Oporezivanje superbogatih ponovo je na dnevnom redu. Međutim, borba protiv nejednakosti zahteva mnogo više od toga. Izlazeći iz okvira pukih parola, ovaj tekst istražuje zašto porezima moramo vratiti njihovu pravu ulogu, da budu sredstvo kolektivne zaštite.
Ono što bi trebalo da se podrazumeva postalo je radikalan zahtev
“Oporezuj (super)bogate.”1 Izjava koja bi trebala da se podrazumeva danas se smatra radikalnim zahtevom i na meti je napada ne samo superbogatih, već i većine vodećih političara i ekonomista. Malo šta jasnije pokazuje koliko smo se udaljili od (kapitalističkog) konsenzusa uspostavljenog nakon Drugog svetskog rata. Pre samo nekoliko decenija, visoko oporezivanje najimućnijih slojeva društva bilo je zvanična politika u mnogim zemljama, uključujući i Sjedinjene Američke Države, samo srce modernog kapitalizma. Kako su pokazali Zukman i Saez, najviša granična poreska stopa u SAD bila je viša od 70% od 1930-ih do 1970-ih godina, a tokom 1940-ih prelazila je i 90%. To se odražavalo i na efektivne poreske stope: od 1930-ih do 1970-ih, prosečna efektivna poreska stopa za 0,1% najviših prihoda iznosila je između 50 i 60%, što je bilo znatno više od stope poreza za donjih 90% prihoda (koja je iznosila 20 do 30%), i to pre svega zahvaljujući visokom oporezivanju korporativnih prihoda.2
Kako isti autori ističu, ovakva politika nije bila određena isključivo, pa čak ni prvenstveno, potrebama finansiranja vojne potrošnje i obnove tokom i nakon Drugog svetskog rata. Sasvim suprotno, ona je predstavljala rezultat svesnog nastojanja da se smanje društvene nejednakosti. Kao što je predsednik Ruzvelt jasno poručio Kongresu 1942. godine: „Jaz između niskih i veoma visokih ličnih prihoda treba da bude smanjen; stoga verujem da u vreme ovako velike nacionalne opasnosti, kada svaki višak prihoda treba da bude usmeren na pobedu u ratu, nijedan američki građanin ne bi valjalo da ima neto prihod veći od 25.000 dolara godišnje nakon što plati porez.“3
Predstava o oporezivanju najimućnijih slojeva društva kao o nečemu negativnom ili štetnom po privredni rast nastala je tek u poslednjih nekoliko decenija, sa usponom neoliberalnog konsenzusa i kao nusproizvod takozvane „ekonomije prelivanja” (trickle-down economics). (Lažno) obećanje glasilo je da će smanjenje poreza na dobit preduzeća, a time i najbogatijih slojeva generalno, dovesti do većih investicija i, posledično, do snažnije privrede i opšteg društvenog prosperiteta.4
Postoje mnogi ubedljivi razlozi za uspostavljanje efikasnog oporezivanja bogatstva. Tu su, pre svega, fiskalni razlozi, budući da našim savremenim društvima treba sve više prihoda kako bi odgovorila na širok spektar potreba – počevši od ublažavanja nagomilanih rizika, preko finansiranja sistema socijalne zaštite i brige o stanovništvu koje ubrzano stari, do prilagođavanja zelenoj i digitalnoj transformaciji. Tu su i razlozi povezani sa transparentnošću, jer korporativne strukture sve češće služe kao sredstvo za prikrivanje imovine, naročito među superbogatima. Imamo i razloge povezane sa pitanjem socijalne jednakosti, pošto je oporezivanje bogatstva jedan od najdelotvornijih, ako ne i najdelotvorniji način za smanjenje nejednakosti. Na kraju, najvažnije, razlozi očuvanja demokratije. Prekomerno bogatstvo sa sobom nosi i prekomernu – katkad i krajnje zabrinjavajuću – moć Stoga se ekstremna imovinska nejednakost direktno pretvara u ekstremnu političku nejednakost. Nije slučajno to što su svetski multimilijarderi, uz retke izuzetke, blisko povezani sa savremenim autokratama.
Od makro do mikro nivoa nejednakosti
Dakle, odgovor je jasan – efikasno oporezivanje (prekomernog) bogatstva bi trebalo da bude na vrhu liste prioriteta. Ono je sa pravom postavljeno na sam vrh agende mnogih levih organizacija: ne samo da je ključno za smanjenje nejednakosti, već ima i potencijal da mobiliše široku podršku i izgradi saveze. Pa ipak, to nije dovoljno, posebno iz ugla savremene radikalne levice.
