Gostujući predavači, ove konferencije, bili su Mario Kandejas (Mario Candeias), direktor Instituta za društvenu analizu Rosa Luxemburg Stiftung u Berlinu i ko-urednik portala LuXemburg i Dario Acelini (Dario Azzellini), asistent profesor na katedri za sociologiju na Johannes Kepler univerzitetu u Lincu, pisac i reditelj dokumentarnih filmova.
Razgovaralo se o spektru pitanja, od konstruisanja ljudske prirode, preko načina funkcionisanja države u različitim društveno-ekonomskim sistemima, do značaja javnog sektora i različitih reformističkih i radikalnih politika koje za cilj imaju prevazilaženje kapitalističkog sistema. Razmatrane su smernice za izgradnju socijalističkog održivog društva koje u centar stavlja razvoj Čoveka i koje drži u harmoniji potrebe društva i prirode.
Detaljan program konferencije možete pogledati klikom OVDE>>>
Fotografije sa konferencije možete pogledati klikom OVDE>>>
Jedno od pitanja koje je razmatrano u okviru prvog dana konferencije bilo je pitanje države. Razumevanje potencijala i ograničenja državnog aparata zahteva razumevanje logike sistema društvenih odnosa, jer država može poprimati raznolike forme. Objašnjavajući zašto je u 20. veku bilo moguće imati državu blagostanja i zašto se ona morala razgraditi, sociolog Darko Vesić je ukazao na ograničenja kapitalističke države. Pošao je od teze da je funkcija kapitalističke države da obezbedi preduslove za što uspešnije odvijanje procesa akumulacije kapitala kroz garantovanje (manje-više) slobodnog tržišta, privatne svojine i ulaganje u infrastrukturnu osnovu. Zavisno od konstelacije ekonomsko-političkih snaga, odnosno od konjukture, zavisi i mogući nivo socijalnih benefita za šire stanovništvo. Stoga je država ključno polje političke borbe, ali nije cilj po sebi, već instrument u izgradnji novog društva.
U okviru pitanja o konstruisanju ljudske prirode i potrebe za pravednijim i solidarnijim sistemom, praveći otklon od iščašenih predstava o komunizmu, književni teoretičar, prevodilac i lgbt aktivista Dušan Maljković apostrofirao je Leboviceve smernice o uspostavljanju socijalizma za 21. vek. Kao odgovor onima koji tvrde da je reč o utopiji, Maljković je ponudio Vajldov stav:
“Naravno, neki će reći da je plan ovde izložen sasvim neizvodljiv i da je uperen protiv ljudske prirode. To je savršeno tačno. Neizvodljiv je i stoji nasuprot ljudskoj prirodi. Zato je i vredan sprovođenja, i to je razlog zašto je predložen. Jer šta je izvodljiv plan? On ili već postoji, ili se da izvesti pod već postojećim uslovima. Međutim, upravo smo tim uslovima protivni, i svaki plan koji njih prihvata pogrešan je i budalast. Uslovi će nestati, a ljudska priroda će se izmeniti. Jedino poznato o ljudskoj prirodi jeste da se ona menja. Promena je jedina osobina koja joj se može pripisati.”
Kada je reč o analizama skorašnjih kretanja prvenstveno na evropskoj levici, ideje „levog izlaska“ iz evro zone, demokratizacije ili čak reformističke transformacije EU Mario Kandejas je ocenio kao nerealistične. Govoreći o tome kako Evropa više ne predstavlja nikakvu nadu, izneo je predlog o vraćanju moći sa evropskog na druge nivoe: odluke, po demokratskim principima, treba da donose oni kojih se one direktno tiču i to može biti lokalni, reginalni, nacionalni i međunarodni nivo. U tom smislu nije stvar u pukoj demokratizaciji, već, po Kandejasu, u razvijanju novih formi direktne demokratije, samoniklim inicijativama i ojačavanju mreža samoupravljanja. Analizirajući delovanje Sirize i Podemosa, izneo je zapažanje da preuzimanje vlasti predstavlja trenutak kada se mora ojačati pokret i samoorganizovanje. U suprotnom, najaktivniji članovi pokreta se pacifikuju i partija gubi svoju bazu. Treba biti svestan da se stvari vrlo brzo mogu promeniti u bilo kom smeru.
