Dana 5. decembra 2014. godine, Beograd je posetio Aleksis Cipras, predsednik Sirize, grčke partije radikalne levice. Nakon sastanaka sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem i Patrijarhom Srpske Pravoslavne Crkve (SPC) Irinejem, a pre odlaska u poplavama teško pogođeni Obrenovac i večernje tribine na Pravnom fakultetu kojom je Cipras provejavao diskurs srpsko-grčkog bratstva kao sastavnog dela zalaganja za drugačiju Evropu, Sirizina delegacija je imala jednu red wash avanturu u okupiranom bioskopu Zvezda. Odatle je poslala poruke podrške za sve borbe protiv privatizacije i neoliberalizma. Aranžer beogradskog radnog dana verovatnog budućeg grčkog premijera bila je zapravo “partija borbene levice”, kako sebi tepa Pokret Socijalista (PS). Ne može se sa sigurnošću tvrditi da li se i u kojoj meri odvija formalizovanje kontakata ove dve partije ali je svakako Ciprasova poseta na neki način uzvratni čin i potvrda makar otvorenosti za dalju saradnju. Ali otkuda to da mala, deklarativno leva partija, članica neoliberalnog srpskog režima, ugošćuje najpoznatijeg političara Evropske levice i najavljuje ujedinjenje levice na Balkanu? Ko je zapravo Aleksandar Vulin, lider Pokreta Socijalista, i o kakvoj se partiji radi?
Buntovnik i režimlija
Aleksandar Vulin je rođen u Novom Sadu, gde je, 1988. godine, kao srednjoškolac učestvovao u “jogurt revoluciji”. Dugo se potom hvalio kako i dalje čuva zastave sa petokrakom koje je nosio tog dana (jugoslovensku i srpsku). Kako je Savez komunista Jugoslavije bio u odumiranju, konkretni politički angažman mladi Vulin otpočinje u Savezu komunista ‒ Pokretu za Jugoslaviju, marginalnoj partiji generala Stevana Mirkovića koja je pokušavala da baštini tradiciju jugoslovenstva i titoizma. Ipak, šira javnost ga je upoznala 1994. godine kao jednog od osnivača Jugoslovenske levice (JUL) čiji je bio portparol, a kasnije i zamenik Mire Marković, predsednice Direkcije JUL-a i supruge Slobodana Miloševića. Imidž dugokosog levičara i rečitog buntovnika koji je u režimu samo da bi se borio protiv “izdajničke opozicije”, nije mu smetao da ostvari važne i bliske kontakte sa delom “domaćeg poslovnog sveta”. Mladi medijski magnati u usponu, poput vlasnika TV Pinka Željka Mitrovića ili Roberta Čobana, suvlasnika i predsednika Novinskog izdavačkog društva Color Media International d.o.o. pripadali su frakciji nove elite koja je direktno ili posredno bila povezana sa JUL-om i iz te veze izvlačila protekcije i profite.
Petooktobarski krah Miloševićevog režima Vulin je ipak dočekao kao nestranačka ličnost. Naime, 1998. godine podnosi ostavku na sve funkcije u JUL-u, da bi kasnije i napustio partiju. Da li je imao politički njuh da napusti na vreme brod koji tone ili mu se može verovati 1 da se povukao zbog neslaganja sa politikom rukovodstva koje je pristalo da učestvuje u vladama nacionalnog jedinstva sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), ali i zvanično desnim partijama – Srpskim pokretom obnove (prozapadna post-četnička partija Vuka Draškovića) i Srpskom radikalnom strankom (SRS) (antizapadna post-četnička partija Vojislava Šešelja) – tek, početkom 2000-ih, Vulin je u svetu biznisa: zaposlen je na vodećim pozicijama u marketing sektoru medijskih imperija svojih prijatelja iz 90-ih.