Kao što su primetili Fransoa Dube i drugi sociolozi5 koji su izučavali nejednakosti, iako su iz makro perspektive najznačajnije razlike u prihodima i bogatstvu upravo one između superbogatih (na primer, najbogatijih 0,1% ili 1% stanovništva) i nižih društvenih slojeva (na primer, donjih 20% stanovništva ili 50% domaćinstava sa najnižim prihodima), te nejednakosti su znatno manje vidljive u svakodnevnom životu. Većina ljudi nikada neće doći u neposredan kontakt sa multimilijarderom. Zbog toga retko razmišljaju o ogromnom jazu koji ih deli od superbogatih. Kako kaže stara mudrost: „Daleko od očiju, daleko od srca“.
Nasuprot tome, nejednakosti na mikro nivou – između pojedinaca i domaćinstava koja u velikoj meri pripadaju istoj klasi ili široj društvenoj kategoriji – lakše se uočavaju i često imaju neposredniji uticaj na društvenu percepciju i političke stavove. Sebe uglavnom ne poredimo sa multimilijarderima, čiji je način života izvan domašaja našeg poimljenja, već sa ljudima sa kojima delimo svakodnevna iskustva: sa onima koji žive u sličnim naseljima, koriste isti javni prevoz, posećuju ista mesta, kupuju u istim prodavnicama i šalju decu u iste škole.
Ove nejednakosti na mikro nivou teže da podstaknu negativna osećanja i pogoduju isključivim (krajnje desničarskim) političkim projektima. One potkopavaju solidarnost unutar nižih društvenih klasa i okreću ljude jedne protiv drugih. Primera radi, krajnje desničarski narativi da migranti, navodno, ostvaruju nesrazmerne koristi od evropskih sistema socijalne zaštite na račun lokalnog stanovništva, ili da pravila zapošljavanja zasnovana na politikama različitosti, ravnopravnosti i inkluzije (DEI) „kradu naše poslove” (misleći na poslove belih, cisrodnih, heteroseksualnih muškaraca bez invaliditeta), samo pokazuju kako se mikro-nejednakosti instrumentalizuju.
Korak dalje od zahteva „oporezujmo bogate”
Ove nejednakosti na mikro nivou se, naravno, ne mogu rešiti samo oporezivanjem prekomernog bogatstva. Iz perspektive radikalne levice, predlog „oporezujmo bogate” bi trebalo dopuniti sa dva dodatna aspekta.
Prvi je sveobuhvatna reforma poreskih sistema zasnovana na jedinstvenim i koherentnim pravilima, usmerena ka preokretanju postojeće dinamike. Trenutno se u mnogim evropskim zemljama korporativni prihodi i lični prihodi koji potiču iz neproduktivnih (rentijerskih) aktivnosti (poput prihoda od nekretnina i sl) često oporezuju povoljnije od prihoda koji potiču od rada. Istovremeno, uloga poreza na potrošnju – a posebno onih širokog obuhvata kao što je PDV, za razliku od poreza na luksuznu robu – raste na štetu poreza na dohodak, što dovodi do nesrazmernog opterećivanja grupa sa nižim prihodima. Oba ova trenda treba preokrenuti. Pored toga, povećanje progresivnosti poreza na dohotka, kroz uvođenje dovoljnog broja dobro kalibrisanih poreskih razreda, kao i obezbeđivanje efikasne naplate poreza borbom protiv izbegavanja plaćanja i utaje poreza, trebalo bi da čine centralni deo poreske agende levice.
Drugi aspekt pomera fokus sa prikupljanja javnih prihoda kroz oporezivanje na njihovu raspodelu kroz javnu potrošnju. U ovom pogledu, transparentnost i pravednost javne potrošnje jednako su važni kao i kod prikupljanja javnih prihoda. Razgradnja države blagostanja tokom poslednjih decenija, propadanje javne infrastrukture, privatizacija javnih usluga i dobara, kao i deregulacija tržišta rada i sistema socijalne sigurnosti, podstakli su kod velikog dela stanovništva u evropskim zemljama rastući osećaj nesigurnosti i napuštenosti. Osećaj mnogih ljudi je da „niko ne brine o meni”, „niko ne štiti moje interese” ili da „mogu da se oslonim samo na sebe i sopstvene napore”.
