Klasna borba danas – od postpolitike ka lenjinističkom fer pleju*
Odlika svake ideologije jeste pokušaj da se čisto ideološko uvede u svakodnevicu na način da se predstavi kao neideološko. Funkcija je otud da se obezbedi univerzalizacija partikulariteta, odnosno, interesa jednog dela političke zajednice koji je u borbi za prevlast uspeo da nametne svoj partikularitet kao podoban za univerzalizaciju. Da politika često izlazi iz okvira moralnog, koji je uostalom uvek ideološki posredovan, znamo iz činjenice da je prvi od četiri Kantova kategorička imperativa (koji glasi: Postupaj prema onoj maksimi za koju možeš poželeti da postane opšti zakon) u politici, usled delovanja ideologije, malo izmenjen, pa bi tako mogao da glasi: postupaj u skladu sa svojim interesom, na način koji bi mogao da ga nametne kao opšti – sve i da on to nije. Snažnije nego bilo koji politički poredak do sada, na manje-više globalnom nivou, neoliberalizam je postao dominantan, upravo sledeći logiku koja bi mogla zazvučati kao kategorički imperativ, s tim što mu svakako nije ni blizu. Neko bi rekao da je ova ideologija, koja predstavlja mešavinu političkog liberalizma i ekonomskog neoklasičnog učenja, istodobna svakoj drugoj ideologiji, koja, kako je na početku napisano, teži ka tome da univerzalizuje svoj sadržaj i učini ga opšte prihvatljivim, te izopštenim iz okvira ideološkog (dakle usko interesnog) i smeštenog u carstvo normalnosti – a ako to do kraja nije moguće, ono bar nužnosti. Taj neko bio bi u pravu, s tim što se ideologije konceptualno razlikuju, pa je tako jedna demokratičnija od druge, utoliko što njen partikularni politički program predstavlja ispunjenje interesa kvantitativno većeg ili manjeg partikulariteta. Kažem demokratičniji zbog toga što je demokratija vladavina naroda, koja je onda svedena na vladavinu većine, a koja se onda u zavisnosti od tipa demokratije (toga da li je ona predstavnička, neposredna itd) eventualno može svesti na vladavinu naroda kroz nekolicinu svojih legitimno izabranih predstavnika. Upravo s tim u vezi, jedna ideologija može predstavljati interes jedne ili druge klase, koje su same po sebi različite po brojnosti, pa je tako univerzalizacija interesa malobrojnije (u slučaju klasičnog liberalizma) ili ubedljivo manjinske, a moglo bi se reći i najuže moguće skupine ljudi (u slučaju neoklasičnog liberalizma), manje demokratična od univerzalizacije interesa većine kroz neku drugu ideologiju.
Posmatrano kroz prizmu čitave svetske populacije, u kojoj se nalazi 40% onih koji dnevno zarađuju dva dolara i manje (pa je tako Stiglitz jednom prilikom napisao da je isplatljivije biti krava u Evropi nego ljudsko biće u “trećem svetu”, aludirajući na subvencije Evropske Unije kojima je svaka krava u EU u proseku subvencionisana sa oko dva evra dnevno), ideologija koja globalno preovladava nije demokratska. Uzimajući u obzir podatke koji nam dolaze iz Sjedinjenih Američkih Država, čiji nacionalni san navodno svi priželjkuju da žive, vreme početka svetske finansijske a onda i ekonomske krize (2007-2008. godina) je bilo isto ono u kom je oko osam miliona porodica ostalo bez krova nad glavom, dok je istovremeno 40% profita na nacionalnom nivou otišlo (ponovo) u finansijski sektor. Znajući da ulaganje u finasijski sektor ne znači ništa drugo do davanje subvencija bogatima da se dodatno bogate, u vodu pada takozvana trickle down ekonomska logika, koja u neoliberalizmu poprima trickle up karakteristike. Kako činjenica da najveća svetska ekonomija (SAD) ulaže gotovo polovinu godišnjeg profita u finansijski sektor, ne znači tendenciju ka daljoj socijalnoj ekvivalizaciji, već radije suprotno tome, a uzimajući u obzir i to da SAD svakako može predstavljati paradigmu neoliberalne ekonomske logike (mada ne teorijskog koncepta već njegove praktične krajnje nedosledne primene[1]), možemo ovde zaključiti da je u slučaju tranzicijskog postsocijalizma u kom danas na tlu bivše Jugoslavije živimo, na delu ono što Habermas naziva catching up revolucijom – ili radije, kontra-revolucija. Ovo otud što je proces približavanja (integracije) neoliberalnom ekonomskom modelu u postsocijalizmu shvaćen kao nadoknađivanje propuštenog, pa je tako usled prevelikog “zaostatka” otpočeto sa fundamentalizacijom neoliberalnih praksi, koje uključuju napuštanje socijalnog modela (bilo da se radi o zapadnjačkoj državi “blagostanja” ili realno postojećem socijalizmu), povlačenje države iz sfere socijalnog, privatizaciju javnih preduzeća, liberalizaciju tržišta radne snage, otvaranje granica i implemetaciju svih načela slobodnog tržišta i tako redom.
