Asbjørn Wahl je istoričar, sociolog i savetnik pri Norveškom sindikatu javnih i komunalnih radnika. Član je i koordinacionog odbora Foruma socijalna Evropa, neformalne mreže progresivnih sindikalista u Evropi, a deluje u radu mreže Rad i globalizacija. Asbjorn će 7. marta na poziv Centra za politike emancipacije u beogradskom Domu omladine u sklopu ciklusa Zaglavljeni na periferiji: analize procesa periferizacije i kritike tranzicionog diksursa održati predavanje na kojem će predstaviti svoju poslednju knjigu Uspon i pad države blagostanja.
O nastanku socijalne države ili države blagostanja, neoliberalnoj ofanzivi koja je usledila 1980-ih godina, aktuelnoj krizi, sindikalnom pokretu, ali i poziciji Norveške u svetskoj i evropskoj ekonomiji razgovarali smo sa Asbjornom Valom, a njegove odgovore vam prenosimo u nastavku.
Norveška danas predstavlja primer jedne od najuspešnijih zemalja u Evropi, ali i šire. Kao takvu često je uzimaju za primer modela zemlje na koju se treba ugledati. Ipak, pravo pitanje je da li je Norveška samo izuzetak u vreme neoliberalnog kapitalizma i ekonomske krize?
Norveška je trenutno u boljoj poziciji u odnosu na druge zemlje sveta, a za to postoje dva glavna razloga. Prvo, Norveška ima bogatu prirodu – posebno treba istaći činjenicu da smo trenutno veliki proizvođač nafte, ali ne smeju se zanemariti i bogatstvo ribom i hidro-električnom energijom. Sve to omogućuje vladi ogroman godišnji višak na kojem mnoge druge zemlje mogu samo da pozavide. Naftna i za naftu vezana industrija obezbeđuje dovoljno radnih mesta, toliko da je nezaposlenost u Norveškoj među najnižima u svetu – oko 3%, a možda i niža. Ovako niska stopa nezaposlenosti znači i da sindikati i dalje imaju relativno jaku pregovaračku poziciju.
Drugo, Norveška je u trenutku kada je nafta pronađena 1960-ih godina već imala vrlo razvijen socijalni sistem. Drugim rečima, ravnoteža snaga u društvu je bila takva da je bila moguća socijalizacija većeg dela zarade od nafte. Ovo nije bila situacija u većini drugih zemalja bogatih naftom u kojima su velike kompanije ili lokalne elite bile u situaciji da prigrabe najveći deo enormno velike zarade. Upravo iz ovog razloga u Norveškoj nije bilo potrebno, ali i politički moguće, uvesti okrutne mere štednje koje vidimo da se sprovode širom Evrope. Pozamašan javni sektor, sasvim suprotno shvatanju mainstream neoliberalne teorije, doprineo je stabilizaciji ekonomije i smanjenju negativnih efekata finansijske krize iz 2008. godine, a višak zarade od nafte iskorišćen je kroz javnu potrošnju tokom 2008. i 2009. godine kako bi se dodatno ublaže efekti krize.
Sa druge strane, u Norveškoj je vlast tokom poslednjih trideset godina (bilo da su je činile desničarske ili takozvane levičarske partije) u manjoj ili većoj meri vodila jednu vrstu blage neoliberalne politike. Liberalizacija, deregulacija i privatizacija su sprovođene. Penzioni sistem je reformisan i tako oslabljen (smanjene su penzije većem delu stanovništva, preraspodela novca od bogatijih ka siromašnima je takođe redukovana, povećan je individualni rizik itd). Sprovedena je reforma javnog sektora, pa je tako, primera radi, zdravstveni sektor sada više tržišno orijentisan. Povećana je nejednakost i siromaštvo kod dece. Međutim, sve ovo se izdešavalo u dosta blažem obliku nego u ostatku Evrope iako je tendencija u principu bila ista.
