U subotu 9. novembra je održan drugi blok predavanja u okviru jesenjeg programa ciklusa „Zaglavljeni na periferiji“. Nakon rasprava o socijalnim pokretima na Balkanu (sa učešćem Anite Tolić iz Slovenije, Dinka Kreha iz BiH i Berđana Aktaša (Bercan Aktaş) iz Turske i nekim principima političkog organizovanja (o kojima je govorila Hilari Vejnrajt, urednica popularnog britanskog časopisa Red Pepper) u oktobarskom delu ciklusa, ovog puta smo se vratili na teme poput ekonomske krize i klasne politike, ali iz malo drugačije perspektive.
Naime, novembarski gosti su bili Boris Kagarlicki (Boris Kagarlitsky), ruski marksistički teoretičar i sociolog, autor više knjiga, disident kako u SSSR-u tako i u postsovjetskoj Rusiji i direktor Instituta za globalizaciju i društvene pokrete (IGSO) u Moskvi, i Džon Milios (John Milios), profesor političke ekonomije i istorije ekonomske misli na Nacionalnom tehničkom univerzitetu u Atini, autor preko dve stotine radova i više od deset knjiga, u kojima se mahom bavi teorijama vrednosti, novca i finansija, kao i internacionalizacijom kapitala i teorijom imperijalizma.
Odmah se na početku moglo reći da će predavanje Kagarlickog biti zanimljivo i vredno pažnje samim tim što dolazi iz zemlje koja deli sličan (iako, u nekim aspektima, znatno drugačiji) ideološki kontekst sa Srbijom – krah državnog socijalizma, tranzicija i niz privatizacija, socijalna katastrofa 90-ih godina čije se posledice i danas osećaju i ideološka konfuzija po mnogim političkim pitanjima predstavljaju podjednako teške okolnosti za reafirmaciju autentične leve opcije i u Rusiji i kod nas. Iz te perspektive je Kagarlicki i otpočeo svoje predavanje, nazivajući situaciju na levici odmah nakon raspada SSSR-a „moralnom katastrofom“. Međutim, oštra stvarnost novog ruskog kapitalizma koji se razvijao u prvoj deceniji nakon raspada je čak i mnoge disidente iz vremena SSSR-a, koji su prethodno bili desno ili liberalno opredeljeni, odvela na poziciju koja se može nazvati levo-liberalnom. U ostatku Istočne Evrope se, ipak, odvijao obrnut proces: mnogi levi disidenti su vremenom prelazili na desne pozicije (to rečito ilustruje i primer jugoslovenskih disidenata). Danas je situacija u Rusiji, tvrdi Kagarlicki, bolja, tim pre što postoji neki otpor i postoje pokreti, ali se postavljaju određena pitanja i pred intelektualnu levicu i pred te pokrete.
U kontekstu neoliberalne politike, koja ne samo što nije zamrla, već se javlja u još agresivnijem ideološkom obliku, levi radikalizam, koji se često javlja u svom vulgarnom obliku u kome odbija sve osim najčistije revolucije, po Kagarlickom često predstavlja tek izgovor za „nerad“, jer je svaka promena ujedno i delimična promena. Međutim, to ne poriče potrebu za takvim delimičnim promenama na raznim društvenim poljima, naročito u slučaju uništavanja i onoga što je i preostalo od socijalne države. Ipak, ono što predstavlja prepreku pokušajima levica da se probije sa političke margine jeste i sve veće prisustvo radikalne desnice. Ipak, Kagarlicki to ne interpretira na banalan način na koji se tome isuviše često pristupa – najpre u vidu „autoritarnosti“ ili „gluposti“ samog naroda na koju igra desnica – već iz perspektive koja je u isto vreme kritična spram levice i njene prakse. Za njega, desnica je u prednosti, između ostalog, zato što koristi „socijalnu retoriku“ dok se levica i dalje oslanja na liberalni govor – na govor o manjinama, ljudskim pravima, u isto vreme ne adresirajući socijalne alternative krizi kapitalizma. Naravno, dodaje Kagarlicki, problemi manjina i njihov društveni položaj se ne smeju zapostaviti – ali je ključno na koji se način o njima govori. Da li se govori na način ljudskih prava i striktno manjinskih prava, ili treba pronaći način da se njihovi posebni interesi uklope u one socijalno-ekonomsko-političke interese većine stanovništva koja živi teško, ne učestvuje u procesu odlučivanja, a priželjkuje promenu datog stanja? Za Borisa Kagarlickog, ovo potonje je ispravna politika – levica bi govoreći o (radnoj) većini trebalo da govori i o manjinama, artikulišući njihove probleme u okviru jedne šire socijalne politike.
S tim u vezi, može se reći da uslovi za takvu artikulaciju postoje. Ilustrujući tu svoju poentu, Kagarlicki navodi primer jednog švedskog socijaliste koji je 1990-ih izneo da levica ne treba da formuliše nijedan politički predlog jer je svaki „autoritaran“ i isključuje sve ostale. Na sreću, tvrdi on, to je prevaziđeno, mada je problem i dalje kulturna i identitetska politika na levici, za koju smatra da je simptom odustajanja od klasne politike – ili, njegovim rečima, stava da je „kapitalizam pobedio, a nama ostaje samo kulturna kritika“.