Kada govorimo o Srbiji, na samom početku, Milošević je pokušao sa ekonomskim zaokretom, pa mu je rat “blokirao” transformaciju. Đinđićeva vlada odblokirala je ovaj proces, ali se danas ispostavlja da je ovaj drugi pokušaj karakterisala “sumnjiva” privatizacija nekih od ključnih proizvodnih postrojenja, poput smederevske železare Sartid. Ovaj je drugi pokušaj prekinut usled ubistva tadašnjeg premijera i velike političke nestabilnosti nakon toga. Desetak godina čekalo se na ponovno uspostavljanje stabilnosti, koja se ogleda u velikoj podršci jednoj stranci ili lideru. Uz pomoć legitimiteta koji crpi iz naroda, taj lider može biti u poziciji da pokuša po treći put sa intenziviranjem onoga što David Harvey zove “puzajućim neoliberalizmom”, odnosno primenom navedenog modela partikularno[2], sa tendencijom što sveobuhvatnije njegove implementacije. Najave da će nova vlada upravo pokušati sa ovim kroz donošenje čitavog seta novih zakona koji će uticati na zapošljavanje i uopšteno govoreći, radne odnose u firmama, kako se čini, uvode nas polako u treći talas neoliberalizacije društva.
Fleksibilizacija tržišta radne snage predstavlja jedan od osnovnih preduslova implementacije ideološkog modela o kom je ovde reč. Sve manji broj ugovora na neodređeno vreme, sve više ugovora o delu, sve nesigurnija radna mesta, sve zagarantovaniji povlašćeni položaj poslodavca u odnosu na radnike i radnice. Stvaranje prekarijata od radne snage iz neoliberalne perspektive pozitivno utiče na zaposlenost, kao i na primanja. Sa jedne strane poslodavcu se smanjuje porez koji se na svakog zaposlenog plaća državi, Ideja je da će ga smanjenje poreza podstaći da višak novca, koji više ne ide direktno u državnu kasu, uloži u proširenje “biznisa”, čime će se u perspektivi otvoriti i nova radna mesta i smanjiti nezaposlenost. Sa druge strane smatra se da će fleksibilnije tržište radne snage dovesti i do povećanja primanja kod radnika i radnica otud što tržišna konkurencija ne vlada samo među radnom snagom već i među poslodavcima – pa će tako, znajući da kvalitetan radnik ili radnica mogu da napuste firmu i odu negde gde su plate bolje, poslodavac povećavati platu u skladu sa tržištem i primanjima koja imaju radnici i radnice u drugim preduzećima. Ili ovo, ipak, ne zvuči baš obećavajuće?
Najpre, fleksibilizacija tržišta radne snage podrazumeva to da u društvu ne postoji puna zaposlenost, jer drugačije nije moguća cirkulacija radne snage na tržištu i drugačije poslodavci koji su od strane zakonodavaca stavljeni u nadređeni položaj ne bi bili superiorni. Dakle, logika tržišta podrazumeva gubitnike koliko i pobednike, odnosno one koji na njemu gube posao i one koji ga dobijaju u slučaju tržišta radne snage. Kejnzijanska ekonomska logika pune zaposlenosti koja je posleratnoj Evropi, u specifičnim uslovima koji su se pojavili nakon II svetskog rata, omogućila period koji se danas naziva 25 glorious years najpre je morao biti napušten (nominalno zbog krize akumulacije kapitala sedamdesetih), a tek onda je postalo moguće govoriti o fleksibilnom tržištu radne snage. Otuda u mainstream ekonomskim udžbenicima danas možemo saznati o takozvanoj “prirodnoj stopi nezaposlenosti”, kao da je ekonomski proces nešto transcedentalno i neopažajno čulima običnih smrtnika, te tu postoji jedna uzvišena, prirodna zakonitost. Primeri zemalja koji su sa implementacijom navedenih mera odavno otpočele pokazuju da je ekonomija, a pogotovo neoklasična, daleko od nečeg prirodnog ili nužnog – a kamoli normalnog, kao što se ideološki pokušava da predstavi (kako smo to već videli u prvom delu). “Prirodna” stopa nezaposlenosti ne znači tako ništa drugo do držanje jednog dela radne snage na stand by. Ta rezervna radna snaga glavni je preduslov za uspostavljanje jedne nove strukture tržišta radne snage, prema kojoj konkurencija među samim radnicima i radnicama postaje suština njihovog međusobnog odnosa, te se samim tim onemogućava i solidarno udruživanje s ciljem zahtevanja boljih uslova rada, uključujući i veće nadnice.-u
