DOPRINOS KRITICI EKONOMSKE POLITIKE U SRBIJI
13-14. decembar
Oktobar, Strahinjića bana 33, suteren
++Petak, 13. decembar
18h Od mera štednje do mera štednje – prilog analizi restauracije kapitalizma u Srbiji
[Aleksandar Stojanović i Vladimir Simović]
20h Čemu služe izmene radnog zakonodavstva?
[Andrea Jovanović i Milan Petrić]
++Subota, 14. decembar
16h Koga štednja najviše pogađa? – uticaj mera štednje na položaj žena u društvu
[Tanja Vukša i Marija Perković]
18h O privatizaciji medijske sfere
[Jelena Veljić i Filip Balunović]
20h Mere štednje u kulturi – umetnost preživljavanja
[Marko Miletić]
::::::::
Glavni zadatak koji je Vlada Republike Srbije postavila pred sebe jeste „poboljšanje poslovnog ambijenta“ u cilju povećanja priliva direktnih stranih investicija. Novi ministar finansija Lazar Krstić je još u oktobru izneo plan u šest tačaka kao skup mera koje bi trebalo to da omoguće. Iako ova potez pretenduje na raskid sa “lošim praksama” prethodnih vlasti, činjenica je da predložene mere predstavljaju kontinuitet sa dosadašnjiom politikom. Na taj način zadaje se konačan udarac socijalnim i radničkim pravima kao “zaostacima socijalizma koji nas koče na putu ka Evropi”. Pod maskom “borbe protiv ekonomske krize” predložene reforme imaju za cilj da teret te iste krize prebace na leđa radničke klase i najsiromašnijih delova stanovništva, putem smanjenja plata i povećanjem oporezivanja potrošnje. Ovde valja imati u vidu i kontinuirane napade na penzioni sistem, socijalnu zaštitu, zdravstvo i školstvo koji traju već dugi niz godina. “Poboljšanje poslovnog ambijenta” tako je oličeno u snižavanju socijalnih prava i zarada radnika i radnica, a u cilju održavanja visoke profitabilnosti za vlasnike kapitala. Borba protiv krize ispoljava se kao borba protiv radničke klase, što se najbolje može videti u predloženom nacrtu Zakona o radu, ali i mnogim drugim legislativnim izmenama.
Ove procese, iako zaoštrene aktuelnom krizom, treba posmatrati kao kontinuitet “tranzicije”, onoga što jasno treba nazvati restauracijom kapitalističkog sistema. S tim na umu, posledice do kojih je došlo u svim sferama našeg društva se moraju shvatiti ne kao “privremena žrtva u cilju boljeg života u budućnosti”, već kao konačno ishodište ka kome teže vlasnici kapitala. Upravo zbog toga, ovaj događaj ima za cilj analizu nekih od posledica do kojih su navedeni procesi doveli, kao korak ka izgradnji otpora ofanzivi kapitala.
Program je podržan od strane Rosa Luxemburg Stiftung Southeast Europe.
Apstrakti:
Od mera štednje do mera štednje – prilog analizi restauracije kapitalizma u Srbiji
Tranzicioni proces kroz koji Srbija prolazi podrazumeva uobičajenu predstavu o periodu nakon pada socijalizma u kojem se vrši strukturno prilagođavanje društva za uključivanje u regularne tokove globalnog kapitalističkog sistema. Za period tranzicije najčešće se vezuju 2000-e godine, period u kojem je, posle pada standarda tokom 1990-ih, došlo do određenog porasta kvaliteta života nakon 1990-ih. Ovaj period obeležavaju različite materijalne poteškoće sa kojima se društvo suočava dok su antagonistički procesi koji izbijaju na površinu tretirani kao nešto prolazno, kao nešto što će nestati kada se novi sistem konačno uspostavi. Sa druge strane, želimo pokazati kako se kapitalistička restauracija počela odigravati još u okrilju socijalističke Jugoslavije kada se tokom 1980-ih godina otpočelo sa uvođenjem tržišnih sloboda. Tada sve protivrečnosti realnog socijalizma postaju očigledne, a logika kapitala preuzima dominaciju. Umesto ka ekonomskoj i društvenoj demokratizaciji naše društvo je krenulo u pravcu neoliberalne transformacije, a svoj položaj je zacementiralo na periferiji kapitalističke Evrope. Utoliko se pokazuje da “tranzicija” nije imala za cilj da dovede do nekog drugačijeg stanja koliko da uspostavi određeni tip ekonomske dinamike koja će trajno odigra svoju ulogu na svetskom tržištu, a pogotovu na svetskom tržištu rada.