Jedno od važnih pitanja je svakako i borba protiv finansijalizacije i komodifikacije prirodnh dobara kao i urgentnost artikulisanja konkretne održive alternative od strane levice s obzirom na aktuelni istorijski kontekst globalizovanih ekoloških kriza koje se prelivaju i na društvo. O potrebni integrisanja zelenih pokreta u levi diskurs, kako bi se postojeće eko borbe politizovale i kontekstualizovale i uspostavila zajednička politička baza, govorila je politička aktivistkinja Iva Marković. Jedan od ključnih zadataka je sveobuhvatno redefinisanje razumevanja prirodnog dobra i u skladu sa tim je predložen novi koncept društvenog prirodnog dobra.
Polazeći od pitanja kakva privreda nam treba i kako izgrađujemo takvu privredu i društvo, sociološkinja Marija Jakovljević je razmatrala faze uspostavljanja zelenog socijalizma. Ukazujući na izazove tokom tog procesa, skrenula je pažnju da bi svaka preduzeta mera trebalo da bude u skladu sa levim feminističkim principima, te da treba držati u ravnoteži potrebe prirodnog i društvenog okruženja.
Prvi dan konferencije je zatvoren izlaganjem o pitanju osnovnog dohotka. Sociološkinja Tanja Vukša je analizirala pozitivne učinke ove mere na dekomodifikaciju radne snage, dalju demokratizaciju društva u smeru izuzimanja što više aspekata ljudskog života od uticaja tržišnih kao i mogućeg razvoja novih oblika društvenosti. Pored potencijalnih dobrobiti na planu smanjenja egzistencijalnih pritisaka, ova mera može izazvati i mnoge kontraefekte. Tako bi osnovni dohodak u liberalnoj ekonomiji mogao voditi ka daljoj komodifikaciji netržišnih sfera proizvodnje i urušavanje postojećeg nivoa socijalne zaštite. U skladu sa tim može doći i do promena percepcije šire javnosti po pitanju karaktera javnih usluga. Samim tim, osnovni dohodak bi trebalo kritički sagledati u svetlu procesa kapitalističke akumulacije koja bi se zasnivala na eroziji kolektivnog osiguravanja javnih usluga. Socijalistička perspektiva ovog zahteva nezamisliva je bez daljeg razvoja socijalnih funkcija države koje bi na adekvatan način morale uskladiti finansiranje osnovnog dohotka, ali i čitave infrastrukture zdravstva, obrazovanja, socijalne zaštite, starosne i invalidske penzije, stambenog osiguranja itd.
Andraš Juhas, filozof i član redakcije portala Mašina, se na početku drugog dana konferencije bavio dometima progresivnog operezivanja. Analizirao je istorijat primene ove mere od druge polovine 19.veka (Velika Britanija, SAD, Danska, Švedska, Japan), preko međuratnog perioda, do zlatnog doba progresivnog oporezivanja u vreme države blagostanja. Posebno je zanimljiv primer Švedske gde su prihodi od poreza u jednom trenutku prevazilazili 50% nacionalnog dohotka. Vođen Piketijevom analizom, Juhas je razmatrao moguću korist od progresivnog oporezivanja danas u vidu pojednostavljenja poreskih sistema kroz globalno oporezivanje kapitala i redistribuciju bogatstva ka najsiromašnijima.
Drugi gost iz inostranstva Dario Acelini, dao je presek aktuelnih radničkih borbi za preuzimanje radnih mesta i zajedničko organizovanje proizvodnje kroz razvijanje demokratskih struktura u okviru zajednice. Nakon istorijskog osvrta na borbe radničkog pokreta, Acelini je prevashodno referisao na savremeni kontekst Južne Amerike sa kojim je dobro upoznat. Danas je aktivno oko 360 kompanija koje su pod kontrolom radnika u Argentini, 69 u Brazilu, oko 24 u Urugvaju, oko 100 u Venecueli, dok ih je u Evropi u daleko manjoj meri. Primer Italije pak upozorava da i kooperative mogu potpasti pod kapitalističku logiku ili zapravo nikad ni ne izaći iz tog okvira fukcionisanja, jer su zakoni postavljeni na način koji ograničava transformativni potencijal radničkih borbi. S druge strane, postoje primeri važnog povezivanja radnika i radnica sa zajednicom kao što je fabrika Viome iz Soluna. Ista fabrika je primer trenda preorijentacije na organsku i ekološki prihvatljivu proizvodnju u preduzećima kojima upravljaju radnici. Izneti su i podaci da je stopa ekonomskog neuspeha fabrika pod radničkom kontrolom daleko niža od bilo kog kapitalističkog biznisa. Da bi pak radnička preduzeća opstala, potrebna je podrška prvenstveno vlasti ili drugih važnih političkih kontakata što, sa druge strane, iziskuje poseban vid obazrivosti.
