Svedočimo dramatičnom uticaju klimatskih promena. Andreas Malm suprotstavlja se dominantnim tvrdnjama da celo čovečanstvo snosi odgovornost za katastrofu u kojoj se nalazi životna sredina. Malm ubedljivo argumentuje da pripisivanje krivice za klimatske promene celom čovečanstvu oslobađa kapitalizam odgovornosti.
(…)
Upečatljiv je porast u svetskim emisijama ugljen dioksida – od 1% godišnje tokom 1990-ih godina do 3% od početka ovog milenijuma. Taj porast se dogodio paralelno sa rastom naših saznanja o strašnim posledicama korišćenja fosilnih goriva.
Ko nas to gura u propast? Radikalni odgovor bi bio – zavisnost kapitalista od izvlačenja i korišćenja fosilne energije. Neki bi, međutim, imenovali druge krivce.
Zemlja je sada, kako kažu, ušla u “Antropocen”: epohu čovečanstva. Neverovatno popularan – i prihvaćen čak i od strane mnogih marksističkih naučnika i naučnica – koncept o Antropocenu sugeriše da je ljudska vrsta nova geološka sila koja menja planetu do neprepoznatljivosti, uglavnom tako što spaljuje ogromne količine uglja, nafte i prirodnog gasa.
Prema mišljenju ovih naučnika, takva degradacija je neizbežna sudbina planete podvrgnute čovekovim “uobičajenim poslovnim praksama” i posledica je toga što se ljudi ponašaju shodno svojim urođenim sklonostima. Zbilja, zagovornici ove teorije i ne mogu tvrditi drugačije, jer da je ta dinamika odnosa malo kontingentnijeg karaktera, bilo bi teško braniti narativ o uzdizanju cele vrste na poziciju nadmoći u biosferi.
Njihova priča u središtu ima klasičan element: vatru. Jedino ljudska vrsta može da kontroliše vatru, stoga je ona ta vrsta koja uništava klimu; kada su naši preci naučili kako da pale stvari, zapalili su fitilj “uobičajenog poslovanja”. Tada se, kako pišu istaknuti naučnici Majkl Rupak (Michael Raupach) i Džozep Kanadel (Josep Canadell) dogodio “esencijalni evolutivni okidač za Antropocen”, što je čovečanstvo dovelo pravo do “otkrića da se energija može dobiti ne samo iz sedimentnog biotičkog ugljenika, nego i iz sedimentnog fosilnog ugljenika, isprva iz uglja”.
“Primarni razlog” za trenutno sagorevanje fosilnih goriva je to što je “mnogo pre industrijske ere, određena vrsta primata naučila kako da koristi rezerve energije iz sedimenata ugljenika”. To što sam ja naučio da hodam kada sam imao godinu dana je razlog što danas plešem salsu; kada je čovečanstvo zapalilo svoje prvo mrtvo drvo, to je jedino moglo da vodi do paljenja barela nafte milion godina kasnije.
Ili, rečima Vila Stefena (Will Steffen), Pola Džej Kracena (Paul J. Crutzen) i Džona R. Meknila (John R. McNeill): “Veština naših predaka da vladaju vatrom obezbedila je čovečanstvu moćnu monopolsku alatku, nedostupnu drugim vrstama, koja nas je odlučno usmerila na dugi put ka Antropocenu”. U ovom narativu, fosilna ekonomija je, jasno, otkriće čovečanstva, ili “vatrenog majmuna Homo Pyrophilus-a”, kako se navodi u knjizi Marka Linasa (Mark Lynas), koja populariše filozofiju Antropocena i podesno je naslovljena “The God Species” (“Božanska vrsta”).
Naravno, sposobnost kontrolisanja vatre definitivno jeste bila neophodan preduslov da se početkom 19. veka u Britaniji započne sagorevanje fosilnih goriva velikih razmera. Međutim, da li je o bila i uzrok?
Važna stvar koja se ovde mora napomenuti jeste logička struktura narativa o Antropocenu: mora da neka univerzalna karakteristika vrste pokreće njenu sopstvenu geološku epohu, jer bi se u suprotnom radilo o nekom podskupu u okviru te vrste. Međutim, priča o ljudskoj prirodi može se javiti u raznim oblicima, kako u antropocenskom žanru, tako i u drugim delovima diskursa o klimatskim promenama.
U svom eseju u antologiji “Engaging with Climate Change” (“Baviti se klimatskom promenom”), psihoanalitičar Džon Kin (John Keene) nudi originalno objašnjenje zašto ljudi zagađuju planetu i odbijaju da prestanu. U ranom detinjstvu, ljudsko biće ispušta otpadne materije bez razmišljanja i uviđa da će brižna majka ukloniti kaku i piku i očistiti guzu.
