Mentalno zdravlje a pre svega određenje mentalnih bolesti, imaju svoje duboke korene u politici, hijerarhiji moći, religiji, vrednosnim sistemima, stigmatizaciji, kontroli. Iz politike izviru ideje o disciplinovanju nepodobnih, o vraćanju žena i drugih potlačenih grupa na njihova predviđena mesta, o zatvaranju i prevaspitavanju, o izolovanju nestandardnih i kažnjavanju neposlušnih.
Pre nego što se uspostavio tzv. naučni sistem i osmislila dijagnostika, kao kategorizacija mentalnih bolesti, krivica za takvo stanje se tražila spolja, smatralo se da su u “obolelog” ušli demoni i zle sile. Međutim, sa uspostavljanjem građanskog društva, ugrubo rečeno, akcenat se baca na izvor u samoj osobi. Ona postaje kriva i zaslužna za svoje stanje. Oduzima joj se moć rezonovanja (čak i ako je još uvek ima), autonomija, aktivna uloga u društvu, relevantnost procene sopstvenog stanja. Mentalne bolesti postaju još jedna prilika za demonstraciju moći, disciplinovanje, zloupotrebu kontrole nad onima koje je lako osuditi, jer su stereotipi i stigma dovoljno duboko uvreženi u svakom društvu.
Bolesti se menjaju, sistemi klasifikacije nadopunjuju ili redukuju. Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje koji objavljuje Američka psihijatrijska asocijacija (DSM klasifikacija) ostaje bez homoseksualnosti kao bolesti, još 1970-ih godina 20. veka, ali dobija kategorije poput PMS-a (čime se jedna prirodna pojava patologizira na štetu žena) ili bolesti oponiranja autoritetima kod mladih – u pokušaju kontrole razvoja autonomnog mišljenja kroz bunt i konfrontaciju s autoritetima. Popularne dijagnoze, poput poremećaja pažnje ili burnout-a, ostaju na odgovornosti pojedinaca, njihovih porodica, kao i farmakologije, dok se sistem u kojem živimo ne pominje kao potencijalni vinovnik takvih pojava. Ne postavlja se pitanje zašto je nekom učeniku osnovne škole nemoguće da mirno sedi i sluša nastavu devet sati dnevno ili zaposlenom u velikoj kompaniji da radi bez prestanka više od polovine dana bez psihičkih posledica.
Tretman mentalno obolelih umnogome je zavisio i od njihove pripadnosti određenom staležu, od njihovog pola/roda i rase, a svakako i od njihove platežne moći. Siromašnima pomoć nije dostupna; onda kada jeste, nailaze često na degradaciju i bivaju pogrešno procenjivani zbog baždarenosti psiholoških testova na više klase, a često i vrednosnog sistema terapeuta koji je različit od njihovog.
Politike mentalnog zdravlja
Politike mentalnog zdravlja jedne države vezane su za prevenciju, organizaciju mentalne zaštite (koja obuhvata dijagnostiku, tretman, hospitalizaciju), zakonske odredbe o mentalnom zdravlju, ali i kreiranje reprezentativne slike o korisnicima tih usluga u široj javnosti. Slika koja se kreira u javnoj sferi, a naročito u medijima, veoma utiče na kreiranje stavova o korisnicima usluga, ali i pruža referentni okvir za stepen prihvatanja ili odbacivanja. Kada problemi stignu u medije, dobijaju posebnu formu, pri čemu se interpretacije gotovo nikada ne kreću u korist pacijenata.
Za Srbiju je važno reći da krši prava pacijenata na svakom koraku. Prevencija ne postoji, institucionalizovano lečenje vrlo često ostavlja brojne posledice (usled zanemarivanja, grubosti zaposlenih, ignorisanja, neažurnosti), a više puta je zabeleženo i curenje informacija koje bi morale da štite pacijenta u fazi post-institucionalnog lečenja i resocijalizacije.
Koliko je važno govoriti o mentalnom zdravlju svedoče i podaci velike nacionalne studije Cov2Soul da se više od 15% punoletnih građana suočava s nekim od poremećaja mentalnog zdravlja: identifikuje se povećana učestalost psihičkih tegoba usled pandemije COVID-19, ljudski i finansijski resursi za kreiranje odgovora na postojeće potrebe su ograničeni, a takođe se identifikuje i neujednačenost u dostupnosti usluga na nivou različitih opština i sektora.