Kao reakciju na pitanja koja su se pojavila tokom diskusije prvog dana konferencije, politički aktivista Vladimir Simović je prilagodio svoje izlaganje pitanju razvoja demokratskih struktura i time pomerio fokus sa teme participativnog budžeta, što je bila tema njegovog istraživanja. Oslanjajući se na iskustvo jugoslovenskog socijalizma istakao je diskrepanciju između s jedne strane incijalnih socijalističkih impulsa, koji su doveli do razvijanja niza institucija koje su pretpostavka širenja demokratije i neposrednije artikulacije interesa radništva, i s druge strane odvajanja centara moći od baze u vidu tehnokratskih rukovodilaca preduzeća, političke elite i MMF-a od trenutka potpisivanja stand-by aranžmana 1979. godine. Danas ni ne postoje institucije koje bi omogućavale demokratizaciju odlučivanja, a socijalistička ideološka matrica koja je u svojoj osnovi nosila ideje zadovoljenja potreba stanovništva, solidarnosti i jednakosti, potpuno je izbrisana. Kao ključne elemente za demokratizaciju društva Simović je izdvojio 1) entitet koji će biti u stanju da objedini raspršene borbe i ispostavi zahtev za korenitom promenom sistema i 2) principijalno neodustajanje od države: „ne samo zato što i dalje formalno imamo pravo na nju (iako znamo da je koncept prava dosta klizava kategorija), već zato što je kapitalizam kao sistem prožet čitavim nizom protivrečnosti, a sama država je prožeta pukotinama na koje se može i mora igrati“.
Na ovo se nadovezala aktivistkinja Jelena Veljić iznevši kritiku opšteg pro-privatizacionog „zdravog razuma“ koji se nudi kao odgovor na veliko nezadovoljstvo javnim sektorom. Iskustva privatizacije su pak daleko od očekivanih, kako iz perspektive radništva u javnom sektoru, tako i iz pozicije korisnika usluga. Istraživanja sprovedena 2007. godine u 6 evropskih zemalja (Austriji, Belgiji, Nemačkoj, Poljskoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji) pokazuju da postoji opšte nezadovoljstvo privatizovanim uslugama te da se i dalje od države očekuje da obezbedi njihovu dostupnost. Levi pristup javnom sektoru podrazumevao bi promišljanje predloga za uspostavljanje sistema koji bi svima omogućio jednaku dostupnost najkvalitetnije usluge. Ovakav sistem bi ujedno morao da prepoznaje i novonastale potrebe društva, nudi odgovore na njih i konstantno se unapređuje. Ipak, društveno upravljanje i društveno vlasništvo su preduslovi za funkcionisanje ovakvog sistema. Probleme na planu demokratizacije i transparantnosti danas je lakše prevazići s obzirom na razvoj tehnologije koja umnogome olakšava komunikaciju i deliberaciju, pogotovo u pogledu utrošenog vremena i drugih resursa.
Analizu glavnih trendova i izazova na planu sindikalnog organizovanja ponudio je sociolog i politički aktivista Miloš Baković Jadžić. Radnički pokret svuda pokušava da oživi, da se transformiše, a ponegde i da sprovede unutrašnju demokratizaciju birokratizovanih sindikalnih struktura. Postoje pozitivni primeri angažovanja pojedinih sindikata na pitanjima koja nisu tradicionalno bila u sindikalnom fokusu. Napravljen je osvrt i na iskustva organizovanja na nivou lokalnih zajednica (posebno karakteristična za američko područje) kao i ona koja se bave problemima ekologije, migrantskog stanovništva ili prekarnog rada. Među imperativima sindikalne borbe u Srbiji su posebno istaknuti zadržavanje kontakta sa otpuštenim radnicima i radnicama i sindikalno organizovanje penzionera. Prema proceni Baković Jadžića sindikati iz javnog sektora morali bi da pridobiju korisnike svojih usluga i objasne javnosti da vode borbu za javno dobro. U tom kontekstu treba uspostaviti i drugačije kriterijume procene važnosti radnih mesta: ne pričati o smanjenju nezaposlenosti na nekom apstraktnom nivou, već o uticaju samih poslova na društvenu (ne)jednakost i na prirodno okruženje. Tako i obnova profitabilnosti i kompetitivnosti nisu validni kriterijumi iz pozicije radništva, već adresiranje društvenih potreba, demokratsko planiranje privrede i zajednička proizvodnja i potrošnja kroz javni sektor.
Video snimke izlaganja moguće je pogledati na našem youtube kanalu.
Marija Jakovljević