Posledica toga je da su ljudska bića naviknuta na praksu zagađivanja svoje okoline: “Verujem da ovakvi ponovljeni susreti doprinose pratećem uverenju da je planeta neka vrsta ‘toalet majke’ bez ikakvih ograničenja, koja je sposobna da beskonačno apsorbuje naše toksične proizvode”.
Međutim, gde su dokazi za bilo kakvu uzročnu vezu između sagorevanja fosilnih goriva i defekacije novorođenčeta? Šta je sa svim tim generacijama ljudi koji su do 19. veka savladali obe veštine, ali nikada nisu praznili zalihe ugljenika iz zemlje i izbacivali ih u atmosferu: jesu li oni u stvari bili seratori i spaljivači koji su samo čekali da uvide svoj pun potencijal?
Lako je zbijati šale na račun određenih formi psihoanalize, ali pokušaji da se “uobičajeno poslovanje” (business-as-usual) pripiše karakteristikama ljudske vrste osuđeni su na ispraznost. Ono što postoji oduvek i svuda ne može da objasni zašto se jedno društvo izdvaja od svih drugih i razvija nešto novo kao što je fosilna ekonomija, koja je nastala pre samo dva veka ali je danas postala toliko ustaljena da je shvatamo kao jedini način na koji ljudi mogu da proizvode.
Ipak, činjenica je da mejnstrim diskurs o klimatskim promenama obiluje referencama na čovečanstvo kao takvo, ljudsku prirodu, ljudsko preduzetništvo, na čovečanstvo kao jednog velikog zlikovca koji upravlja lokomotivom klimatskih promena. U knjizi “The God Species” piše: “Božija volja se sve više sprovodi preko nas. Mi smo kreatori života, ali smo i njegovi uništitelji”. Ovo je jedna od najčešćih izjava u okviru tog diskursa: mi, svi mi, ti i ja, smo zajedno stvorili ovaj nered i svakim danom ga pogoršavamo.
Naomi Klajn (Naomi Klein), u knjizi “This Changes Everything” (“Ovo menja sve”) stručno osvetljava mnoštvo načina na koje akumulacija kapitala uopšteno, a posebno njena neoliberalna varijanta, doliva ulje na vatru koja trenutno proždire Zemljin ekosistem. Efikasno odbacujući sve priče o čovečanstvu kao univerzalnom zlikovcu, ona piše: “Zaglavljeni smo zato što su one akcije koje bi nam pružile najveće šanse za sprečavanje katastrofe – i koje bi donele korist većini – u stvari velika pretnja po malobrojnu elitu koja drži u šaci našu ekonomiju, naše političke procese i većinu naših medija”.
A kako kritičari odgovaraju na ovo? “Klajn opisuje klimatsku krizu kao konfrontaciju između kapitalizma i planete”, kritikuje je filozof Džon Grej (John Gray) pišući za The Guardian. “Preciznije bi bilo opisati ovu krizu kao sukob između rastućih potreba čovečanstva i sveta čiji resursi nisu beskonačni.”
Grej nije jedini koji zastupa takav stav. Ovaj raskol se javlja u okviru velike ideološke podele u debati o klimatskim promenama, a pobornici mejnstrim konsenzusa uzvraćaju udarac.
Pol Kingsnort (Paul Kingsnorth), britanski pisac, koji odavno tvrdi da pokreti za zaštitu životne sredine treba da se raspuste i da totalni kolaps treba da prihvatimo kao našu sudbinu, u London Review of Books drsko komentariše: “Klimatske promene nisu nešto što nam je podmetnula mala grupa zlikovaca”; “na kraju krajeva, svi smo umešani”. Ovo je, kako Kingsnort tvrdi, “manje primamljiva poruka od one koja kaže da 1% brutalno upropaštava planetu a plemenitih 99% im se protivi, ali je bliža realnosti”.
Da li je bliža realnosti? Šest jednostavnih činjenica govore suprotno.
Prvo, parna mašina je naširoko, i ispravno, prepoznata kao originalna lokomotiva “uobičajenog poslovanja”, uz pomoć koje se sagorevanje uglja prvi put povezalo sa stalno rastućom spiralom kapitalističke robne proizvodnje.