Mentalno zdravlje je, ipak, na udaru već više decenija, a nakon pandemije COVID-19, vidljivi su samo izvesni nivoi degradacije. Problemi se kumulativno talože i pri tom se ne rešavaju. Od države koja je imala obezbeđeno zdravstveno osiguranje, koje je pokrivalo i većinu oblika psihološke podrške, za 30 godina dospeli smo do statusa zemlje sa najvećim procentom transgeneracijske trauma po glavi stanovnika i cenama psihoterapijskih usluga koje mesečno čine polovinu prosečne plate.
Zbog ćega je kumulativa trauma toliko važna? Ne postoji generacija u poslednja dva veka koja nije pogođena ratom, glašu, političkim i ekonomskim nemirima, prevratima, kao ni nasiljem koje se prenosi poput zaveta s kolena na koleno.
Odnos prema ugroženim grupama, među koje ponajviše spadaju upravo ljudi s mentalnim poteškoćama, ogledalo je odnosa vlade i društva prema stanovništvu. U tom ogledalu vidimo strah, neznanje, nerazumevanje i oholost vlasti.
Zanemarivanje socijalnih determinanti zdravlja predstavlja relevantan faktor povećanja rizika od mentalnih bolesti, što je direktno povezano sa problemom otežanog pristupa resursima s kojim se suočavaju pripadnici marginalnih grupa. Istraživanja koja su sprovedena u ovoj oblasti podržala su hipotezu da faktori kao što su pounutreni rasizam, homofobija, konstantna izloženost nasilju, itd, povećavaju šanse za nastanak mentalnih poremećaja, te su pomenuti faktori prepoznati kao nosioci rizika po mentalnu dobrobit.
Umesto da deluju osnažujuće, tradicionalni modeli savetodavnog rada perpetuiraju traidicionalne socijalne uloge i održavaju predrasude, a to dodatno pogoršava stanje klijenata.
Ideja o odgovornosti zajednice
Ideja da zajednice treba da pružaju podršku osobama sa mentalnim poteškoćama, kako bi se one reintegrisale, oporavile od bolesti i održale mentalnu stabilnost, javlja se tek u period posle Drugog svetskog rata. Zahvaljujući inicijativi za deinstitucionalizaciju osoba sa mentalnim poteškoćama, 1970-ih godina, pojačani su napori da se bivši korisnici usluga psihijatrijskih ustanova integrišu u društvenu zajednicu kako bi se prevazišli problemi s kojima se oni suočavaju u ekonomskoj, socijalnoj i političkoj sferi.
Da bi se pravo na život u zajednici kao jedno od temeljnih ljudskih prava ostvarilo za osobe s mentalnim poteškoćama, brojne države aktivno provode politiku deinstitucionalizacije, odnosno podrške unutar zajednice. Socijalna izolacija u spoljnom, vaninstitucionalnom svetu je svakako jedna od navećih prepreka s kojom se suočavaju bivši pacijenti. Zdravi socijalni odnosi predstavljaju osnovni preduslov oporavka; zahvaljujući njima umanjuju se efekti stresa koji se neminovno pojavljuje kada se iz iz užeg, kliničkog okruženja, pređe u širi, socijalni sistem funkcionisanja. Takođe se pokazalo da italijanski model deinstitucionalizacije, predstavlja najhumaniji pristup kako lečenju tako i integrisanju klijenata u društvo. Na žalost ovaj model se sprovodi u malom broju zemalja i to samo delimično. U Srbiji se sporadično sprovode kampanja, edukacije i inicijative koje idu u tom pravcu.
Prakse koje se sprovode na nivou mikrozajednica su podsticajne za društvo u celini, jer pokazuju da je moguće postaviti zajedničke ciljeve, organizovati zajedničke aktivnosti i kreirati inkluzivno društveno okruženje. Participacija i inkluzija, ukoliko se sprovode na adekvatan način, imaju moć da na pozitivan način transformišu društvenu realnost. Međutim, ukoliko su takve vrste inicijativa zasnovane na pogrešnim pretpostavkama rezultat će izostati, a nepovoljne posledice se mogu manifestovati ne samo na nivou lokalnih zajednica, već i na nivou čitavog društva. Participacija se u takvim slučajevima zasniva na ispraznoj demagogiji i ispoljava se kao novi vid tiranije. U tom vidu, ona ne doprinosi promenama već redukuje transformativne procese, težeći da održi status quo i postojeće odnose moći.
