“Rodna ideologija” termin je koji je u političkom životu Srbije najviše koristio pokret Dveri. Ovaj termin upotrebljen je za obračunu sa bilo kakvom inicijativom koja je dovodila u pitanje heteronormativnu predstavu sveta. Džudit Batler (Judith Butler) u nedavno objavljenom članku za New Statesman podseća da rodna teorija nije ni destruktivna ni indoktrinišuća: ona jednostavno traži oblik političke slobode.
Proteklih nekoliko godina protesti u Evropi, Latinskoj Americi i drugim delovima sveta usprotivili su se “rodnoj ideologiji”. Izbori u Francuskoj, Kolumbiji, Kostariki i Brazilu vrteli su se oko mišljenja kandidata o rodnim ulogama. U Sjedinjenim Američkim Državama (SAD), kako katolici, tako i evangelisti, suprotstavljali su se spektru političkih pozicija koje su bile u vezi sa “rodnom teorijom” ili “rodnom ideologijom”: pravima trans osoba u vojsci, pravu na abortus, lezbejskim, gej i trans pravima, gej braku, feminizmu, i ostalim pitanjima koja su išla u korist rodne jednakosti i seksualne slobode.
Moglo bi se reći da se ovaj sukob sa “rodnom ideologijom” kristalisao 2004. godine kada je papski Savet za pitanja porodice poslao pisma biskupima katoličke crkve ističući potencijal “roda” u uništenju ženskih vrednosti koje su važne za Crkvu, podsticanju konflikta između polova, ali i dovođenju u pitanje prirodne, hijerarhijske podele između muškarca i žene na kojoj su zasnovane porodične vrednosti i društveni život.
Papa Franja je 2016. godine dodatno zaoštrio retoriku: “Živimo u vremenu uništenja čoveka kao obličija Boga”. Papa je u izjavu uključio i “rod” (kao ideologiju) i uzviknuo: “Danas deca – deca! – uče u školi da svako može da bira svoj pol!” Na kraju, Franja je vrlo jasno stavio do znanja šta je teološki u igri: “Bog je stvorio muškarca i ženu; Bog je stvorio svet na određeni način … a mi sada radimo nešto potpuno suprotno tome”.
Papina poenta je da rodna sloboda – sloboda da se bude, ili postane, rod; ideja da porodnjeni život može biti izraz lične ili društvene slobode – falsifikuje realnost, s obzirom na to da nismo, po njegovom mišljenju, ni slobodni da biramo pol sa kojim smo rođeni niti da istaknemo seksualnu orijentaciju koja se ne podudara sa onom koja je božanski određena. Zapravo, pravo ljudi da odrede svoj rod ili seksualnu orijentaciju viđeno je od strane antirodnih religijskih kritičara kao pokušaj da se uzurpira Božija moć kreacije i usprotivi božanski nametnutim ograničenjima ljudskim kapacitetima delovanja. A za Papu, rodna jednakost i seksualna sloboda nisu samo suvišne, već destruktivne – čak i “đavolske”.
Rodna jednakost se od strane kritičara smatra “đavolskom ideologijom” upravo zbog toga što oni rodnu raznolikost vide kao istorijski kontigentan “društveni konstrukt” koji se nameće božanski instruisanoj prirodnoj podeli među polovima. I dok je istina da rodni teoretičari generalno odbacuju ideju da je rod određen polom koji nam je rođenjem dodeljen, prikaz društvene konstrukcije kao tendencioznog uništenja božanske stvarnosti pogrešno tumači polje rodnih studija i pojam društvene konstrukcije na zapaljiv i tome posledične načine.
Ali ako rodnu teoriju uzmemo u razmatranje pažljivo, ona niti je destruktivna niti indoktrinatorska. U stvari, ona samo zahteva jednu formu političke slobode da se živi u pravednijem i podnošljivijem svetu.
U “Drugom polu”, knjizi objavljenoj 1949. godine, egzistencijalistička filozofkinja Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) piše čuvenu rečenicu: “Žena se ne rađa, ženom se postaje”. Ova tvrdnja otvorila je prostor ideji da pol nije isto što i rod. U najjednostavnijem pojašnjenju ove misli, pol je viđen kao biološki dat dok je rod kulturom posredovana interpretacija pola. Osoba može biti rođena kao žensko u biološkom smislu, ali potom ova osoba mora da navigira niz društvenih normi i otkrije kako da živi kao žena – ili u nekom drugom rodu – u konkretnoj kulturološkoj situaciji.
Ključno za Bovoar, “pol” je od samog početka deo konkretne istorijske situacije. “Pol” nije negiran, ali je njegovo značenje dovedeno u pitanje: to što je nekome rođenjem dodeljen ženski pol ne određuje kakav će život žena živeti i šta bi moglo biti značenje bivanja ženom. I zaista, mnogim trans osobama je rođenjem dodeljen jedan pol, da bi tokom svog života tražile drugi. Ukoliko razvijamo dalje logiku “egzistencijalističkog” prikaza društvene konstrukcije koji je izložila Bovoar, osoba može biti rođena kao žensko, da bi potom postala muškarac.
