Poslednje istraživanje Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost pokazuje da u Srbiji manje od trećine građana i građanki učestvuje u političkom životu ili barem veruje u efikasnost „građanskog učešća“. Učešće u politici uglavnom se svodi na glasanje na izborima, a treba imati na umu da na birališta izlazi tek nešto preko 50% stanovništva sa pravom glasa. Bez da ulazimo u detalje pomenutog istraživanja, možemo reći da ono potvrđuje sve ono što intuitivno osećamo – stanovnice i stanovnici Srbije nisu uključeni u politički život, nisu adekvatno informisani o tome kako državne institucije funkcionišu, na kraju krajeva ni ne veruju da svojim aktivnostima mogu bilo šta promeniti u društvu.
Ovakva situacija se obično interpretira nedostatkom „političke kulture“, nezainteresovanošću i inertnošću ljudi. Ipak, potrebno je drugačije sagledati problem i pre svega postaviti pitanje koliko institucionalni okvir omogućava uključivanje širih društvenih slojeva u proces donošenja (političkih) odluka.
Primera radi, dok gradonačelnik Beograda Siniša Mali insistira na „aktivnom uključenju građana u planiranje i izgradnju grada“ i na tome da se sve odluke donose u dogovoru sa građanima, kontroverzni ugovor o projektu Beograd na vodi javnost je dobila na uvid tek pet meseci nakon što je potpisan. Brojne stavke ugovora kojima se naše društvo i njegovo bogatstvo bespoštedno predaju u ruke privatnih investitora, nikada nisu stavljene na javnu raspravu, a na organizovane proteste protiv ovakvog mešetarenja vlasti su odgovorile policijskim kordonima. No u pitanju je samo jedan, ko zna koji po redu slučaj u kojem se interes zajednice podređuje interesima privatnog kapitala. To nije ništa čudno, po sredi je kapitalizam. Na kraju se posve cinično građankama i građanima, kao oblik demokratske participacije u odlučivanju, potura da izaberu boju autobusa javnog prevoza kojima će se voziti Beogradom. O uslovima regulacije cena i linija, kao i sumnjivim ugovorima koje gradske vlasti potpisuju sa privatnim korporacijama – poput slučaja BusPlus – šire društvo nema nikakvo pravo odlučivanja.
Naravno, ovo je samo ilustracija. Realnost svi doživljavamo svakodnevno kada se sav naš uticaj na institucije praktično svede na knjigu utisaka. Uostalom, nije li mantra vladajućeg poretka ta da na izborima narod daje mandat određenoj političkoj opciji koja onda ima četiri godine da sprovodi svoj program? To efektivno znači da je upravljanje državom i njenim institucijama monopolizovano od strane jednog dela političke elite. Ali problemi su još dublji. Na izborima praktično ni nema političkog izbora. Sve aktuelne partije u krajnjoj instanci imaju istu agendu – zadovoljavanje interesa kapitala. Upravljanje se u takvom kontekstu interpretira kao pitanje stručnosti i veštine. Sam Aleksandar Vučić je više puta ponavljao da je ekonomija važnija od politike uz dodatak da ekonomske mere ne mogu biti predmet „svađa i sukoba“. Ekonomija se, dakle, svodi na pitanje tehničkog izvođenja, što je manevar izbegavanja suštine: ekonomija je pre svega pitanje interesa – klasnih interesa – i nije ništa drugo do sukob – klasni sukob. A kako i očekivati drugačiju artikulaciju od lokalnih političara, do tehnokratsku, kada se i oni sami, u krajnjoj liniji, ispostavljaju kao puki izvršioci politike međunarodnih institucija poput Međunarodnog monetarnog fonda?
Pored ove institucionalne tu je i klasna ravan u užem smislu. Potera za obezbeđivanjem bazične materijalne reprodukcije onemogućava pripadnike nižih klasa da se aktivno i kontinuirano uključe u političku sferu te se njihova politizacija svodi na ad hoc reaktivne akcije, čime je otežana i artikulacija zajedničkih klasnih interesa. Aktuelni sistem je strukturiran na način koji nam onemogućava uključivanje u političko polje, ali ne samo zbog toga što nam naš materijalni položaj to ne dozvoljava, već zbog toga što je u pitanju sistem koji se, na kraju krajeva, ni ne bavi interesima nižih klasa, već služi održavanju postojećih klasnih odnosa. Konstituisanje društva na principima kapitalističke regulacije, onemogućava širu kontrolu nad procesom socijalne reprodukcije. Naše društvo je poslednjih decenija reprodukovano na rigidnim osnovama koje omogućavaju monopolizaciju donošenja odluka u rukama jednog specifičnog sloja, dok je istovremeno temeljno uništavana sva infrastruktura izgrađena tokom socijalizma, koja je omogućavala kakvu-takvu demokratizaciju političkog, makar i na nižim nivoima institucionalnih struktura.[1] Deluje da pitanje zašto nema učešća i zainteresovanosti više nije primarno. U stvari, probija se ono drugo, nikad zastarelo: šta da se radi?