Aleksandar Stojanović (Gerusija, Centar za društvenu analizu)
Vladimir Simović (Centar za politike emancipacije)
Čemu služe izmene radnog zakonodavstva?
U srbijanskoj javnosti je već više meseci prisutna „debata“ o najavljenim izmenama Zakona o radu, koja često uzima oblik neke vrste „dobacivanja“ između Unije poslodavaca i sindikata, posredovanog i apologijom ove izmene od strane državnih činovnika/ca koja podrazumeva različite političko-ideološke aspekte. S obzirom na to da je „fleksibilizacija tržišta rada“ ono mesto na koje se debate najviše fokusiraju, a koje podrazumeva priče o „lakšem otpuštanju/lakšem zapošljavanju“, „prilagođavanju zaostalog zakona danas izmenjenoj stvarnosti“, „olakšavanju rada privatnih preduzeća“, itd., i da je shodno tome, ovo mesto već dosta problematizovano i sa levih pozicija, fokus izlaganja će onda biti pre na one izmene zakona koje regulišu fleksibilizaciju samog procesa rada, odnosno članove koji se tiču uslova rada radnika/ca koji su već u radnom odnosu. No, pored toga, potrebno je problematizovati neke osnovne polazne tačke koje dele danas i državnici i poslodavci, a kojima se opravdava „nužnost“ ovih promena. Naravno, uvek je zanimljivo prići onim pitanjima koja su navodno nužna, a ipak im treba čitav sklop ideološko-političkih opravdanja.
Andrea Jovanović (Gerusija, Centar za društvenu analizu)
Milan Petrić (Udruženi sindikati Srbije Sloga)
Koga štednja najviše pogađa? – uticaj mera štednji na položaj žena u društvu
Trenutnu poziciju ženske radne snage nužno je analizirati u kontekstu savremene ekonomske krize. Kada su se mjere štednje počele provoditi kako bi stabilizovale tržišne turbulencije i krahove, uslijedile su prepoznatljive posljedice neoliberalne politike koje su se naročito reflektovale na materijalni status i položaj žena. Ovakva razmatranja se čine naročito važnim danas, kada se niska proizvodnost i visoka stopa nezaposlenosti, nastoje riješiti upućivanjem žena na porodični domen i dodatnom fleksibilizacijom radnih odnosa. Pored toga efekti mjera štednje podrazumijevaju značajan gubitak infrastrukture (koja obezbjeđuju obdaništa za djecu, brigu za starije, zdravstvene usluge itd) kao i privatizaciju poslova brige i njege, zbog čega se posljedično, u odsustvu usluga koje bi trebao da pruža javni sektor, svi aspekti socijalnog staranja transferuju na žene.
Tanja Vukša (Centar za politike emancipacije)
Marija Perković (Žene u crnom)
O privatizaciji medijske sfere
Sa rastom ekonomske krize, priče o privatizaciji medija postaju ponovo aktuelne. Njena neophodnost pravda se „nedostatkom para za subvencije medijima“ koji, odbijajući da tržišno posluju, „sprečavaju novinare, koji žele da rade profesionalno i na tržištu, da žive od svog rada i kvaliteta”. Međutim, iskustva sa privatizacijom medija poslednjih godina govore nam upravo suprotno – iako vlasnik više nije država, medijski sadržaj ostaje pod uticajem političkih centara moći, a radnici i radnice u medijima sve manje mogu da žive od svog rada.
Jelena Veljić (Republika)
Filip Balunović (politikolog)
Mere štednje u kulturi – umetnost preživljavanja
Kao i u drugim društvenim delatnostima uspostavljanje kapitalističkog sistema u poslednjoj deceniji XX veka ostavilo je svoje posledice i u sektoru kulture. Javna infrastruktura i resursi za kulturnu proizvodnju su privatizovani, radni i materijalni položaj umetnika i radnika u kulturi je značajno narušen dok količina produkovanih kulturno-umetničkih programa i dela konstantno opada. Smanjivanje javnih budžeta za kulturnu produkciju, osim što se odražava na kvalitet i broj programa, svoje efekte ima i u tome što umetnički i kulturni sadržaji postaju dostupni sve manjem broju ljudi. Ovakva situacija je dodatno zaoštrena od početka ekonomske krize, a legitimitet „merama štednje“ – daljoj privatizaciji i komercijalizaciji, relokaciji javnih sredstava na račune privatnih firmi, fleksibilizaciji i prekarizaciji radnog položaja i prebacivanju tereta produkcije na umetnike i radnike u kulturi – je dao „Zakon o kulturi“ donešen 2009. godine.
Marko Miletić (Kontekst kolektiv)