Pravnik po obrazovanju, političar po praksi, zaljubljenik u Če Gevaru, Markesove romane i Azrine pesme, oprobao se i kao pisac beletristike i kao politički kolumnista nekoliko listova i magazina. Ovo poslednje mu je omogućilo relativno kontinuiranu prisutnost u medijima, makar onim koji su se vremenom profilisali kao suprotstavljeni novim prozapadnim vlastima, što je za njegov politički comeback bilo važnije od osnivanja Partije demokratske levice. Ta nezapažena stranka, zajedno sa još jednim sličnim solo projektom – Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića, jednog od Miloševićevih bardova – kolektivno se, 2002. godine, pridružila dezorijentisanom SPS-u. Uprkos nemaloj podršci iz stranačke baze koja je osećala da se novi partijski šef Ivica Dačić lagano odriče Miloševića, Vulin je odbio funkciju podpredsednika i 2006. godine napustio SPS, tvrdeći da je stranka u vlasništvu tajkuna i da je kompromitovana i ucenjena Dačićevim aferama.
“Nacionalno odgovorna borbena levica”
Tranziciona lutanja Aleksandra Vulina završavaju se 2008. godine. Ili se barem tako činilo onima malobrojnima koji su ga i dalje pratili. Te godine dolazi do istorijskog pomirenja Demokratske stranke i SPS-a koje formiraju okosnicu nove Vlade. Pomenuti Vučelić pokreće novi sedmični magazin Pečat, čiji će kourednici biti on i Vulin i koji će postati jedan od stožera okupljanja ostataka “Prve Srbije”, otvoren za konzervativne stavove SPC i starih (SRS) i novih (DSS, Dveri) opozicionih desnih političkih snaga. Pored toga, Vulin, zajedno sa akademikom Mihailom Markovićem, jednim od autora Memoranduma SANU i glavnim ideologom rane faze Miloševićevog SPS-a, osniva Pokret socijalista, “Nacionalno odgovornu partiju borbene levice”. Nakon što je Marković preminuo, počasni predsednik postaje Ratko Zečević, daleko manje poznata ličnost iz ratnih 90-ih, ali ne i manje kontroverzna.
Nespretno ili tendenciozno spajanje socijalne i nacionalne problematike očigledno je već u samom Programu PS, kao i u partijskom dokumentu pod nazivom Manifest novog socijalizma. Partija se zalaže za “socijalističke društvene odnose”, ali i za povećanje izvozne konkurentnosti srpske privrede. Govori o internacionalizmu, ali ipak “smatra da je dobra praksa koju treba slediti ‘izraelski’ model očuvanja bezbednosti i teritorijalnog integriteta.” Ovo je svakako u vezi i sa beskompromisnim stavom spram samoproglašene nezavisnosti “Kosova i Metohije”. U zvaničnim partijskim dokumentima se može pročitati i da ” (…) Suština borbe PS kao jedine borbene levice, jeste borba protiv nepravde, a nepravda se danas kao nigde na svetu vrši prema srpskom narodu”, dok istovremeno Vulin izjavljuje da su “Srbi apsolutno levičarski narod”.
Slogan kojim se PS pokušavao bezuspešno nametnuti javnosti, pre svega “gubitnicima tranzicije”, u prve dve godine postojanja partije, glasio je: “radnik nije rob, seljak nije sluga, Srbija nije Delta”. Ipak, 2010. godine, dolazi do preokreta: Vulinova partija ulazi u koaliciju sa Srpskom naprednom strankom (predvođenom nekadašnjim Šešeljevim saradnicima Vučićem i Nikolićem), Novom Srbijom (monarhistička stranka) i Pokretom snaga Srbije (vezanim za Bogoljuba Karića, tajkuna u bekstvu). Uz pomoć SPS-a, iz koga je Vulin pobegao glavom bez obzira, ova koalicija osvaja vlast. Na Drugom kongresu PS-a, osim predstavnika Sirize, delegate i delegetkinje će pozdraviti i Aleksandar Vučić. Ovaj vešti političar, “evropeizirani” srpski radikal, nakon izbora 2014. godine, naći će se na čelu rekonstruisane vlade, vrlo sličnog sastava, koja sebi daje zadatak da napokon započne dugo odlagane, “bolne, ali neminovne reforme”. U oba sastava Vlade našao se i “borbeni levičar” Vulin.