Iako je banalno, valja istaći da korišćenje parnih mašina nije usvojeno od strane nekih “prirodnih izaslanika” ljudske vrste. Izbor primarnog pokretača u proizvodnji robe nikako nije mogao biti privilegija vrste, pošto je, za početak, zahtevao instituciju najamnog rada kao preduslov. Vlasnici sredstava za proizvodnju bili su ti koji su uveli tu novinu. Ova klasa ljudi činila je mizerno mali deo čovečanstva početkom 19. veka, svi su bili muškarci, svi belci – bili su sićušna manjina čak i u Britaniji.
Drugo, kada su britanski imperijalisti, otprilike u isto to vreme, prodrli u severnu Indiju, naišli su na kopove uglja koji su, na njihovo iznenađenje, već bili poznati domaćem stanovništvu – zbilja, Indijci su imali osnovno znanje o tome kako iskopati, spaliti i proizvesti toplotu od uglja. A uprkos tome, uopšte nisu marili za gorivo.
Britanci su, s druge strane, očajnički želeli ugalj – da bi pokrenuli parobrode, kojima su do metropola prenosili blaga i sirovine oduzete od indijskih seljaka, kao i sopstveni višak pamučnih dobara do unutrašnjih tržišta. Problem je bio to što se radnici nisu dobrovoljno javili da siđu u rudnike. Stoga su Britanci morali organizovati sistem najamnog rada, naterati farmere u jame kako bi obezbedili gorivo za eksploataciju Indije.
Treće, eksplozija emisija ugljenika u 21. veku najvećim delom potiče iz Narodne Republike Kine. Pokretač te eksplozije je očigledan: nije u pitanju rast kineske populacije, niti potrošnja u domaćinstvima, niti javni rashodi Kine, već neverovatna ekspanzija proizvodne industrije koju je u Kini pokrenuo strani kapital da bi izvukao višak vrednosti iz lokalne radne snage, koja je početkom veka percipirana kao izuzetno jeftina i disciplinovana.
Taj preokret bio je deo globalnog napada na plate i uslove rada – radnice i radnici širom sveta bili su pritisnuti pretnjom preseljenja kapitala kod njihovih kineskih kolega, koji su mogli biti eksploatisani jedino putem fosilne energije kao neophodnog materijalnog supstrata. Eksplozija u emisijama štetnih gasova koja je usledila je atmosfersko nasleđe klasnog rata.
Četvrto, pored naftne i industrije gasa, verovatno ne postoji nijedna druga industrija koja nailazi na toliki otpor javnosti gde god pokušava da pokrene posao. Kao što Klajn dobro zapaža, lokalne zajednice, od Aljaske do delte reke Niger, od Grčke do Ekvadora, protestuju protiv hidrauličnog frakturisanja (fracking), izgradnje naftovoda i gasovoda, i istraživanja rezervi nafte i gasa. Međutim, nasuprot njima stoji interes koji je nedavno vrlo precizno izrazio Reks Tilerson (Rex Tillerson), predsednik i generalni direktor naftne kompanije ExxonMobil: “Moja filozofija je zarada. Ako mogu da bušim i da zaradim novac, onda je to ono što želim da radim”. To je duh ovaploćenog fosilnog kapitala.
Peto, razvijene kapitalističke države neumoljivo nastavljaju da proširuju i produbljuju svoje fosilne infrastrukture – grade nove autoputeve, nove aerodrome, nove elektrane s pogonima na ugalj – uvek sa sluhom za interese kapitala, skoro nikada ne konsultujući svoje stanovništvo oko ovih pitanja. Samo zaista slepi intelektualac, nalik Polu Kingsnortu, može da veruje da smo “svi umešani” u takvu politiku.
Koliko Amerikanaca je umešano u donošenje odluke da se uglju obezbedi veći udeo u sektoru električne energije, koja je dovela do intenzivnije emisije ugljenika u SAD 2013. godine? Koliko Šveđana je krivo za izgradnju novog autoputa oko Stokholma – najvećeg infrastrukturnog projekta u modernoj istoriji Švedske – ili za pomoć njihove vlade elektranama na ugalj u Južnoj Africi?
Potrebno je gajiti najekstremnije iluzije o savršenoj demokratiji tržišta da bi se poverovalo da smo “svi mi” krivi za klimatske promene.
Šesto, i možda najočiglednije: malo je resursa koji se tako nejednako troše kao što je energija. Stanovništvo države Njujork, koje broji 19 miliona, troši više energije nego 900 miliona ljudi koji žive u podsaharskoj Africi. Razlika u potrošnji energije između malog stočara u zoni Sahela i prosečnog Kanađanina lako može biti i hiljadu puta veća – dakle, samo prosečnog Kanađanina, ne onoga koji poseduje pet kuća, tri terenca i privatni avion.