Drugo, to i takvo fleksibilno tržište radne snage, nažalost, neće dovesti do smanjenja nezaposlenosti. Prvi razlog za to je činjenica da će se najpre morati otpustiti veći deo javnog sektora koji je, kako je to voleo da tvrdi Vučićevo zamorče (koji je isprobao kako izgleda pokušaj implementacije novih zakona), bivši ministar privrede Saša Radulović, “parazitski deo društva”[3]. Ta radna snaga koja će biti otpuštena iz javnih preduzeća uvećaće dakle nezaposlenost. Sve i da se dogodi ono što se predviđa, kada se govori o omogućavanju poslodavaca da otvaraju nova radna mesta, broj radnika koji bi se tu zaposlio zasigurno ne bi prešao broj onih koji su prethodno otpušteni. Kao i u slučaju odstupanja od pune zaposlenosti i u ovom slučaju strukturalni razlozi su ti zbog kojih nema povratka na staro, odnosno na stare procente nezaposlenih (dakle broj nezaposlenih se nepovratno povećava). Te strukturalne prepreke u ovom slučaju, tiču se nemogućnosti periferne države poput Srbije (i njenih poslodavaca), da budu konkurentni na međunarodnom tržištu, dok im je domaće tržište nedovoljno veliko da bi širili svoj biznis. Napredak u proizvodnji biće, kao i do sad, omogućen samo najkrupnijim posednicima kapitala, koji su sebe već zacementirali na poziciji mopolista na domaćem i koliko toliko konkurentnih proizvođača na inostranom tržištu. Jedino će oni tako moći da otvaraju nova radna mesta, ali će taj broj biti daleko od dovoljnog da nadomesti broj izgubljenih nakon što će brojne fabrike i javna preduzeća otići u stečaj ili će biti ugašena. Drugi koji će imati mogućnost da otvaraju radna mesta su strani investitori. Ipak, i kod njih će se, ako uopšte i dođu, a kao što je već potvrđeno u ono malo slučajeva u prošlosti kada je dolazilo do privatizacija poput Sartida ili Zastave, ići na drastično smanjivanje broja zaposlenih. Što se tiče investicija u vidu otvaranja novih fabrika ili izmeštanja proizvodnje iz centra (kapitalističkog proizvodnog sistema) na periferiju, to će moguće doprineti smanjenju nezaposlenosti – ali ne i prevelikom povećanju kupovne moći nove radne snage, s obzirom na to da su nadnice u stranim proizvodnim pogonima u Srbiji, jako niske i, ukoliko očekujemo nove veće strane investicije, one će nužno morati da budu još niže. Otuda se otvara novi prostor za manipulaciju ciframa (ovaj je investitor zaposlio toliko i toliko nove radne snage), dok se istovremeno sa tim primanjima ima manje nego što je to bio slučaj dok je ta radna snaga radila u sivoj ili crnoj zoni. Država na tako niske nadnice neće uzimati značajan porez, ali će sa druge strane opasti kupovna moć stanovništva, što predstavlja i dodatni razlog zašto onim poslodavcima kojima su date poreske olakšice kako bi otvarali nova radna mesta – neće biti isplativo da više proizvode, jer to neće imati ko da kupi, dok će se budžet države dodatno prazniti jer će upliv novca od PDV-a biti sve manji. Tako će, suprotno drugoj tvrdnji zagovornika liberalizacije tržišta rane snage o povećanju plata, doći zapravo do smanjivanja nadnica, kako bi se i dosadašnje poslovanje nastavilo, s obzirom da smanjenje kupovne moći stanovništva zahteva ili smanjivanje proizvodnje ili smanjivanje troškova proizvodnje i spuštanje cena. Da bi se troškovi proizvodnje smanjili, potrebno je naravno smanjiti plate. Kada se tako čitav ovaj krug zatvori, dolazimo do provalije i to baš one na koju nas upozorava minister finansija u ostavci, a od koje se tobože beži baš ovim putem kojim se u nju najsigurnije upada.
