Radi vredno na sebi, stekni nove veštine i znanja i uspećeš u životu. Koliko puta ste čuli ovu rečenicu? Po sredi je cinizam koji svu krivicu za siromaštvo, nezaposlenost ili rad na potplaćenim poslovima, sa nesigurnim ugovorima, svaljuje na nas, abolirajući time kapitalizam i skrivajući njegovu centralnu karakteristiku – eksploataciju radnika i radnica.
Odavno ograničen na uzak krug neoklasičnih ekonomista, pojam “ljudski kapital” proširio se tokom osamdesetih i postao jedan od omiljenih pojmova teoretičara “ljudskih resursa” i agencija za zapošljavanje. Danas, on zauzima istaknuto mesto u rečniku političkih zvaničnika.
(…)
U stvari, izraz “ljudski kapital” predstavlja jedan glupi oksimoron, koji je nametnuo savremeni neoliberalni novogovor. Kao da kapital, ta hladna zver, ta akumulacija mrtvog rada koja opstaje samo zahvaljujući stalnom pijenju krvi živom radu i siromaštvu i nezapolslenosti više milijardi ljudi, može u sebi imati bilo šta ljudsko! Ekonomisti, rukovodioci, političari, ali i obični ljudi koji koriste ovaj izraz, čineći to izražavaju svu nečovečnost shvatanja sveta u kome se sve i svako meri samo jednim valjanim i obaveznim aršinom: svojom tržišnom vrednošću.
Ali šta oni shvataju pod pojmom “ljudski kapital”? Sasvim jednostavno, radnu snagu zaposlenih: ukupnost fizičkih (snaga, istrajnost, spretnost), moralnih (hrabrost, doslednost, lična i profesionalna savest), intelektualnih (opšte i specijalizovano znanje, mašta i inteligencija), estetskih (ukus, talenti) i socijalnih (sposobnost empatije, smisao za ljudske odnose i pregovaranje), sposobnosti koje zaposleni mogu izneti na prodaju na tržište rada.
Oni koji radnu snagu opisuju izrazom “ljudski kapital” hoće na taj način da ubede i sebe i zaposlene radnike da svako od njih, sa svojom radnom snagom, nosi u sebi “kapital”, to jest, celinu resursa koju on najbolje može proceniti, održavajući i povećavajući njihovu vrednost kroz stalno obrazovanje, profesionalno iskustvo, karijeru, brigu za sopstveno zdravlje, duhovnu delatnost i dokolicu, lične odnose itd. Čovek u svakom aspektu svog postojanja sebe treba da shvata kao potencijalni centar akumulacije novčanog bogatstva, po ugledu na kapitalističko preduzeće. Na svakom je, dakle, da se ponaša kao kapitalista čiji je “kapital” ništa drugo do njegova sopstvena ličnost. Svi su kapitalisti, svi preduzetnici.
Foto: Matthias Uhlig, flickr.com/photography-matthiasuhlig
Veliki je cinizam ili neznanje govoriti o kapitalu (dakle o mogućnosti vrednovanja bogaćenja) u vezi sa radnom snagom onih čiji se broj sve više povećava i koji su osuđeni na nezaposlenost, privremeni rad, pa čak i na isključenje iz društveno-ekonomskog života. Prosto zato što njima ne polazi za rukom da prodaju svoju radnu snagu kao robu, a još manje da je oplode kao kapital. Ovaj cinizam je tek malo manje bestidan a neznanje manje bode oči, kad se pomenuti izraz primeni na sve one koji svoju radnu snagu zamenjuju za bedne plate, one kojih ima sve više zbog neoliberalne politike, kako na severu tako i na jugu.
Taj cinizam i neznanje imaju za cilj da ljude ubede da su, ako ostanu bez posla, ili se nađu na robiji privremenog posla, sami odgovorni za takvo stanje: to je zato što nemaju nešto vredno za prodaju ili zato što ono što imaju nisu umeli da prodaju po pravoj ceni. Na taj način od njih se sakrivaju sve strukture koje se nalaze u osnovi jedne nejednake raspodele, i isto tako nejednakog prisvajanja materijalnih, društvenih, duhovnih i simboliških resursa, zbog čega u našem društvu “ljudski kapital” mladog čoveka iz siromašnih krugova ima malo šanse da se izjednači sa “ljudskim kapitalom” njegovog bogatog vršnjaka.
Individualistički pojam “ljudski kapital” rastvara sve društvene odnose i faktore koji na njih utiču, na voluntarizam mobilizacije samoga sebe, voluntarizam sažet u popularnu izreku: “dovoljno je hteti pa da se može”. Što se tiče dela plaćenih radnika i radnica, koji još uvek mogu da zadrže stalno zaposlenje, ovaj izraz služi da ih ubedi kako to zaposlenje duguju svom “ljudskom kapitalu”. To ih navodi ne samo da se distanciraju od prethodnika, već da i sebe ubede kako se moraju stalno truditi da bi sačuvali i uvećali ovaj tako dragoceni kapital pretvarajući tako svoju egzistenciju u trajnu akumulaciju svih vrsta resursa, namenjenih vrednovanju na tržištu rada.
Međutim, ako je svako mali preduzetnik, onda je mehanizam kapitalističke eksploatacije sakriven. Jer, plaćeni radnik kao upravitelj “ljudskog kapitala” više nije neko ko kapitalu prodaje svoju radnu snagu, snagu čija aktuelizacija (ostvarivanje u obliku rada određene dužine, intenzivnosti, kvaliteta i konačno određene produktivnosti), može stvoriti veću vrednost od nje same, proizvodeći tako višak vrednosti i dajući kapitalu više od onoga što je u nju uloženo. On postaje neko ko prodaje usluge za koje dobija tačan novčani ekvivalent. Ne postoji mogućnost odnosa eksploatacije između kapitala i plaćenog rada; kapital jednostavno koristi svoju veću “tržišnu moć” od rada…
Najzad, govoriti o kapitalu umesto o prostoj robi (radnoj snazi) znači predavati se fetišizmu u smislu u kome Marks koristi ovaj pojam. To znači misliti da pošto kapital predstavlja “vrednost u razvoju”, vrednost koja može da se sačuva ili uveća u neprekidnom cikličnom procesu, tokom koga on naizmenično dobija oblik robe i novca, svaka roba (poput radne snage) i bilo koja suma novca, postaje kapital.
Istovremeno se iznova skrivaju uslovi koji omogućuju postojanje kapitala: eksploatacija radne snage u obliku najamnog odnosa, pretvaranje radne snage u robu i njena pretpostavka, eksproprijacija radnika, njihovo lišavanje društvenih sredstava za proizvodnju, koja su zapravo akumuliran plod eksploatacije kojoj su oni podvrgnuti. Nazvati kapitalom ono što istovremeno predstavlja suprotnost i glavni generator kapitala, znači obrnuti sve odnose kapitalističke proizvodnje, učiniti ih neshvatljivim; drugim rečima, to znači naglavce postaviti stvari.
Tekst je prvobitno objavljen u časopisu Le Monde diplomatique decembra 2007. godine.