Borba za Kosovo i neoliberalne reforme
U prvoj “naprednjačko-socijalističkoj” vladi (2012.-2013.) Vulin je postavljen za direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Obučen u crnu radnu uniformu, energično se posvetio radu na terenu. Prvo je kosovskim Srbima predstavio “tvrdu srpsku liniju”, da bi nakon potpisivanja Briselskog sporazuma koji je doneo izvesno relaksiranje odnosa Beograda i Prištine, podneo ostavku. Nakon što su ga Vučić s jedne strane, i Kosovski Srbi sa druge, navodno umolili da se vrati na posao, krenuo je još energičnije da zastupa suprotnu poziciju: sada je pozivao srpski narod na Kosovu da uzme učešće na do juče nelegalnim “prištinskim izborima”. Energičnost je umela da pređe i u agresivnost, pretnje, optužbe za izdaju ukoliko se izbori bojkotuju. Osim po nećkanjima i promenama stavova, ova Vulinova kosovska avantura ostaće upamćena i po barem jednom finansijskom skandalu.
Nova-stara vlada (2014.) donosi Vulinu napredovanje u karijeri. Dolazi na čelo Ministarstva rada, zapošljavanja, socijalnih i boračkih pitanja. Napokon je na svom terenu; on je čovek koji je “na strani onog koji pati”. Ali vladina orijentacija jeste neoliberalna – mora se usvojiti novi ZOR – a sindikati su se letos makar na tren trgli iz zimskog sna i pravili probleme. Kada sve ipak bude prošlo, Vulin će se truditi da fingira dobre strane novih zakonskih rešenja. Još čekamo njegovo objašnjenje čega će dobrog biti u rezovima u javnom sektoru koji slede u 2015. godini, kao i u već započetim umanjenjima plata i penzija u iznosu od 10%. Na to treba dodati i ukidanje “minulog rada”, što će dovesti do manjih osnovica za obračun plata – još jedna od stvari koje nam je doneo novi restriktivni ZOR. Ministru ne smeta ni način na koji se Srbija reklamira stranim investitorima. Da prati svetske trendove pokazao je i uslovljavanjem socijalne pomoći radnim angažovanjem, a skandale je nastavio uskraćivanjem novca nevladinom sektoru. Možda najbolji dokaz Vulinove “modernizacije” jeste način na koji pravda mere štednje: one jesu “neprijatne”, ali je alternativa njima dalje zaduživanje u inostranstvu koje bi na kraju dovelo do bankrota. “Socijalista” Vulin kao da ne zna da Vlada čiji je deo nema nameru da prekine aranžmane sa MMF-om, niti mu pada na pamet da mogu postojati i drugačiji načini društvene preraspodele bogatstva.
Možda je i samom Vulinu jasno da PS nema ničeg zajedničkog sa progresivnom levom politikom – osim naziva, simbola, povremene retorike i donekle radikalnog programa. Efekti neoliberalnog kursa aktuelne Vlade biće verovatno dovoljni da razveju svaku sumnju u lažno “levičarstvo” ministra rada, dok brzina kojom će se pokazati konzervativni karakter Pokreta socijalista i na međunarodnoj levoj političkoj sceni može zavisiti i od dinamike organizovanja nove levice u Srbiji.
Miloš Baković Jadžić je član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
_____________________
1. Kuloarske priče i urbane legende s kraja 90ih govorile su više verzija. Po jednoj, radilo se o prostom unutarstranačkom konfliktu o raspodeli mandata. Po drugoj, Vulin je bio upetljan u određene finansijske mahinacije što je bio glavni razlog povlačenja iz sveta politike. Po trećoj, bombardovanje SRJ ga je je dovelo na pomirljivije pozicije te se počeo zalagati za dijalog sa Zapadom. U intervjuu, neposredno pred izbore koji će Miloševića koštati vlasti, Vulin artikuliše svoju navodno neutralnu “levu poziciju”: “Nisam hteo da odem u SPS. Nisam socijalista. Neću da lažem ni sebe ni druge. Komunista sam. To ti je isto kao i ovi novi vernici što idu u crkvu pa lažu i boga i sebe. Zato sam prvo bio član SK PJ, potom JUL-a… Nisam zadovoljan ni vlašću ni opozicijom. Kako mogu biti zadovoljan vlašću koja je dozvolila ovolike socijalne razlike, nezaposlenost i ekstremnoj desnici da joj toliko priđe. A opozicija nije u stanju da artikuliše ni jedan opšti cilj, već samo zvoni o ugroženosti i srpstvu” (…) “Kakva bi mi to crna levica bila kad ne bi bili u stanju da se zbog opšteg odreknemo ponečeg svog?” (Zorica Vulić, “Glas javnosti”, Beograd, 9. avgust 2000).↩
