Možda bi im prognoze bile pouzdanije da govor o eksploataciji ne svrstavaju u moral prošlosti
Predizbornu graju smenila je posleizborna trgovina. Agencije su tačno predskazale izborni skor, ali izbor mandatara skoro niko nije predvideo. Da li je trgovina oko podele vlasti odista nepredvidiva? Zašto su masovno omanuli politički analitičari, novi stalež harizmatski kvalifikovanih proroka? Da li ih je zaveo viši koalicioni potencijal DS-a od onoga SNS-a? To je ono ko s kim neće. Ili su domaći analitičari inače zarobljenici žablje perspektive, pogleda odozdo? Kakva je to perspektiva?
Uska, površna i bezalternativna. Gledano iz raznih žabljih perspektiva, važno je samo koja partija i koalicija uzima vlast jer od toga zavisi podela plena i zapošljavanje partijskog članstva.
Analitičari domoljubi tvrde da za nacionalni identitet nije uopšte nevažno da li su pobedili patrioti ili evrofili, regionalisti ili centralisti. Pragmatični rodoljupci upozoravaju da od vlasti koju izaberemo zavisi naš evropski identitet. Sve žablje perspektive su parcijalne zato što su centrirane oko partije ili oko identiteta. Iz suženog vidokruga ne vidi se celina ni sistemska alternativa. Zašto?
Čak i oni koji vide da je počela da se ljulja ideološka vera u tržište i da više nije neobično ni pitanje da li je EU realna alternativa drže da je to privremena kriza? Ne napuštaju dogmu da je kapitalizam pitoma domaća životinja i okvir istinske demokratije. Ne vide da se neman otela sa lanca jer je milione zahvatila nezaposlenost, beda i nesigurnost, kako tvrdi dortmundski politikolog T. Majer. Ne primećuju da je neoliberalizam još uvek normalnost zato što su njegovu nenormalnost poništili upravo oni koji su ranije živeli od njegove nenormalnosti. Slom levice je istorijski potres velike magnitude i sa mnogo nevidljivih posledica.
Kakva je uteha to što smo dobili za mandatara levičara? Jadna. Iz žablje perspektive ne vidi se bespomoćnost nejakog Ivice. Mala država ne može krčiti put pravdi. To mogu samo veliki. A oni nam umesto pravde nude ljudska prava. A to nije isto. Odsanjali smo san o pravednom društvu i zato što je nejednakost zamagljena na digitalni način. Jednak pristup internetu i društvenim mrežama jeste represivna tolerancija neoliberalizma. Zaposleni i nezaposleni, bogati i siromašni, izvol’te na blogove i recite sve. Sveopšta dozvoljenost skriva represiju.
Šta se još ne vidi odozdo? Analitičari ponavljaju da su izbori sve mirniji i tolerantniji. Zaboravljaju da u krizi nema demokratije. Dok se sedamdesetih godina prošlog veka u Nemačkoj držalo da nezaposlenost viša od dva odsto može ugroziti demokratiju, danas je čak u Švedskoj nezaposlenost osam procenata. Neoliberalizam je stvorio nove nejednakosti, nesigurnost i siromaštvo, koji su u temeljnoj suprotnosti sa demokratskim normama o istim pravima svih građana. Ima doduše i kritike kapitalizma, ali zdesna. Ističe se ugroženost nacije, a poruke su rasističke. Šta drugo radi Lepenova ćerka? Ko se to iz buduće srpske vlade s njenim tatom bratimio? Svaka etnizacija socijalnog počiva na razlikovanju Mi od stranaca. U Sloveniji su to nekada bili Bosanci. A danas nam toplu solidarnost pružaju nacija i vera. Da li se 5. maja ove godine u Sisku okupila katolička mladež, njih 25.000, zato što se uz popove uvek može izdržati više nejednakosti? Ni to se odozdo ne vidi.
Šta još previđaju bezalternativni analitičari? Njih naravno ne muči pitanje zašto uprkos krizi nema subjekta promene. Ali bi morali da razmisle da li im kod političkih prognoza pomaže ili smeta dogma da je poštenje kapitala osigurano ako je plaćen porez na profit? Možda bi im prognoze bile pouzdanije da govor o eksploataciji ne svrstavaju u moral prošlosti? Na sreću, nisu svi bezalternativni. Evo dva primera. Britanski istoričar Erik Hobzbaum je 2009. u intervjuu hamburškom nedeljniku „Štern” ocenio da smo u današnjem kapitalizmu svi na „Titaniku” koji čeka ledeni breg. Kritikujući radikalnu moralnu teologiju tržišta i globalizacije, dodao je da u budućnosti ne isključuje oružani rat SAD i Kine. „Krv će poteći, mnogo krvi”, zaključio je možda najveći živi istoričar. Da li će se blatom i krvlju isprskana kola globalizovanog kapitalizma prevrnuti? Ako se to i desi, to svakako neće biti na izborima. Izbori su paravan kozmetičkih, a ne sistemskih promena. Tek kada se paravan strgne srušiće se i žablja perspektiva. Koja je druga? Ona iz koje u „Politici“ Ivan Ergić oštroumno i diferencirano tumači odnos kapitala i moći u sportu. Fudbaler drži lekciju intelektualcima.
Todor Kuljić je profesor sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
PREUZETO: www.politika.rs
