Tekst je pisan kao odgovor na članak Zorana Ćirjakovića objavljen u Politici 18. februara 2015. pod naslovom “Invazija marksovaca”.
Iako sam u prethodnom tekstu uputio kritiku Zoranu Ćirjakoviću da u svojoj analizi levice nije konstruktivan, nisam pomišljao da je istovremeno i zlonameran. Njegov poslednji tekst, objavljen u Politici 3. marta, u ovom drugom me, nažalost, demantuje. Umesto da na argumente odgovori argumentima, Ćirjaković preteći prelazi na teren zlonamernog ad hominem obračuna i igra na kartu tabloidne diskreditacije.
Ćirjakovićev tekst je sročen na način koji, fokusirajući se na individue, politiku efektivno skida sa tapeta. U tom smislu autor, iako tobože kritičar neoliberalizma, ostaje deo neoliberalnog ideološkog toka koji se trudi da, pod velom navodne objektivnosti, depolitizuje i obesmisli bilo kakvu kolektivnu borbu u našem društvu.
Njegov pokušaj diskreditacije novih levih inicijativa bazira se na zamišljanju nekakvog idealnog subjekta leve politike. Funkcija tog imaginarnog subjekta nije ništa drugo do da legitimiše Ćirjakovićevu “kritiku”. Efekti ovakve postavke svode se na puki konformizam autora i prikrivaju, čak i legitimišu njegovu političku inertnost. Ipak, iluzija je cinizma da stoji izvan i iznad političkih i društvenih procesa. Ako je vrhunac Ćirjakovićeve političke analize jeftina diskreditacija levih snaga u Srbiji, jasno je na čijoj strani barikade on faktički stoji. Prividno dobronameran, Ćirjaković zapravo obavlja agresivan ideološki rad kojim se dalje vrši marginalizacija levice. I ne samo to. Kada se principijelna politička pitanja zamene tabloidnim denuncijacijama, političko se efektivno svodi na iluziju. Time se u drugom koraku doprinosi utvrđivanju postojećeg stanja kao jedinog mogućeg.
Drugi nivo Ćirjakovićeve reakcije je pokušaj da redukuje spektar tema kojima bi levica trebalo da se bavi. No, politika levice je sveobuhvatna i nije je moguće suziti na ovu ili onu pojedinačnu temu. U pitanju je politika koja se zasniva na interesima svih koji žive od svog rada. Levica se suprotstavlja kapitalističkom sistemu koji prožima sve pore društva i koji je skrojen tako da obezbedi maksimizaciju profita, a ne zadovoljenja potreba ljudi.
U tom smislu za levicu su važna čak i pitanja posečenih platana u jednom od glavnih bulevara u Beogradu. Ali levica ovom pitanju ne prilazi iz sentimentalnih razloga žala za starim stablima, već pre svega iz protesta zbog nedemokratskog upravljanja javnim budžetom.
Levica zastupa interese radništva. Levi samit Srbije su pokrenuli radnici i radnice preduzeća koja su u periodu restauracije kapitalizma temeljno uništavana. Svi oni vode borbu protiv privatizacije, za radna mesta i radničko upravljanje, a u toj borbi su neretko nailazili na otpore vladajućih struktura.
Ipak, u trenucima kada se kapital neometano kreće celom planetom, zatvaranje samo u granice nacionalnih država dovešće do neminovnog poraza. Efekte takvog zatvaranja možemo svakodnevno osetiti. Naime, pod izgovorom podizanja konkurentnosti i privlačenja investitora, naše vlade aktivno snižavaju cenu rada, ali i osnovna prava radnika i radnica menjajući zakone o radu. Zatvaranje u nacionalne okvire u periodu globalnog kapitalizma znači intenziviranje takmičenja između radništva različitih država u tome ko će biti više eksploatisan. Stoga je politika levice suprotstavljena kako ekonomskoj i vojnoj dominaciji velikih sila, tako i lokalnim nacionalizmima, ali i autošovinizmima.
Levica ne ostavlja niti jedno pitanje po strani, a njena uloga nije da “vodi računa o nečijim mukama” već da kreira političku alternativu i poziva na solidarnu akciju. No očigledno da Ćirjaković u svom kabinetu na privatnom fakultetu nije u poziciji da jasno sagleda dimenzije levice i leve politike. Levica je u borbi svih koji se suprotstavljaju smanjenju plata i penzija, uništavanju javnog školskog i zdravstvenog sistema, privatizaciji poslednjih ostataka svojine koju je naše društvo udruženim snagama gradilo. Levica je borba protiv ekonomske i patrijarhalne opresije nad ženama. Levica je oličena i u borbi za javni prostor. Rečju, levica je borba za društvo bazirano na solidarnosti i potrebama ljudi, a ne na konkurenciji i interesima kapitala.
Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije, jedne od 17 organizacija članica Levog samita Srbije.
Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Politika.