Ipak, iz moje perspektive, ova trenutno povoljna situacija je poprilično krhka. Naime, Norveška je duboko integrisana u evropsku i svetsku ekonomiju i samim tim je pod velikim pritiskom neoliberalne ofanzive. Novi zastoj u svetskoj ekonomiji bi snažno pogodio norveški izvoz što bi dalje dovelo do naglog porasta nezaposlenosti čime bi i sindikalni pokret bio značajno oslabljen. Sindikalni pokret je ionako u velikoj meri zaglavljen u ideologiji socijalnog dijaloga pa je samim tim i njegov mobilizacijski potencijal, u slučaju da dođe do zaoštrenijeg sukoba, dosta ograničen.
Ukratko: da, tačno je da norveški model socijalne države trenutno predstavlja gornju palubu globalnog broda, ali ta gornja paluba može biti paluba Titanika.
Slično ovoj specifičnoj poziciji Norveške danas, možemo li kazati i da su specifične istorijske okolnosti uzrokovale uspon socijalne države sredinom XX veka?
Istorija socijalne države tj. države blagostanja je u velikoj meri povezana sa klasnim kompromisom rada i kapitala koji je u većem delu Zapadne Evrope postignut 1930-ih godina i neposredno nakon Drugog svetskog rata. Tako je i uspon socijalne države u Norveškoj podstaknut globalnim odnosima moći – uključujući tu revoluciju u Rusiji, potom i postojanje drugačijeg ekonomskog sistema u Centralnoj i Istočnoj Evropi i potrebu kapitalista sa Zapada da obezbede podršku sopstvene radničke klase u hladnoratovskom sukobu sa Sovjetskim Savezom. Istovremeno, nacionalne razlike uslovile su da socijalna država u zavisnosti od zemlje do zemlje poprima različite oblike, bude različite sadržine i stepena razvijenosti.
Norveška, istorijski gledano, nikada nije imala jaku višu klasu, niti u vreme feudalizma niti u vreme kapitalizma. U malim i razuđenim selima razvijalo se sitno seljaštvo, nezavisna, izuzetno važna i samouverena grupa. Tokom 1930-ih godina sindikalni i radnički pokret je porastao i ojačao i to pre svega kao rezultat klasnog saveza radnika, sitnih seljaka i lokalnih ribara. Jedna od posledica ovakvog razvoja događaja bila je ta da fašizam u Norveškoj nikada nije ojačao. Druga važna posledica bila je dogovor koji je glavna asocijacija poslodavaca odlučila da sklopi sa sindikatima 1935. godine čime je formalizovan klasni kompromis. Otprilike u isto vreme Partija rada je obezbedila dovoljnu podršku da po prvi put bude u mogućnosti da formira vladu. Ovakvi odnosi snaga omogućili su razvoj socijalne države u Norveškoj.
Dakle, globalni i nacionalni konteksti skupa su stvorili preduslove za nastanak socijalne države. Na globalnom nivou to je bio strah od socijalizma koji je kapitaliste u Zapadnoj Evropi pogurao u pravcu klasnog kompromisa (manje od dva zla iz njihove vizure). Treba imati u vidu da socijalna država pre njenog formiranja nikada nije bila zahtev radničke klase, čak ni pojam socijalna država ili država blagostanja nije postojao. Ono za šta se radnička klasa borila bio je socijalizam. Kao što znamo to nije ostvareno. Socijalna država je tako rezultat vrlo specifičnog istorijskog razvoja koji je doveo do kompromisa između rada i kapitala, ona kao takva jeste kompromis interesa. Iako je predstavljala ogroman društveni progres možda je dobro podsetiti, u svojim zahtevima trenutno dosta skroman, radnički pokret da socijalna država ne predstavlja niti je ikada predstavljala emancipaciju radničke klase.
U trenutnim okolnostima mera štednje i dominacije neoliberalne logike, da li je realistično očekivati skori povratak socijalnog sistema kakav smo nekada poznavali?