Jedan prosečan stanovnik ili stanovnica Amerike emituje više ugljenika nego 500 žitelja Etiopije, Čada, Avganistana, Malija ili Burundija; a koliko emituje prosečan američki milioner – i koliko više od prosečnog američkog ili kambodžanskog radnika ili radnice – ostaje da se izračuna. Uticaj individue na atmosferu strahovito varira u zavisnosti od toga gde je rođena. Čovečanstvo je, stoga, suviše tanana apstrakcija da bi moglo nositi toliki teret krivice.
Naša geološka epoha nije epoha čovečanstva, već kapitala. Naravno, fosilna ekonomija ne mora nužno biti kapitalistička: Sovjetski savez i njegove države-sateliti imali su sopstvene mehanizme rasta povezane sa korištenjem uglja, nafte i gasa. Nisu bili ništa manje prljavi, čađavi, niti su imali manje emisije – možda su bile čak i veće – nego njihovi hladnoratovski neprijatelji. Zašto se onda fokusiramo na kapital? Koji je razlog za udubljivanje u destruktivnost kapitala, kada je učinak komunističkih zemalja bio jednako katastrofalan?
U medicini, slično pitanje bi možda bilo – zašto svoje istraživačke napore fokusiramo na rak, a ne na velike boginje? I jedno i drugo može biti smrtonosno! Međutim, samo jedno i dalje postoji. Istorija je zatvorila poglavlje o Sovjetskom sistemu, tako da smo opet na početku, gde fosilna ekonomija koegzistira sa kapitalističkim načinom proizvodnje – ali sada na globalnom nivou.
Staljinistička verzija zaslužuje posebna istraživanja, pod posebnim uslovima (s obzirom na to da su mehanizmi rasta drugačije prirode). Međutim, mi ne živimo u rudarskom gulagu Vorkuta iz 1930-ih godina. Naša ekološka realnost, koja nas sve obuhvata, jeste svet osnovan od strane kapitala na parni pogon; a postoje i alternativni pravci kojima bi se ekološki odgovoran socijalizam mogao kretati. Zato je reč o kapitalu, a ne o čovečanstvu kao takvom.
Uprkos uspehu Naomi Klajn i nedavnim uličnim mobilizacijama, ovakav stav ostaje marginalan. Nauka o klimi, politika i diskurs konstantno se formulišu u antropocenskom narativu: promišljanje fokusirano na vrstu, klevetanje čovečanstva, kolektivno samokažnjavanje bez diferencijacije, molbe potrošačkoj javnosti da promeni svoje navike, i druge ideološke piruete, služe samo odvraćanju pažnje sa pravog krivca.
Predstavljanje određenih društvenih odnosa kao prirodnih svojstava vrste nije ništa novo: pripisivanje aistorijskog, univerzalnog, nepromenljivog i prirodnog karaktera nekom obliku proizvodnje koji je specifičan za određeno mesto i period – klasične su strategije ideološke legitimizacije.
One blokiraju svaku priliku za promenu. Ako je “uobičajeno poslovanje” ishod ljudske prirode, kako onda uopšte možemo zamisliti nešto drugačije? Savršeno je logično da zagovornici ideje o Antropocenu i sličnih načina razmišljanja ili promovišu lažna rešenja koja se klone preispitivanja fosilnog kapitala – kao što je geoinženjering u slučaju Marka Linasa i Pola Kracena, izumitelja koncepta o Antropocenu – ili kao Kingsnort propovedaju poraz i očajanje.
Prema rečima ovog poslednjeg, “sada je sasvim jasno da je nemoguće zaustaviti klimatske promene” – i, uzgred, izgradnja elektrane na vetar jednako je loša kao i otvaranje još jednog rudnika uglja, pošto i jedno i drugo skrnave krajolik.
Nijedna promena u ljudskim društvima ne može se desiti bez antagonizma. Razmatranje klimatskih promena koje je fokusirano na vrstu samo izaziva paralisanost. Ako smo svi krivi, onda niko nije.
Andreas Malm predaje ekologiju na Univerzitetu Lund u Švedskoj. Autor je knjige “Fosilni Kapital” za koju je 2016. godine nagrađen prestižnom Dojčerovom memorijalnom nagradom.
Tekst je prvi put objavljen u časopisu Jacobin, a u prevodu je objavljen kao deo publikacije “ABC socijalizma” u izdanju Centra za politike emancipacije.
PREVOD: Tatjana Maksimović