Jedno od mesta takve klasne kritike sa levih pozicija, prema Kagarlickom, jeste i kriza demokratskih institucija u Evropi, njihova ispražnjenost od sadržaja i ostaci u vidu pravnih ljuštura. Iako postoje primeri van Evrope gde su pokreti, demonstracije i protesti napadali upravo ovu pojavu (na primer, u Argentini početkom veka), u Evropi se često dešava da se zastaje na njihovom pragu. S obzirom da te institucije i dalje uživaju neku vrstu legitimnosti među stanovništvom (mada to varira od zemlje do zemlje), a i kao opšte političke smernice, Kagarlicki predlaže ponovno stvaranje klasnih organizacija, uz formulisanje neke vrste radikalnog Nju Dila. Čak i ako nije preterano radikalan, on jeste potreban kao prvi korak, u obliku protivteže vladajućoj neoliberalnoj politici. Tako bi trebalo, recimo, zahtevati (re)nacionalizaciju, veći i jači javni sektor, ali istovremeno i transparentniji i pod širom demokratskom upravom, oslanjajući se na pozitivna iskustva socijalizma 20. veka. Toga se ne treba plašiti – naprotiv, takvi zahtevi bi trebalo da budu početni koraci ka artikulaciji socijalne alternative.
Predavanje Džona Miliosa je istovremeno pružilo i širi okvir za razumevanje trenutnih okolnostima u kojima se nalazimo, ali je i produbilo političke smernice i uvide Kagarlickog. Za Miliosa kriza predstavlja, pre svega, metodu reorganizacije datog stanja stvari – na primer, putem smanjenja troškova rada, što se u kapitalizmu stalno pokušava, a ono ovde dobija svoj zaoštreniji oblik. Dileme o karakteru krize – da li je ona finansijska ili sistemska – i nisu tako nerešive, kao što se čini na prvi pogled: ona je sistemska upravo jer isprva pogađa finansijski sektor. Naime, finansijski sektor nije samo oblast špekulacija i „kockanja“, već i sektor koji ispunjava potrebe realne ekonomije putem novca. Između ostalog, to se vrši i procenjivanjem rizika, odnosno projekcije sadašnje veličine vrednosti na budućnost. Rizik u poslovanju, kao važan faktor prilikom donošenja odluka u realnoj ekonomiji, procenjuje se upravo na finansijskom tržištu (pri čemu je kamata njegov glavni instrument). Drugim rečima, finansijski sistem definiše pravila za ostatak ekonomije: dakle, kriza je sistemska jer je ugrožen nastavak proizvodnje u realnoj ekonomiji, a nju određuju pravila finansijskog sistema. Iako postoje protivrečnosti između ova dva dela ekonomije, one su sekundarne jer postoji zajednički interes u vidu povećanja viška, uvećanja vrednosti. Ipak, taj odnos dominacije finansijskog sektora je normalan za savremenu kapitalističku privredu – kriza je, u tom smislu, prilika i metod da se ta pravila još snažnije i bolje sprovedu, odnosno da se neoliberalna rekonstrukcija društva u celini trajno uspostavi.
Zato, smatra Milios, živimo u „prelazno vreme“ i ishodi još uvek nisu odlučeni. Tako se u Grčkoj, gde je Milios i politički angažovan, pokazalo da u slučaju autoritarnog sprovođenja ove rekonstrukcije izbori mogu da budu percipirani kao izlaz (u Grčkoj se promena političke scene velikim delom manifestovala upravo preko izbornih mehanizama). Upravo je radikalno leva partija Siriza danas prva prema najnovijim anketama, jer je Nova demokratija, iako je obećavala umereni izlazak iz krize, nastavila po starom planu. Novi izazov za Sirizu će biti izbori za evropski parlament, koji predstavljaju neku vrstu neformalnog referenduma. Ako opozicija, tj. Siriza, dobije te izbore, to će biti problematično za trenutnu vladu u Grčkoj jer će odraziti negativan stav birača.
U svetu uobičajenih prigovora da će Siriza kao i „svaka socijal-demokratska stranka propasti i/ili izdati svoja ubeđenja“, Milios smatra da to nije ispravan način razmišljanja, jer zapostavlja ulogu potencijalno leve vlade. Ona se pre svega odnosi na oponiranje kapitalu, koje već postoji odozdo, ali je potrebno da postoji i odozgo, pre svega u vidu otvaranja prostora za demokratsku vlast naroda (kao što su to učinili Ugo Čavez u Venecueli i Evo Morales u Boliviji).
Jedan od planova Sirize jeste i uvođenje programa socijalne ekonomije, ali ne u tradicionalnom smislu socijalne pomoći, već kao, Miliosovim rečima, „spajanje neupošljenih sredstava za proizvodnju sa nezaposlenim stanovništvom“, bila ona javna ili privatna, i to na kooperativnoj bazi. Neki od predloga se tiču pregovora oko duga, podizanja minimalnih nadnica na nivo pre krize (sa sadašnjih cca. 580 evra na 750 evra) i osnivanje organa za praćenje sprovođenja ovakvih odluka. Važno je istaći da se one neće donositi iza zatvorenih vrata, kao što je to praksa trenutnih vlasti, već će biti predočene javnosti, i to ne samo u Grčkoj, već i u čitavoj Evropi. Cilj takve političke prakse je pre svega u ukazivanju na to da trenutni problem nije problem samo Grčke i Nemačke, već i šireg međunarodnog plana. Takva ideja predstavlja strategiju da se okupi širi front snaga, da se dođe do podrške evropske radničke klase i većine stanovništva, putem javne elaboracije prosocijalnih odluka i političkih poteza. Nama ostaje ne samo da čekamo ishod trenutnih socijalnih borbi u Grčkoj i sledećih izbora, već i da, na trasi nekih od predloga iznesenih na ovom bloku predavanja, radimo na sličnom formulisanju takve politike – naravno, uz uzimanje u obzir svih onih odlučujućih faktora koji našu situaciju čine specifičnom.
Vuk Vuković