Jača “institucionalna” varijacija socijalne konstrukcije pojavila se 1990-ih godina i fokusirala se na činjenicu da je sam pol dodeljen. To znači da medicinske, porodične i pravne instance igraju ključnu ulogu u određivanju kojeg će pola dete biti. Ovde se “pol” više ne smatra biološki datim, iako je delom određen unutar okvira biologije. Koji je onda okvir relevantan za ovo određivanje?
Uzmimo slučaj “interseksualne” dece koja su rođena sa mešanim polnim karakteristikama. Određeni medicinski stručnjaci pribegavaju hormonima kako bi definisali pol ove dece, dok drugi smatraju da su hromozomi ključni faktor. Način na koje se ovo određivanje vrši je konsekventan: interseksualne osobe postaju sve kritičnije prema činjenici da ih medicinske instance često pogrešno kategorizuju i podvrgavaju ih okrutnim oblicima “korekcije”.
Uzimajući sve u obzir, egzistencijalističke i institucionalne interpretacije “društvene konstrukcije” pokazuju da su rod i pol određeni kompleksnim setom procesa koji se nalaze u međusobnom sadejstvu: istorijski, društveni i biološki. Po mom mišljenju, kontekst institucionalnih oblika moći i znanja u kojem smo rođeni prethodi, formira i diriguje životnim izborima koje ćemo donositi.
Pol nam je dodeljen, tretiran na niz načina kojima se komuniciraju očekivanja da se živi kao ovaj ili onaj rod, a sami smo fomirani u okvirima institucija koje reprodukuju naše živote kroz rodne norme. Dakle, uvek smo “konstruisani” na načine koje ne biramo sami. Pa ipak, svi težimo tome da gradimo život u društvenom svetu u kom se konvencije menjaju i u kojem se borimo da se pronađemo u okvirima postojećih i nastajućih konvencija. To sugeriše da su pol i rod “konstruisani” na način koji nije ni potpuno određen niti potpuno izabran, već je zahvaćen u kontinuiranu napetost između determinizma i slobode.
Da li je onda rod polje studija koje je destruktivno, đavolsko ili indoktrinišuće? Teoretičarke i teoretičari roda koji se zalažu za rodnu jednakost i seksualnu slobodu ne zalažu se za hipervoluntaristički pristup “društvenoj konstrukciji” koji je zasnovan na božanskoj moći. Niti se kroz rodno obrazovanje zalažu za nametanje svojih stavova drugima. Ako išta, ideja roda otvara prostor formi političke slobode koja omogućava ljudima da žive sa svojim “datim” ili “izabranim” rodom bez diskriminacije i straha.
Uskraćivanje ovih političkih sloboda, što Papa i mnogi evangelisti imaju običaj da rade, ima užasne posledice: one koje žele da abortiraju bile bi sprečene u praktikovanju te slobode; gejevi i lezbejke koje žele da stupe u brak bile bi uskraćene mogućnosti da realizuju svoje želje; ljudima koji žele da izaberu rod koji se razlikuje od pola koji im je dodeljen pri rođenju bilo bi zabranjeno da to urade.
Dalje, škole koje žele da predaju o rodnoj raznolikosti bile bi u tome sprečene, a mladi ljudi bi bili uskraćeni za znanje o stvarnom spektru rodova. Takav pedagoški pristup rodnom diverzitetu shvaćen je od strane kritičara kao dogmatska vežba koja propisuje kako bi učenici i učenice trebalo da misle ili žive. U stvari, ovi kritičari namerno iskrivljeno tumače časove seksualnog obrazovanja koji, recimo, prezentuju masturbaciju ili homoseksualnost kao dimenzije seksualnog života, kao uputstvo koje doslovno instruiše učenike i učenice da masturibiraju ili postanu homoseksualne orijentacije. Ipak, istina je sasvim suprotna. Učenje o rodnoj jednakosti i seksualnoj raznolikosti poziva na propitivanje represivne dogme koja je potpuno zasenila toliko rodnih i seksualnih života, nepriznajući ih i lišavajući ih bilo kakve budućnosti.
Konačno, borba za rodnu jednakost i seksualnu slobodu teži ublažavanju patnje i prepoznavanju raznolikih utelovljenih i kulturnih života koje živimo; otvara mogućnost da mladi ljudi pronađu svoj put u svetu koji im se obično konfrontira uskim i okrutnim društvenim normama. Zagovarati rodnu raznolikost stoga nije nešto destruktivno: ono znači zagovarati ljudsku kompleksnost i kreirati prostor za ljude da pronađu svoj put unutar te kompleksnosti.
Svet rodne raznolikosti i seksualne kompleksnosti neće nestati. On će samo tražiti veće prepoznavanje svih onih koji/e žele da žive svoj rod ili seksualnost bez stigme ili pretnje nasiljem. Ljudi koji se ne uklapaju u norme zaslužuju da žive u ovom svetu bez straha, da vole i postoje, i da rade na tome da stvore svet koji je pravedniji i oslobođen nasilja.
_____________________
Džudit Batler je profesorka komparativne književnosti na Berkliju. Autorka je niza članaka i knjiga među kojima su i “Nevolje s rodom” i “Raščinjavanje roda”.
Tekst je inicijalno objavljen na portalu New Statesman.
PREVOD: Vladimir Simović