Logično pitanje koje se nameće jeste otkud onda želja za ovakvim merama? Tu bismo mogli da se vratimo na početak i redove o anti-demokratskoj dominaciji manjinske klase u odnosu na većinsku, osiromašenu većinu, odnoso radni narod tranzicijske Srbije. Sadržaj ovih metoda koji su spominjani, a koji se tiču sveopšte fleksibilizacije i liberalizacije, te njihova univerzalizacija, a time i faktička deideologizacija uz pomoć narativa o nužnoj ili racionalnoj ekonomskoj logici, služi ničemu drugom do ustoličenju ili učvršćivanju klasne vladavine buržoazije nakon pada realno postojećeg socijalizma. Prema logici ideologije nove buržoaske klase, nekolicini je data mogućnost napretka, kako materijalnog tako i svakog drugog, dok je većini taj proces predstavljen kao, istovremeno, mogućnost za njih same da se iz svoje nezavidne pozicije izvuku. Ipak, izgleda kao da početak tog boljitka, koji je otpočeo sa ekonomskom transformacijom, kako je to jednom napisao Ozren Pupovac, nema kraja. Ako je to tako, odnosno, ako početak nema kraja, ili da se poslužimo Schellingovim rečima, ako je početak negacija onoga što započinje s njime, a u našem slučaju sa početkom je otpočela nada da će nekad biti bolje, onda je izvesno da ceo ovaj proces nema za cilj maksimiziranje prirodnih i ljudskih potencijala čitave zajednice u korist zajednice, već maksimalno iskorišćavanje prirodnih i društvenih potencijala od strane nekolicine, koja pokušava da se na račun većine dodatno obogati.
Svaki pokušaj karakterizacije borbe između radnog naroda, sa jedne strane, i pripadnika više klase potpomognute državom sa druge, kao klasnog sukoba, nailazi opet na oštre osude. Kažu da je to ideologija. Ono što “postideolozi” ili “postpoliticari” koji negiraju ideologiju u redovima sopstvene, vladajuće klase zapravo ne shvataju jeste da su oni tradicionalni marksisti kada se radi o pristupu ideologiji, prema kom se o njoj govori kao o nečemu inherentnom isključivo suparničkoj klasi iz razloga što je navodni proizvod lažne svesti. Tek sa Lenjinom ideologija poprima značenje skupa ideja karakterističnom i za buržoasku i za klasu radništva ili politički subjektiviziranih radnika i radništva, odnosno proleterijata. Stoga, pošto je naša slobodna, lenjinistička procena, da su oni marksisti samo slučajno, odnosno da toga nisu ni svesni, predlažemo da im se pomogne da se uzdignu na nivo ideološkog bipolariteta, te da nam se makar pruži šansa da u tom dvoboju dve čiste ideologije, pobedi bolji. Plašim se, ipak, da im ta ravnopravna borba ne ide u korist, te pretpostavljam da nam fer utakmicu neće sami dati. U taj ćemo teren morati sami da uskočimo, pa da onda u jednoj slobodnoj (tržišnoj) borbi dve ideologije, sa ili bez pomoći “nevidljive ruke”, razgolitimo, pre svega političku elitu koja podupire ceo proces i vratimo im stari sjaj koji je nekada imao bedž četničkog vojvode na njihovim reverima.
*Tekst je napisan za potrebe konferencije Rad, kapital, klasna borba: rad u doba neoliberalne transformacije koja će u organizaciji Centra za politike emancipacije biti održana od 3. do 5. aprila u Domu omladine Beograda.
Filip Balunović je politikolog. Završio je master iz međunarodnih odnosa i evropskih studija. Uređuje blog Levo smetalo.
[1] Poslednja državna intervencija kojom je američka država spasila bankarski sektor od potpunog kolapsa iznosila je oko 900 milijardi dolara i predstavlja najveću subvenciju kojom je država putem jednog paketa mera subvencija ikada intervenisala u domaću ekonomiju. Ovo je najradikalniji primer nedoslednosti primene neoliberalnom modela prema kom država ima ulogu “noćnog čuvara” a ne spasioca.
[2] Partikularno u smislu implementacije u određenim sektorima ili delovima sektora (privatizovan JAT, ali nije Telekom; ukinute subvencije, ali nije donesen zakon o radu itd)
[3] Svaki pokušaj kontra-argumentacije kojom bi se kao parazitima okarakterisali oni koji prisvajaju višak tuđeg rada, unapred bi naišao na osudu. Kako se ovde se radi o tvrdnji kojoj je inherentan jasan ideološki stav koji proizilazi iz Marksove teorije o višku vrednosti, on se zbog toga automatski diskredituje sa pozicija suparničke ideologije, koja je sebe pretenciozno proglasila post-ideološkom tvorevinom, te samim tim superiornom u odnosu na ideologiju.