To je nešto što mejnstrim pristupi navodnom nedostatku poreske discipline ili „poreskog morala” – naročito u južnoj Evropi, a posebno nakon sprovođenja mera štednje u ovom regionu – obično previđaju. U mnogim slučajevima, ljudi doživljavaju oporezivanje kao kaznu, ne samo zato što je sam poreski sistem nepravedan, već i zato što ne vide jasan povrat za sebe i svoje sugrađane u vidu, na primer, kvalitetnih javnih usluga ili efikasne socijalne zaštite.
Da rezimiramo, oporezivanje, naravno, nije „seksi” politička tema, posebno kada diskusija ode korak dalje od oporezivanja superbogatih i obuhvati obične ljude u višoj i nižoj srednjoj klasi, ili čak bolje stojeće slojeve radničke klase. Ponovna izgradnja kolektivne svesti među širim društvenim slojevima, koja oporezivanje shvata kao dužnost solidarnosti, pa čak i kao sredstvo kolektivne samozaštite i napretka, predstavlja politički izazov. Nijedna politička kampanja ne može da se vodi pod sloganom „morate da plaćate porez”. Ipak, možda bi vredelo pokušati sa afirmisanjem ideje da „svako treba da doprinosi prema svojim mogućnostima, a da svako treba da dobije podršku u skladu sa svojim potrebama”. Zvuči poznato?6
Danaj Kolcida (Danai Koltsida) je pravnica i politikološkinja iz Atine i bivša direktorka Instituta „Nikos Pulancas”. Nakon dugogodišnjeg članstva u upravnom odboru i funkcije kopotpredsednice, sada je viša savetnica u mreži transform! europe.
Tekst je prvobitno objavljen na sajtu transform! europe.
PREVOD: Elena Čavlin
_____________________
1. Vidi, na primer, napad Bernara Arnoa, najbogatijeg čoveka Francuske, na „Zukmanov porez” (https://www.france24.com/en/live-news/20250921-france-s-richest-man-riles-left-with-attack-on-pseudo-academic-behind-tax-plan). Detaljna analiza Zukmanovog predloga i njegovog obrazloženja može se naći u: Zucman, G., Les Milliardaires ne paient pas d’impôt sur le revenue et nous allons y mettre fin. Parfois c’est ce qui nous est le plus proche que l’on met le plus de temps à voir, Seuil, Paris, 2026.↩
2. Saez, E., Zucman, G., The Triumph of Injustice: How the Rich Dodge Taxes and How to Make Them Pay, W.W. Norton & Company, New York, 2019.↩
3. Isto.↩
4. Karakteristično je da čak i mejnstrim pristupi danas prepoznaju ograničen uticaj smanjenja poreza na dobit korporacija na investicije. Vidi, na primer, izveštaj koji je nedavno objavila Generalna direkcija za ekonomska i finansijska pitanja Evropske komisije, a koji, sumirajući rezultate istraživanja, primećuje da „smanjenja zakonskih poreskih stopa predstavljaju skup način podsticanja investicija. Ciljani podsticaji za investicije, uključujući poreske kredite za investicije i pravila ubrzane amortizacije, mogu biti isplativiji način za podsticanje investicija, iako njihovi stimulativni efekti nisu dovoljni da uravnoteže statične fiskalne troškove”. (Demougin, Ph., Kiss, Á., Leodolter, A., Van Herck, K., Corporate Income Taxation and Investment: A Review of Empirical Findings and Policy Issues in the EU Context, European Commission, mart 2026. Dostupno na: https://economy-finance.ec.europa.eu/publications/corporate-income-taxation-and-investment-review-empirical-findings-and-policy-issues-eu-context_en).↩
5. Dubet, Fr., Le Temps des Passions Tristes. Inégalités et Populisme, Seuil, Paris, 2019.↩
6. U drugačijem kontekstu, u odeljku koji raspravlja o ukidanju individualne podele rada, Marks je upotrebio sličnu – i od tada čuvenu – frazu („Svako prema svojim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama” / nem. „Jeder nach seinen Fähigkeiten, jedem nach seinen Bedürfnissen”) u svojoj Kritici Gotskog programa (1875).↩
CPE JE NEPROFITNA ORGANIZACIJA. PODRŽITE NAŠ RAD DONACIJAMA. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE
