Tokom leta Aleksandar Vučić je najavio novi investicioni ciklus koji treba da započne do kraja 2019., a tokom kojeg će u periodu od sledećih 4-5 godina Srbija investirati 5 -10 milijardi evra, mahom u infrastrukturne projekte. Procena ulaganja je u narednim nedeljama narasla na 10-12 milijardi, a ako je verovati izjavama ministarke građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorane Mihajlović (za koju bi bilo osnovano pretpostaviti da ima saznanja o tome koliko bi njeno ministarstvo trebalo da ulaže), može se očekivati i iznos veći od 15 milijardi evra.
Spisak predviđenih projekata izgleda kao spisak lepih želja, da ne kažemo mokri san, kojim su pokrivene potrebe kako privrede, tako i stanovništva. Izgradnja glavnih koridora i brzih pruga, ali i lokalnih i regionalnih sabraćajnica, izgradnja vodovoda i kanalizacionih mreža sa prečistačima za otpadne vode koji bi trebalo da obezbede čistu vodu za svako selo, ulaganje u školske i zdravstvene ustanove, izdvajanje sredstava za pronatalitetnu politiku i izgradnja 40.000 stanova za mlade bračne parove, zatim izgradnja metroa i koncertne dvorane za filharmoniju u Beogradu, nacionalnog stadiona ali i još 9 drugih stadiona po UEFA standardima na teritoriji Srbije, ulaganje u digitalnu infrastrukturu i energetsku efikasnost, kao i subvencije za preduzetništvo, turizam, poljoprivredu, itd. Uz sve pobrojano navodi se da bi najavljene investicije trebalo da reše i problem nezaposlenosti. Izgleda da je jedino propušteno da se obeća mir na Bliskom istoku. “Ljudi svuda u Srbiji moraju da osete veliki boljitak i veliki dobitak”, izjavio je Vučić i time postavio osnovni cilj ovih ulaganja.
Ulaganja bez pokrića
Sa izuzetkom par liberalnih glasova koji su se zgrozili na pomisao da država uopšte sprovodi veliko investiranje, u ostatku stručne javnosti postoji konsenzus o tome da su značajna ulaganja potrebna. Štaviše, prema procenama, Srbija u poređenju sa istočnoevropskim privredama za period 2000. – 2018. zaostaje oko 15 milijardi evra po pitanju investicija u infrastrukturu. Tako da se najavljenim ulaganjima zapravo hvata korak sa ostalim ekonomijama.
Međutim, po pitanju toga da li je sve navedeno moguće sprovesti u delo postoji mnogo više suzdržanosti. Ekonomisti se slažu u oceni da se radi o ambicioznom planu. Ipak, oni hrabri, koji su spremni da izbegnu hvalospeve i postave se formalno neutralno, pitaju se šta je od ovoga izvodljivo i da li bi možda trebalo napraviti prioritete u skladu sa cost-benefit analizom. Oni hrabriji postavljaju i pitanje da li je cela stvar samo puki predizborni marketing. U tim krugovima su brzo počela i poređenja sa Nacionalnim investicionim planom (NIP) koji je tokom 2006. promovisao Mlađan Dinkić (vidi čuda, isto pred izbore), a koji se na kraju sveo uglavnom na fine građevinske radove. Da li se i u ovom slučaju radi samo o pričama kojima se nastoje “kupiti srca glasača” ili ipak možemo očekivati da će (barem deo) ovoga biti ostvaren?
Pitanje ipak nije da li su investicije potrebne – one su neophodne. Bez njih oporavak ekonomije je nemoguć. Ali one same po sebi nisu dovoljne ukoliko nisu ispunjeni preduslovi da ulaganja budu u korist najširih slojeva stanovništva. Stoga su ključna pitanja kako će se finansirati i kako i sa kojim ciljem će se ulagati. Ili prevedeno: ko će to da plati, a ko će iz toga da zaradi? Ni za jedno od ova dva pitanja predstavnici vlasti nisu ponudili jasne proračune i planove.
Po pitanju finansija, jedino na čemu se insistira jeste da se novi projekti neće finansirati iz dodatnog zaduživanja, već će sredstva biti obezbeđena iz budžetskih prihoda. Problem je što se ovakva predviđanja zasnivaju na očekivanom rastu ulaganja u privatnom sektoru, pre svega putem direktnih stranih investicija, koja bi trebalo da dovedu do rasta BDP od 5-6%. Ipak, realni rast za prva dva kvartala 2019. bio je tek oko 2.7% što nije ni izbliza dovoljno za predviđeni nivo investicija. Ukoliko se pogledaju ekonomska kretanja na svetskom tržištu, političke krize i narastajući finansijski mehurovi, ovakva optimistična procena deluje krajnje neopravdano. Na globalnom nivou se pre može očekivati recesija nego rast. Veći priliv budžetskih sredstava se alternativno može ostvariti i dodatnom prodajom državne imovine. To je i do sada bio glavni mehanizam, ali posledice toga opšte su poznate.
Sledeća mogućnost je da se ipak posegne za kreditima. Međunarodna tržišta kapitala su trenutno preplavljena jeftinim novcem, ali je pitanje koliko je moguće obezbediti povoljne kredite za predviđene investicije. Većina ovih sredstava ipak gravitira ka finansijskim spekulacijama gde su profiti veći a vreme obrta daleko kraće. Ipak, jedan deo najavljenih radova, pre svega onih na izgradnji glavnih saobraćajnica i brzih pruga svakako će biti finansiran stranim kreditima, pre svega onih zemalja, kao što su Kina i Turska, koje imaju interesa da preko balkanske rute što brže pristupe evropskim tržištima. Nažalost, takve investicije često dolaze sa skrivenim troškovima.
