Neke od najinspirativnijih društvenih borbi u 2011. postavile su pitanje demokratije kao glavno.
Iako su nastali u različitim uslovima, ovi pokreti – od „arapskog proleća“ do sindikalnih borbi u Viskonsinu, od studentskih protesta u Čileu do onih u SAD i Evropi, od nemira u Velikoj Britaniji do okupacija španskih „indignadosa“ i Grka sa trga Sintagma, od „Okupirajmo Volstrit“ do bezbroj lokalnih otpora širom sveta – dele, pre svega, negativan zahtev: dosta sa neoliberalnim strukturama! Ovaj zajednički vapaj nije samo ekonomski protest već istovremeno i politički, protiv lažnog predstavničkog sistema. Niti Mubarak i Ben Ali, niti bankari sa Volstrita, niti medijska elita čak ni predsednici, guverneri, poslanici i drugi izabrani zvaničnici – niko od njih ne zastupa nas. Naravno, izuzetna moć nepristajanja je od velikog značaja, ali moramo biti oprezni kako se u buci demonstracija i sukoba ne bi izgubilo ono što je centralno i što stoji iza samog protesta i otpora. Svi ovi pokreti dele i težnju ka novoj vrsti demokratije, u nekim slučajevima izraženu opreznim i nesigurnim glasovima, ali u drugim otvoreno i ubedljivo. Razvoj ovih težnji je jedna od stavki koju ćemo u 2012. godini pratiti sa puno pažnje.
Jedan od uzroka antagonizma sa kojim će svi ovi pokreti morati da se suoče, pa čak i oni koji su tek svrgnuli diktatore, jeste nedovoljnost modernih demokratskih poredaka, a posebno onih delova koji regulišu rad, vlasništvo i predstavnički sistem. Pre svega, u tim poretcima najamni rad predstavlja glavni izvor sticanja prihoda i uživanja osnovnih građanskih prava i to je odnos koji je dugo vremena loše funkcionisao za sve one koji su izvan regularnog tržišta rada, uključujući tu siromašne, nezaposlene, žene čiji rad nije plaćen, imigrante i dr, a danas su više nego ikad svi oblici rada prekarni i nesigurni. Naravno, rad nastavlja da bude izvor bogatstva u kapitalističkim društvima, ali sve više izvan odnosa sa kapitalom, a često i izvan stabilnog najamnog odnosa. Posledica toga je da u našem društvenom poretku najamni rad ostaje preduslov za uživanje svih prava u društvu u kojem je takav rad sve manje i manje dostupan.
Privatno vlasništvo je drugi fundamentalni stub demokratskih poredaka, a društveni pokreti danas osporavaju ne samo nacionalne i globalne strukture neoliberalizma već i postulat vlasništva generalno. Vlasništvo ne samo da održava podelu i hijerarhiju u društvu, već takođe generiše i neke od najmoćnijih odnosa (često izopačenih odnosa) koje ostvarujemo kako jedni sa drugima tako i sa našim društvima. Pa ipak savremena društvena i ekonomska proizvodnja sve više ima zajednički karakter koji prkosi i prevazilazi granice vlasništva. S obzirom da kapital gubi svoj preduzetnički kapacitet i moć da održava društvo disciplinovanim i kooperativnim, opada i sposobnost kapitala da ostvaruje profit. Umesto toga kapital sve više akumulira bogatstvo, primarno, kroz različite oblike rente uglavnom organizovane kroz finansijske instrumente putem kojih se prisvaja društveno proizvedena vrednost, relativno nezavisna od njegove moći. Ali svaka instanca privatne akumulacije umanjuje moć i produktivnost zajedništva. Privatno vlasništvo tako postaje ne samo parazit već, takođe, i sve veća prepreka za društvenu proizvodnju i blagostanje.