U situaciji u kojoj su niže klase efektivno isključene iz procesa odlučivanja, svi njihovi zahtevi uvek su usmereni u pravcu države. Različiti sindikalni protesti i štrajkovi, studentski protesti i blokade fakulteta, protesti protiv deložacija, protesti za odbranu javnog prostora, svi ovi oblici socijalne borbe uglavnom su defanzivnog karaktera i u krajnjoj instanci imaju istu metu – državu koja treba da reši adresirane probleme. U tome nema mnogo toga spornog, osim jednog previda: ovakva država ne radi za nas.
Opisana konstelacija u vezi je sa ogromnim porazom koji je levica doživela slomom socijalističkih projekata 20. veka. Više ne postoji kohezivno tkivo, nema entiteta koji bi povezao različite borbe, artikulisao zajedničku politiku i ojačao njihov uticaj. Moć je u velikoj meri koncentrisana u aparatima kapitalističke države koja se na naše zahteve gotovo ni ne obazire.
Šta sa takvom državom uraditi? Može li se ona reformisati tako da postane više socijalno senzitivna? Ili ju je pak potrebno potpuno demontirati i kreirati nove strukture koje će služiti interesima ljudi a ne profita?[2] Večito pitanje – reforma ili revolucija? No danas se postavlja još jedno: kojom snagom bilo šta postići?
Kako se već neko vreme nalazimo praktično na novom početku, naravno, sa važnim istorijskim iskustvima u vidu, potrebno je obaviti ozbiljan politički rad kako bi se u društvu povratilo poverenje u to da je drugačije društvo zaista moguće i kako bi se revitalizovali radikalno levi kapaciteti. Ono što ovaj rad čini dodatno teškim je činjenica da dok se mi, Gramšijevim rečnikom rečeno, nalazimo u stanju „pozicionog rata“, vladajuća klasa je konstantno u fazi „manevarskog rata“. Dok radi na uspostavljanju materijalnih uslova za svoje delovanje, levica je pod konstantnim pritiskom reaktivnog delovanja. Ove dve stvari se ne isključuju, ali konstantno stanje urgentnosti onemogućava temeljan rad na organizovanju i definisanje konkretnih političkih predloga koji sežu dalje od parola i koji koreliraju sa stanjem na terenu, a ne svode se na apstraktno prepisivanje recepata iz prošlosti.
Da bi ovaj rad bio plodotvoran potrebne su nam analize. To ne znači da se na tome već ne radi, ali se dobar deo analitičkog rada u proteklim godinama fokusirao na pitanje ideologije, u širem smislu. Što je i logično, s obzirom na agresivni antikomunizam koji je protkao gotovo svaki pedalj našeg društvenog bića i s obzirom na deficit bilo kakve progresivne vizije drugačije ekonomske i političke linije do postojeće. Ali moramo praviti još jedan korak napred i u istraživanjima temeljnije ukazivati na tokove kapitala i pokazati uzročnu povezanost različitih borbi i u tom smislu graditi teorijsku podlogu za razvoj praktične politike. Stoga je, paralelno sa analitičkim, važno i obavljanje terenskog političkog rada. Ideja spontanosti koja sugeriše da će se borbe same od sebe razvijati na temelju navodnog klasnog instinkta ima eventualno osnovu u inicijalnoj fazi, ali bez politizacije borbe ostaju raštrkane i bez ozbiljnijeg emancipatornog potencijala.
Povezivanje i sklapanje savezništava predstavlja važan korak. Ali to ne znači igrati na kartu mimikrije i prikrivanja političkih pozicija. Ne postoje pitanja koja se mogu ostaviti po strani, odložiti za neka „bolja“ vremena (često se čak i u širim levim krugovima može čuti da se faministička borba ili antinacionalistička argumentacija „za sada“ moraju ostaviti po strani). Takva postavka u praksi ostavlja prostor za prevagu dominantnih ideoloških obrazaca. U krajnjoj instanci, ne postoji neki drugi pogodni momenat za političko otvaranje od inicijalnog, jer je i sam pokret polje borbe. To ne znači da treba otići u drugu krajnost i udarati demarkacione linije koje će dovesti do potpune izolacije levice. Demarkacione linije su potrebne kako bi se vršila politizacija, ali ne i ekskluzivizacija levice. Uostalom, kroz saradnje svi učimo i politiku koju gradimo činimo relevantnom.
