Restauracija i reformacija
U tekstu koji je nedavno napisao za Peščanik, Miša Brkić pokušava da nas upozori na još jednu potencijalnu katastrofu koja bi mogla da se dogodi u političkom životu Srbije. On nam ukazuje kako nove „reformske“ snage pokušavaju da napokon izvedu Srbiju na put istinske modernizacije i kako se ponovo, kao i one pre njih (misli se na vladu Zorana Đinđića), nalaze pred opasnošću da budu zaustavljene od strane mračnih sila „restauracije“. Kao temeljni istraživački novinar, Brkić je uradio svoj domaći zadatak i u tekstu nam objašnjava ko sve zapravo spada u ovaj mračni tabor. Pored čistačica u osnovnim školama i čuvara u fabrici lekova, on osnovnog krivca vidi u „onom delu radničke klase“ koji prima platu od države – državna upravu, javna i državna preduzeća, nazivajući ih sve zajedno „rentijerima“.
Kao i sami veliki reformatori o kojima govori (prvenstveno ministar privrede Radulović), ni sam Brkić ne oseća potrebu da nam objasni kako će tačno pojedinačni članovi ovih novih ili izmenjenih zakona uticati na privredni rast, višu zaposlenost i poboljšanje životnog standarda. Umesto toga, on se obrušava na sve koji stoje na putu ovom navodnom boljitku, a koje će, po pretpostavci, nove zakonske mere (pravedno) „dovesti u red“.
Kako izgledaju ovi rentijerski restauratori koji žele da stanu na put preko potrebnim „reformama“? Oni su lenji, neradni, nesposobni i korumpirani paraziti, koji se iznad svega plaše suočavanja sa pravednim kriterijumima tržišta koje će im dati upravo onoliko koliko su svojim (ne)radom i zaslužili. Pored radnika/ca u državnim preduzećima i pomenutih čistačica, Brkić otvoreno govori i o „profesorima, nastavnicima i lekarima“. Bez potrebe da ispitujemo uzroke ovog rasističkog i elitističkog označavanja zaposlenih koji čine jednu trećinu radništva u Srbiji, važno je uočiti simptomatičnost Brkićevog izbora profesija koje opisuje ovim pogrdnim imenima. Profesori, lekari, čistačice… – sve su ovo ljudi koji su u našem društvu zaduženi da, obavljajući ove poslove kao javne usluge, omoguće svima nama[1] zadovoljenje osnovnih ljudskih potreba, kao što su zdravlje, obrazovanje, izvesna socijalna sigurnost, itd. Ne ulazeći u pitanje kvaliteta ispunjenja ovih potreba, on ovaj deo radništva otpisuje kao neproduktivan, jer ne stvara profit, već parazitira na državnim finansijama.
Međutim, moramo se upitati: kakav vrednosni sistem stoji iza uverenja da je omogućavanje pristupa većini stanovništva ovim osnovnim uslugama jedna neproduktivna i parazitska stvar?
Povezivanje produktivnosti onih koji obezbeđuju ove usluge sa profitabilnošću vodi tome da samo oni koji mogu da plate cenu ovih usluga (dovoljno visoku da bi se profit uopšte ostvario) njima imaju pristup – a upravo je to ono što većini ne odgovara. Za društvo kao celinu, produktivnost predstavlja mogućnost da što veći broj ljudi zadovolji osnovne potrebe, a ne da manjina profitira.
A ovde nije samo reč o pukom preživljavanju, već i tome da je ova socijalna sigurnost nužan uslov razvoja visokokvalifikovane i kreativne radničke klase. Uostalom, šta uopšte znači da su ti radnici/ce rentijeri koji čuvaju svoje povlašćene pozicije? Da li je možda reč o povlašćenoj poziciji čistačice koja za 200 evra mesečno održava higijenu prostora u kojem se naša deca obrazuju ili možda o nastavniku koji nedeljno provodi 20 sati u učionici sa više od 30 učenika/ca ili čak o čuvenom „belom medvedu“, neurohirurgu koji za manje od 700 evra preko 20 puta mesečno otvori nečiju lobanju kako bi spasio život?
Jedini smisao ove ružne priče o povlašćenom statusu radnika/ca u javnom sektoru jeste da se protiv njih mobilišu i okrenu svi oni koji su u datom trenutku bez posla ili rade u privatnom sektoru: „mladi“ protiv „starih“, žene protiv muškaraca itd, kako bi se stvorili uslovi za usvajanje datih „reformi“, koje otvaraju mogućnost privatizacije ovih sektora i kresanje državnih izdataka kako bi se taj novac usmerio na plaćanje stranih dugova.