Socijalizacija troškova i privatizacija profita?
Međutim, ako i pretpostavimo da će novca ipak biti, daleko je važnije pitanje kako će se on trošiti? Po kojim kriterijumima i u čijem interesu? Tu dolazimo do problema nedostatka strategije i ciljeva ekonomskog razvoja, kao i potpunog izostanka svakog kontrolnog mehanizma. Širi društveni konsenzus oko glavnih pravaca razvoja privrede svakako ne postoji, niti je do njega moguće doći u situaciji nefunkcionalnog parlamentarnog života. Ključni akteri i stejkholderi, kao što su pre svega sindikati, nisu uključeni u proces dijaloga o tome šta su društvene potrebe. Dalje, ne postoje ni javne rasprave o tome šta su objektivni troškovi najavljenih projekata. Bez toga nemoguće je imati efektivnu kontrolu u čijem se interesu zapravo ulaže, a cifre kojima se barata ne znače mnogo. Nemoguće je proceniti da li su one realne ili su precenjene usled korupcije. Jedino se može suditi na osnovu pređašnjeg iskustva, a ono ne obećava.
Ovo postaje očiglednije kada se pogledaju neki od najavljenih projekata. I dok izgradnja puteva i pruga nesumnjivo spadaju među prioritete koji se mogu pokazati kao isplativi za ekonomiju, a ulaganje u školske i zdravstvene ustanove predstavlja osnovu za poboljšanje kvaliteta života većine stanovništva, nije baš jasno šta bi bile šire društvene dobiti od stvari kao što su koncertna dvorana filharmonije, najavljenih 9 stadiona po UEFA standardima i još dodatni nacionalni stadion sa kapacitetom od 60.000 mesta. Na poslednjoj utakmici fudbalske reprezentacije Srbije u odlučujućem meču za kvalifikacije na Evropsko prvenstvo 2020. broj posetilaca je bio tričavih 3.000. Da bi bili isplativi ovakvi projekti moraju da računaju na visoku kupovnu moć stanovništa koje bi punilo objekte na brojnim dešavanjima. Gotovo svuda gde su građeni doveli su do ogromnih gubitaka za javne finasije. Izgleda da se predstavnici vlasti u ovom slučaju vode politikom hleba i igara. Mada bez hleba. A i igra je realno sranje. Ili se ipak radi o činjenici da je prepumpavanjem troškova u građevinskim projektima ove vrste najlakše novac iz javnih budžeta prevesti u privatne džepove. U situaciji visoke korupcije i niske regulacije to je jedan od najuspešnijih načina za socijalizaciju troškova i privatizaciju profita.
Nada da će investicioni ciklus rešiti i pitanje nezaposlenosti takođe deluje neosnovana. Glavni argument bi bio da će rast ulaganja podstaći povećanje agregatne potražnje, što bi dalo podstreka većim privatnim investicijama, a što bi dalje vodilo većim budžetskim prihodima. I tako u krug. U takvom scenariju ni deficitno trošenje ne predstavlja problem, jer stvara veću osnovu za oporezivanje. Međutim ovaj bazični kejnzijanski mehanizam ne funkcioniše u situaciji niskih protekcionističkih mera. Bez zaštite domaćeg tržišta, upumpani novac će se brzo odliti iz domaće ekonomije.
Dodatno, krediti za infrastrukturne projekte koji dolaze iz stranih zemalja obično idu u paketu sa angažovanjem njihovih kompanija i njihove radne snage. Samo mali broj ovako kreiranih radnih mesta namenjen je domaćim radnicima i radnicama. Na taj način se nezaposlenost ne može ozbiljnije smanjti, ali itekako se može pojačati nejednak regionalni razvoj fokusiranjem proizvodnje oko glavnih saobraćajnica i podulaganjem u druge regione. Sa druge strane, malo ko bi se iznenadio kada bi povećana ulaganja poslužila kao opravdanje za novo snižavanje, ili barem zamrzavanje plata i penzija, kako bi se sredstva preusmerila u javne radove.
Kada opet pogledamo šta je sve obećano lako je uočiti brojne nelogičnosti – od raspona sume predviđene za investicije (5-15+ milijardi evra) koji pre svega svedoči o nedostatku plana, preko načina finasiranja koji govori o nerealnim očekivanjima, do odabira projekata koji ukazuje na prostor za malverzaciju. Međutim, sve to ima više smisla iz vizure predizborne kampanje. Jedno je sigurno, a to je da se trenutno intenzivno radi na tome da se fraza investicioni ciklus dobro usadi u glave glasača. Svako zna da su investicije neophodne da bi ekonomija funkcionisala. I to je karta na koju i ova vlast, kao i mnoge pre nje, igra u nameri da prikupi podršku pred izbore. I dok opozicija može da obećava samo imaginarnu pravnu državu i borbu protiv korupcije, vlast je u poziciji da obećava kule i gradove, bukvalno. Vlast efektivno obećava da će rešiti sve goreće ekonomske probleme, poboljšati životni standard, transport, obezbediti poslove, ulagati u razvoj novih generacija, ali i zabavu za sadašnje. Pritom obećava da to neće raditi putem zaduživanja, već da je zahvaljujući dobro urađenom poslu vlasti i podnetim žrtvama stanovništva sada došlo vreme da otpočne bolji život. Konačno, svetlo na kraju tunela.
Kada pada, onda pljušti. Trenutno pljušte predizborna obećanja, ali šta će od toga postati realnost ostaje da se vidi.
Darko Vesić je sociolog, član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