Rekao bih da je era socijalne države gotova ili barem da joj je kraj jako blizu. Ono čemu trenutno svedočimo, u krizom pogođenoj Evropi, je sistematsko uništavanje tekovina socijalne države. Uspon države blagostanja je, kao što sam već pomenuo, rezultat vrlo specifičnih istorijskih okolnosti koje se teško mogu iskopirati u bilo kom obliku. Ovaj uspon je bio omogućen zahvaljujući sveobuhvatnoj regulaciji i ograničenjima nametnutim kapitalu, poput regulacije banaka i finansijskih tržišta, širenja javnog vlasništva, a ne smemo smetnuti sa uma i demokratizaciju čime je običnim ljudima omogućen veći uticaj na politiku. Promene odnosa moći u društvu koje smo iskusili u periodu neoliberalne ofanzive započete 1980-ih godina poništile su većinu ovih regulacija pa je i struktura na kojoj se socijalna država zasnivala tako nestala.
Danas prisustvujemo periodu žetve koju sprovode kapitalisti i desno orijentisane političke snage, period tokom kojeg oni, eksploatišući nove odnose moći, uklanjaju najbolje elemente socijalnog sistema (s obzirom da je socijalna država bila posledica klasnog kompromisa u nju su bili ugrađeni i interesi kapitalista pa se stoga ne uklanja čitav sistem). Boriti se za ponovno uspostavljanje države blagostanja u trenutnoj situaciji je tako dosta besmisleno. Naravno, moraju se braniti ostvarena dostignuća, ali je na duži rok ipak neophodno uspostaviti viziju i strategiju dolaska do jednog drugačijeg društva, društva koje je usmereno ka zadovoljavanju potreba ljudi.
Od početka krize sistem je ubrzano krenuo da se udaljava od modela socijalne države. Koristi li se kriza kao izgovor da se moć koncentriše u rukama dominantne klase?
Da, to je svakako istina. Često možemo čuti levo orijentisane političare i sindikalne aktiviste kako insistiraju na tome da su mere štednje koje nameće Trojka (Evropska komisija, Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond), kao i većina lokalnih vlada širom Evrope, greška iz razloga što štednja neće podstaći ekonomski rast i otvaranje radnih mesta. Oni na taj način pokušavaju da ubede Trojku i evropske političare da promene politiku. Meni se, ipak, čini da je u pitanju potpuno pogrešna interpretacija situacije. Kratkoročni cilj Trojke nije ekonomski rast i otvaranje radnih mesta, već poništavanje socijalne države i poraz sindikalnog pokreta. To je barem ono što se trenutno dešava.
Jedna od interpretacija postsocijalističke realnosti u Srbiji, koju često možemo čuti, jeste da se naše društvo još uvek nalazi na putu ka „pravom kapitalizmu“, kao i ona po kojoj će integracija u Evropsku uniju omogućiti rešavanje velikog broja ekonomskih i socijalnih problema. Iz vašeg ugla, šta EU predstavlja danas?
To više zvuči kao neka bajka. Šta je uopšte „pravi kapitalizam“? Da li je to posleratni socijalni kapitalizam (koji je sada već deo istorije) ili je to mnogo oštriji, brutalni kapitalizam čijem razvoju svedočimo danas? Verovanje da će EU integracije omogućiti prosperitetnu budućnost Srbiji, a pre svega ako uzmemo u obzir šta se trenutno dešava u Grčkoj, Irskoj, Portugalu, Španiji, baltičkim zemljama, Mađarskoj, Bugarskoj, itd, zaista iziskuje veliku dozu ničim opravdanog optimizma.
EU je u najvećoj meri formirana tokom neoliberalne ere što se u mnogome odrazilo na njenu strukturu, politiku i zakone. U tom smislu ona agresivno zastupa interes kapitala. Neoliberalizam i mere štednje su ugrađeni u današnju EU, dok je kejnzijanska, tradicionalna socijaldemokratska politika zakonom zabranjena i to, zanimljivo, uz punu podršku svih evropskih socijaldemokratskih partija. Činjenica da je EU od samog početka oskudevala u demokratskom potencijalu dodatno je to omogućila. Štaviše, tokom poslednjih nekoliko godina EU se još više pomerila u pravcu autoritarnog supranacionalnog tela okrenutog pre svega interesu finansijskog kapitala. Ovakav razvoj događaja izuzetno je opasan ako na umu imamo skorašnju istoriju Evrope.