Pored svega ovoga, stiče se utisak da ni sam Brkić zapravo uopšte nije upoznat sa konkretnim sadržajem tih mera o kojima govori ili ga možda namerno zanemaruje. Uzmimo primer izmena Zakona o radu, kao gorućeg pitanja u ovom trenutku. Kada bi uzeli sam sadržaj ovog Zakona u obzir, Brkić i reformatori bi se našli pred nizom nerazrešivih pitanja.
Kako će, na primer, uvođenje „vremena pripravnosti“ u Zakon, koje podrazumeva da radnici/ce budu 24 sata dnevno dostupni svom poslodavcu i spremni da se pojave na radnom mestu u najkraćem roku ukoliko ih pozove, a da se to pritom ne računa kao prekovremeni rad, niti donosi novčanu nadoknadu – tačno dovesti do smanjenja nezaposlenosti među mladima?
Ili, u slučaju nove regulacije godišnjeg odmora, kojom se ukida rok za njegovu najavu i omogućuje poslodavcu da vas dan ranije pošalje na odmor od 3-4 dana ukoliko mu to odgovara – kako tačno taj član ugrožava lenje „bele medvede“ u javnom sektoru?
Dalje, na koji način će produžavanje rada na određeno vreme sa 12 meseci na 24 ili 36 meseci zapravo ugroziti klijentalističko zapošljavanje ili zapošljavanje po partijskoj liniji, kada će ova mera očigledno biti upotrebljavanja upravo protiv onih koji su spremni da pristanu na sve kako bi došli do bilo kakvog posla?
Uzevši same izmene u celini, lako je uočiti da se najveći deo njih odnosi na srozavanje uslova rada već zaposlenih radnika/ca i omogućavanje poslodavcima da ih dodatno iskoriste, što u krajnjoj liniji umanjuje njihovu potrebu da zaposle nove radnike, a ne suprotno. Pored toga, iako su usta „reformatora“ puna kritike načina funkcionisanja javnog sektora, jasno je da će ovim merama najviše biti pogođeni upravo radnici/ce u privatnom sektoru, koji se čak ne mogu osloniti ni na pomoć sindikata ili neku sigurnost koju kolektivni ugovori koliko-toliko još uvek garantuju.
Međutim, najperverznija stvar ovde jeste da Brkić ove izmene, koje u stvari predstavljaju legalizaciju svih malverzacija i već postojećih praksi zapošljavanja i tretiranja radnika/ca u našoj privredi – hvali i blagosilja kao presudne „reforme“ od kojih zavisi i buduća dobrobit cele Srbije!
Pravo pitanje zato glasi: nisu li naši cenjeni „reformatori“ u stvari restauratori, koji se bore da nas vrate par vekova unazad, zastupajući evropske vrednosti, ali one iz doba Engleske u XIX veku, a da su oni koji se bune protiv ovih mera u stvari branioci ono malo tekovina modernosti koje u Srbiji još uvek nisu ukinute? Ne bi bilo nerazumno očekivati da će, vodeći se ovom logikom, naši čuveni restauratori uskoro predložiti i produženje radnog dana na preko 8 sati (koje je za sad samo izuzetak u zakonu, dok je u praksi već gotovo pravilo) ili možda predložiti da se starosna granica za zapošljavanje spusti nekoliko godina niže. Uostalom, neće mnogo vremena proći do trenutka kada će nam biti saopšteno da su sve mere koje sada usvajamo u okolnim zemljama već odavno usvojene i da radna snaga u Srbiji mora da bude spremna da ponudi još više potencijalnim poslodavcima ukoliko želi da ima komparativnu prednost.
Važno je razumeti da Brkić i restauratori kapitalizma na ovim prostorima rade nešto predvidivo: oni nam „otkrivaju“ ono što mi već znamo: u Srbiji postoje visoka nezaposlenost, određene disfunkcionalnosti u radu javnog sektora i korupcija.
A služeći se ovim, na kraju krajeva, stereotipima kao opravdanjem za sprovođenje surovih mera, oni udaraju na dobrobit svakog pripadnika/ce našeg društva, bilo da je on zaposlen ili pokušava da se zaposli ili uživa ono malo socijalne sigurnosti koju mu ova zemlja još uvek pruža. A to je, uostalom, i značenje restauracije: uništavanje svih pozitivnih stečenih tekovina zarad navodnog rešavanja novih problema povratkom na pređašnje stanje.
_________________________________
[1] Svima, “nažalost” znači i najsiromašnijima.
Koautor teksta: Aleksandar Stojanović
Andrea Jovanović i Aleksandar Stojanović su članovi Kolektiva Gerusija i Centra za društvenu analizu.
Tekst je preuzet sa: Peščanik.net