Koraci ka rodnoj inkluziji
Među važne korake koji vode umanjenju diskriminacije i povećanju inkluzivnosti same psihoterapije spadaju njena depsihijatrizacija i depsihologizacija, kao i njeno etabliranje kao posebne profesije. Udaljavanje od baštine medicinskih nauka, kao i od stroge zavisnosti od humanističkih disciplina (što su pravila koja su dosad važila), promeniće prioritete i perspektivu bavljenja ovom strukom. Uključivanje različitih teorijskih i iskustvenih zaleđina u psihoterapiju, koje se bolje i adekvatnije uklapaju u kontest inluzivnog rada moglo bi da omogući širu primenu metoda, i nove vidova oponiranja tradicionalnim pristupima.
Uvećanje broja klijenata koji pripadaju različitim kulturnim, rasnim i seksualnim grupama i kontekstima, dovelo je do toga da se principi koji su uglavnom bili primenjivi na belog, imućnog muškarca heteroseksualne orijentacije, počinju dovoditi u pitanje. Veliki uticaj znanja iz oblasti socijalnog rada, feminističke teorije i prakse u oblasti mentalnog zdravlja, kao i razvoj transdisciplinarnih pristupa psihoterapiji i savetovanju, otvara nove prostore za ostvarenje inkluzivnosti. Jezik i kultura patrijarhata su veoma duboko ukorenjeni u svakom od nas, te su stoga svi pomaci veoma spori i teški zbog preispitivanja sopstvenih predubeđenja i obrazaca koje smo prihvatali kao dogme.
Razvoj feminističkog pristupa je dosad imao tendenciju primene samo na žensku populaciju. Međutim, inkluzivnost, kao pristup nove metode razvijene kroz feminističku praksu, kao i velike mogućnosti proširenja repertoara i metodologije rada, otvaraju mogućnosti njegove primene i u radu s muškarcima, specifično u oblasti rada s muškim nasilnicima, koji su često i sami bili žrtve.
Problemi žena su istovremeno i problemi celog čovečanstva te bi, samim tim, prihvatanje feminističkih vrednosti u kliničkom i nekliničkom radu unapredilo i društvo kao takvo. Posebno je važno razvijati rodno inkluzivne forme terapijskog rada s porodicom, jer je ta oblast potencijalno ugrožavajuća i najjači ometajući faktor u suočavanju sa ozbiljnim posledicama patrijarhalne strukture na psihičku dobrobit žena. Feministička shvatanja su na različite načine uticala na politike mentalnog zdravlja: upućivala su na postojeće barijere i stereotipne modele u terapiji, inkorporirala su socijalnu odgovornost i potrebu za društvenom promenom, ukazivala na neophodnost destigmatizacije i rodne inkluzivnosti.
Priznavanje uloge i važnosti roda, rodnih uloga i rodnih komponenti terapijskog rada je veliki zadatak koji se postavlja pred nas, i na njemu je potrebno sistematično i uporno raditi. Takođe, međustrukovana saradnja i razmena znanja i veština može doprineti učvršćivanju integrativnog holističkog pristupa mentalnom zdravlju, koji je toliko dugo vremena bio osporavan i tek poslednjih godina dobija zasluženo mesto u sistemu.
Lidija Vasiljević je psihoterapeutkinja, psihološkinja i aktivistkinja iz Beograda. Magistrirala je na studijama roda na temi Uticaj feminizma na politike mentalnog zdravlja, a doktorirala na odseku za socijalni rad i socijalnu politiku Fakulteta političkih nauka na temi Antidiskriminativni pristup i rodna inkluzivnost u politikama mentalnog zdravlja. Bavi se individualnom i grupnom psihoterapijom, kao i edukacijom i supervizijom budućih psihoterapeuta u zemlji i u regionu. Bavi se aktivizmom nešto više od dve decenije, a to iskustvo integriše u teoriju i naučni rad na teme roda i klase u mentalnom zdravlju i psihoterapiji. Jedna je od osnivačica ŽINDOK-a, koji se bavio rodnom analizom medija i Astre koje je pokrenula prvu kampanju protiv trgovine ženama. U svom savetodavnom i terapijskom radu, bavila se potrebama marginalnih grupa na svim nivoima. U terapijskom i edukativnom radu u okviru organizacije RAIP fokusirana je na rodne module i integraciju sa TA i sistemskom porodičnom terapijom. Budući projekti se tiču Alternativne istorije mentalnog zdravlja zena i Istorije borbene muzike.
