvaranju u velikoj meri doprinose globalna neoliberalna ideologija i lokalna politika identiteta, kao prirodni partneri.
Događaji koji su usledili nakon protesta pokazuju kako su se ove ideje odigrale u praksi. Nakon inicijalne masovne mobilizacije i vrlo glasnih zahteva za momentalnom promenom, protest se pretvorio sa jedne strane, u spisak skromnih zahteva, od kojih je najradikalniji da se formira fond za lečenje bolesne dece, za koji bi svi poslanici/ce izdvajali procenat svoje plate (koja u BiH iznosi sedmostruki iznos prosečne plate), i sa druge, zahteva različitih nevladinih organizacija da se obustavi plaćanje računa i poreza, kako se više ne bi doprinosilo državnom budžetu. Nepotrebno je napominjati da bi ovakva rešanja još vise ugrozila najmanje privilegovane slojeve društva, jer bi podrazumevala i smanjenje penzija i plata radnika/ca u javnom sektoru.
Uprkos iznetim nedostacima, ovaj protest viđen je u pozitivnom svetlu, jer predstavlja prvi masovni protest ljudi u BiH u proteklih 20 godina, koji je izašao iz zadatog etno-nacionalističkog okvira politike identiteta koja stalno pokušava da se uspostavi kao prirodni okvir politike u BiH.
Anita Tolić je ponudila nacrt socio-ekonomske situacije u Sloveniji u periodu od raspada Jugoslavije preko procesa pristupanja Evropskoj Uniji i krize 2008. godine do danas. U svom izlaganju poklonila je posebnu pažnju protestima koji su se odigrali krajem 2012. i organizacijama proisteklim iz njih, poput Inicijative za demokratski socijalizam.
Za razliku od drugih republika SFRJ, u Sloveniji se tranzicija odvijala vrlo postepeno. Pre pristupanja Evropskoj uniji, veliki trgovinski suficit, karakterističan za Sloveniju i u vremenu SFRJ, korišćen je za stimulaciju domaće potrošnje, što je ujedno podsticalo rast do tada zanemarenih sektora industrije usluga i malih preduzeća. Takođe, postojao je ekonomski rast koji se bazirao manje ili više na domaćem kapitalu, a čije su karakteristike gotovo puna zaposlenost, funkcionalna socijalna država, nepostojeći ili veoma mali budžetski deficit ili državni dug (sve do 2005.) i visok rejting kod međunarodnih institucija.
Nakon pristupa EU, izvozno orijentisan model razvoja zamenjen je modelom ekonomije bazirane na državnom dugu, karakterističnim za zemlje evropske periferije. U međuvremenu, ekonomija bazirana na zaduživanju, zahvatila je i druge sektore, a posebno su pogođeni građevinski sektor i tržište nekretnina. Sa pucanjem mehura na povezanim tržištima, 2008. godine mnoge važne kompanije bankrotiraju i na hiljade ljudi ostaje bez posla, BDP se smanjuje, a banke otkupljuju velike dugove države i na taj način je još više zadužuju. U periodu između 2004. i 2008. godine javni dug Slovenije beleži dramatičan rast, dok privatni dugovi koji su se uvećali zbog mehura na tržištu nekretnina bivaju prevedeni u državni dug i to usled izbavljenja (bailout) bankarskog sistema od strane države.
Dovođenjem prethodnog modela do svojih krajnjih granica, tokom 2005. Vlada Janeza Janše pokušala je primenu eksplicitno neoliberalnih politika – uvođenje jedinstvene poreske stope, privatizacija obrazovnog sistema, reforma penzionog sistema i tržišta rada itd. Ipak, mobilizacijom desetina hiljada ljudi na protestima, sindikati su uspeli da spreče sprovođenje ovih reformi.
Primena recepata za izlazak iz krize koje je diktirala Trojka i imperativa da država stvori povoljno okruženje za finansijska tržišta, kako bi se nastavile investicije i akumulacija kapitala, značilo je striktniju primenu onih principa koji su isprva i doveli do krize. Konkretnija rešenja podrazumevala su mere štednje, sveobuhvatnu privatizaciju, smanjivanje socijalnih davanja države (smanjivanje penzija), radničkih prava (ukidanje instituta minimalne zarade) i podrivanje javnog sektora, kako bi se obezbedio još jedan ciklus akumulacije kapitala, bez obzira na standard života običnih ljudi.
Tokom novembra 2012, jedan slučaj sumnjivog javno-privatnog partnerstva (poveravanje posla postavljanja drumskih radara privatnoj kompaniji u Mariboru) skrenuo je pažnju velikog broja ljudi i tako postao okidač za masovne proteste koji su se održavali po cleoj zemlji i u konačnici doveli do pada vlade Janeza Janše.
Protest je okupio različite ljude, organizacije, kolektive, među njima i Inicijativu za demokratski socijalizam, koju su pokrenuli/e članovi/ce Radničko-pankerskog univerziteta (Delavsko-punkerska univerza – DPU), obrazovno-teorijskog kolektiva. Teorijska pozadina koja je postojala zahvaljujući DPU, kao i prethodni aktivistički angažman članova/ica Inicijative, pomogli su da levičarske ideje dobiju političku artikulaciju. Detabuizacijom socijalizma i medijskim probojem, Inicijativa za demokratski socijalizam uspela je da ospori dominantni diskurs koji je uzroke krize pravdao floskulama poput “premalo kapitalizma”, “previše socijalizma”, “previše državnog vlasništva”.
Nakon završetka protesta, uzimajući u obzir ograničenja širokih koalicija i partnerstava, IDS se odlučuje za artikulaciju sopstvenog programa koji bi poslužio kao osnova za formiranje partije bazirane na društvenom pokretu. Ovaj potez, međutim, nije potpuno isključio mogućnost učešća u provizornim koalicijama fokusiranim na specifične probleme, kao što je saradnja sa sindikatima i drugim organizacijama u borbi protiv privatizacije preduzeća, zdravstva, obrazovanja itd. Ipak, prethodno iskustvo je pokazalo da je često nemoguće posvetiti se supstancijalnom radu ukoliko u kolektivu postoje potpuno različita viđenja fundamentalnih pitanja. Stoga se od novih članova/ica IDS između ostalog očekuje da se slažu sa osnovnim planom budućeg razvoja kolektiva.
Jedna eksplicitno socijalistička partija ne može računati na kanale podrške koje imaju klasične partije (kapital, mediji, postojeće institucije itd), zbog čega je važno da njen glavni oslonac bude pokret. U tom smislu, IDS aktivno radi na povezivanju i uključivanju različitih lokalnih inicijativa koje poznaju lokalnu situaciju i na bazi toga imaju mobilizacioni kapacitet.
Sa druge strane, iako okolnosti krize idu na ruku levičarskim inicijativama, one moraju aktivno da rade na artikulaciji pozitivnih ideja, nasuprot dosadašnjem radu koji se zasnivao gotovo isključivo na otporu aktuelnoj situaciji. U tom smislu, borba se mora voditi na više nivoa – preuzimanjem narativa, ideološkom reaproprijacijom institucija, ali i razvijanjem i uspostavljanjem društveno-ekonomskog modela baziranog na samoupravljanju, demokratskom planu, zadovoljavanju komunalnih potreba i direktnoj demokratiji u politici.
Jelena Veljić