Centralnim se ispostavlja pitanje artikulacije političkih predloga: šta je to što želimo da ostvarimo? Rečima kanadskog ekonomiste Lea Paniča, potrebno je „govoriti na način koji nije samo antikapitalistički, već na način koji ljudima pruža potvrdu socijalističkog upravljanja državom na drugačiji način – ne samo više ili manje države, već drugačija država. Ne samo više ili manje tržišta, već drugačija ekonomija“.
Kratkoročni ciljevi borbe moraju već u sebi sadržati koncept drugačije društvene strukture, gurati pokret u pravcu konstituisanja na drugačijim društvenim odnosima. Neophodno je već tokom same borbe praktikovati klice društva koje želimo da izgradimo.[3] To efektivno znači misliti promenu u pravcu socijalizacije proizvodnje, podsticanja kolektivne potrošnje i kolektivnog odlučivanja. Naravno, detaljni plan nije moguće iscrtati, ali je potrebno uvek imati na umu kuda želimo da stignemo.
Jedna još stvar se ispostavlja važnom. U borbi se ne može odustajati od države. Ne samo zato što i dalje formalno imamo pravo na nju (iako znamo da je koncept prava dosta klizava kategorija), već zato što je kapitalizam kao sistem prožet čitavim nizom protivrečnosti, a sama država je prožeta pukotinama na koje se može i mora igrati. Primera radi, javni sektor, uz sve svoje nedostatke, i dalje predstavlja vid proizvodnje koji, u krajnjoj instanci, nije kapitalistički. Za zdravstvene i školske institucije profit ne predstavlja cilj. Iako su pod velikim udarom vlasti, koje ih sve više guraju na tržište, ovi sektori (kolektivne potrošnje) i dalje služe zadovoljenju potreba najširih društvenih slojeva. Stoga i borba za odbranu i širenje javnog sektora predstavlja progresivan pomak. Na kraju krajeva, država je polje klasne borbe i njeno preuzimanje predstavlja nužan, iako ne i dovoljan uslov pobede.
No da bismo do ovoga došli neophodno je povezati redove. U tom smislu razmatranje dosadašnjih praksi lokalne levice pre svega treba da krene od analize uslova u kojima ona nastaje, a potom je potrebno raditi na daljoj izgradnji materijalne infrastrukture za politički rad. To u biti znači strateško promišljanje koje predstavlja korak dalje od rada na akcijama koje donose puki publicitet, ali nikakav strukturni pomak. To znači rad na terenu, a ne kritikovanje sa strane koje je uvek zaglavljeno u vlastitim protivrečnostima zasnovanim na nemogućnosti da se sagledaju svi aspekti političkog rada. To u konačnici znači rad na formiranju entiteta koji će objediniti naše borbe i koji će moći da isporuči naše zahteve, ali ne u formi u kojoj se od države traži da nam reši probleme, već u formi u kojoj kažemo: mi (hoćemo da) odlučujemo.
Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Mašina.
_____________________
Miloš Baković Jadžić je član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
_____________________
– See more at: https://cpe.org.rs/osvrti/milos-bakovic-jadzic-sindikati-i-javni-sektor-s-onu-stranu-socijalnog-dijaloga-i-politickog-klijentelizma/#sthash.me6u8YkW.dpuf
[1] Primera radi institucije mesnih zajednica ili radničkih saveta, iako u rudimentarnoj fazi, omogućavale su određenu vrstu decentralizacije odlučivanja, iako u praksi ove institucije nisu uvek i svuda funkcionisale sa istim kvalitativnim obeležjima i u istom obimu.
[2] Ovde postoji i treća opcija, reklo bi se donekle i eskapistička, koja je trenutno i najzastupljenija. Naime, povlačenjem države iz uloge opskrbljivača potreba ljudi koju je imala u vreme socijalizma, čitav spektar socijalnih usluga postepeno je na sebe preuzimalo tzv. civilno društvo. No u pitanju je najgore moguće rešenje. Takav vid organizovanja je neodrživ jer nema potrebnu infrastrukturu koju samo država može obezbediti. Dodatno, ovakav vid preuzimanja na sebe uloge proizvođača usluga koje je do skora obezbeđivala država kroz svoje javne servise, uklapa se u neoliberalnu tendenciju ukidanja kolektivne potrošnje koja je decenijama omogućavala kakvu-takvu socijalnu sigurnost siromašnih slojeva.
[3] Što se ispostavlja kao veliki problem, uzimajući u obzir činjenicu da smo svi konstantno pod pritiskom kapitalističke nužde. Kako graditi pokret kada je istovremeno potrebno obezbediti materijalnu egzistenciju? Kako graditi egalitarne odnose u neegalitarnom društvu? Kako izvršiti podelu političkog rada, a održati koheziju pokreta? To su samo neka od pitanja. Za dalja razmatranja vidi na: http://www.zarez.hr/clanci/raskorak-analize-i-akcije