Najzad, treći stub demokratskih poredaka, i predmet povećanog antagonizma, kao što smo već ranije rekli, počiva na predstavničkom sistemu i lažnoj tvrdnji da će takav sistem uspostaviti demokratsko upravljanje. Jedan od zahteva koji potiče iz socijalističke tradicije, a možemo ga oberučke prihvatiti i u savremenom trenutku, jeste ukidanje moći profesionalnih političkih predstavnika. Profesionalni političari, zajedno sa korporativnim liderima i medijskom elitom, funkciju predstavništva obavljaju minimalno. Problem, ipak, nije u tome što su političari korumpirani (iako je ova tvrdnja u velikoj meri tačna), već u činjenici da poredak strukturalno izoluje mehanizme političkog odlučivanja od moći i želja mnoštva. Svaki istinski proces demokratizacije naših društava mora napasti i nedostatak zastupljenosti, ali i lažno zastupanje koje se nalazi u samom srcu poretka.
Prepoznavanje racionalnosti i nužnosti revolta duž ove tri ose, ali i mnogih drugih koje pokreću današnje borbe, zapravo je samo prvi korak, tačka iz koje se kreće. Bes i spontani revolt moraju se organizovati tako da traju i izgrade nove forme života, alternativne društvene formacije.
Tajne ovog sledećeg koraka su retke koliko i dragocene.
Na ekonomskom nivou neophodno je da pronađemo nove društvene tehnologije koje će nam omogućiti slobodnu zajedničku proizvodnju i jednaku raspodelu bogatstva koje delimo. Na koji način naše proizvodne snage i težnje mogu biti upošljene i uvećane u ekonomiji koja se ne zasniva na privatnom vlasništvu? Kako obezbediti blagostanje i osnovne društvene resurse za sve u društvenoj strukturi koja nije zasnovana na regulaciji i dominaciji državne svojine? Mi moramo izgraditi odnose proizvodnje i odnose razmene, kao i strukturu društvenog blagostanja prilagođenu zajedništvu i od njega sačinjenu.
Izazovi koji se javljaju na političkom nivou podjednako su problematični. Neki od najinspirativnijih i najinvetivnijih događaja i pobuna u prethodnoj deceniji radikalizovali su demokratsko mišljenje i praksu preuzimajući i organizujući prostore poput trgova otvorenim, participativnim strukturama ili plenumima, uspešno održavajući ove nove demokratske forme nedeljama ili mesecima. I zaista, unutrašnja organizacija samih pokreta konstantno je bila podvrgnuta procesu demokratizacije kako bi se stvorile horizontalne participativne mrežne strukture. Pobune protiv dominantnog političkog sistema, njegovih profesionalnih političara i predstavničkih struktura koje nemaju legitimitet stoga ne ciljaju na ponovno uspostavljanje nekog zamišljenog legitimnog predstavničkog sistema iz prošlosti već eksperimentišu sa novim formama demokratskog izraza: democracia real ya (prava demokratija odmah!). Kako da bes i pobunu pretvorimo u održivi kontinuirani proces? Kako eksperimentisanje sa demokratijom može postati konstitutivna moć koja ne samo da demokratizuje javne trgove i lokalna susedstva već otkriva alternativno društvo koje je istinski demokratsko?
Kako bi se odgovorilo na ove probleme, mi, kao i mnogi drugi, predložili smo neke moguće početne korake: uspostavljanje garantovanih prihoda, pravo na status globalnog građanina, kao i demokratski proces ponovnog prisvajanja zajedničkog. Ali mi ne živimo u iluziji da su nam svi odgovori poznati. Umesto toga ohrabreni smo činjenicom da nismo jedini koji postavljaju pitanja. Ubeđeni smo da će oni koji su nezadovoljni životom koji im pruža savremeno neoliberalno društvo, besni zbog svih nepravdi koje ono produkuje, spremni da se pobune protiv njegove moći da upravlja i eksploatiše, svi koji žude za alternativnim demokratskim oblikom života zasnovanim na zajedničkom dobru koje delimo – oni će, postavljajući ova pitanja i prateći svoje težnje, otkriti odgovore koje mi još ne možemo ni da zamislimo. To su neke od naših najlepših želja za 2012. godinu.
Majkl Hart je američki politički filozof i teoretičar književnosti. Antonio Negri je italijanski marksistički filozof.
PREUZETO: www.adbusters.org
Prevod: Vladimir Simović