Pomenuli ste Grčku, Španiju, Italiju, sve su to zemlje u kojima se danas dešavaju masovni protesti i generalni štrajkovi. Sindikalni pokret tu igra važnu ulogu. Kakva je pozicija evropskih sindikata danas?
Danas se sindikalni pokret u Evropi nalazi pod strašnim udarom. Evropski sud pravde ograničio je pravo na štrajk. U barem deset zemalja EU kolektivni ugovori u javnom sektoru skrajnuti su u stranu, a plate se smanjuju i to bez pregovora sa sindikatima. Na nacionalnom nivou se uvode zakoni koji policiji daju odrešene ruke da koriste radikalne mere u obuzdavanju štrajkova. Nabrajanje možemo da nastavimo u nedogled.
Dodatno, snagama kapitala prepuštena je društvena moć, a regulativa koja se uvodi na nivou EU omogućava lakšu eksploataciju ogromne disproporcije u zaradama između Istočne i Zapadne Evrope, odnosno lakši pristup Zapada jeftinoj radnoj snazi.
Sve to je isprovociralo mobilizacije i pojačanu borbu sindikata i društvenih pokreta u mnogim zemljama. Međutim, sindikalni pokret u Evropi je u velikoj meri oslabljen tokom neoliberalne ere, pa je borba koju danas vodi gotovo isključivo defanzivnog karaktera. Visoka stopa nezaposlenosti i ogroman gubitak sindikalnog članstva predstavljaju važne faktore koji se moraju uzeti u obzir kada govorimo o sindikatima koji, za sada, ne uspevaju da razviju koordinisani otpor na nivou Evrope. Doduše 14. novembra 2012. godine učinjen je jedan važan korak u tom pravcu kada su sindikati iz šest zemalja EU (Portugal, Španija, Italija, Grčka, Kipar i Malta) u delo sproveli zajednički generalni štrajk, a podršku u vidu demonstracija im je pružio i veliki broj sindikata iz drugih zemalja.
I na evropskom i na nacionalnom nivou većina sindikalnih centrala nalazi se pod snažnim uticajem ideologije socijalnog dijaloga koji je danas, u situaciji kada su se poslodavci povukli iz klasnog kompromisa i pokrenuli danonoćnu ofanzivu na prava radništva, potpuno besmislen. U današnjim okolnostima socijalni dijalog predstavlja ćorsokak za sindikalni pokret.
Evropska konfederacija sindikata (ETUC) pokrenula je novu kampanju „Socijalni dogovor“ koja se zalaže za novi klasni kompromis. Deluje kao da pokušavaju da ubede poslodavce i političare da će novi klasni kompromis poput onog iz treće četvrtine XX veka biti „u svačijem interesu“. Ako uzmemo u obzir ogromnu borbu i pomeranje centra moći na stranu radništva koje se dogodilo nakon Drugog svetskog rata, tvrdnja da će danas klasni kompromis biti u svačijem interesu deluje, blago rečeno, vrlo neosnovano.
Da li je moguće očekivati da će radnički pokret ponovo uspeti da pomeri centar moći na svoju stranu?
Laka rešenja ne postoje. Danas smo u defanzivnom položaju i biće potrebno da prođe još vremena kako bismo se organizovali, kako bismo izgradili određenu društvenu snagu koja bi nam omogućila da uzvratimo na napade od strane kapitala i države i u krajnoj liniji preokrenemo stvari. Neophodno je mnogo posla oko organizovanja radništva uključujući tu i organizovanje prekarnih radnika i onih koji su deo neformalne ekonomije, ali i nezaposlenih, omladine itd. Potom je neophodno stvarati jaka savezništva, pre svega između različitih sindikata, a potom i sa društvenim pokretima. Alter samit je jedan od zanimljivih pokušaja da se ide u ovom pravcu na nivou Evrope. Iz moje perspektive, neophodno je da sindikati napuste ideologiju socijalnog dijaloga koja u stvarnosti predstavlja samo beskorisnu zaostavštinu klasnog kompromisa koji je danas deo prošlosti. Sve ovo će zahtevati dosta razgovora unutar samog sindikalnog pokreta.
Međutim, realnost će nam pomoći u tim razgovorima jer će napadi koji su pokrenuti na najvažnije tekovine države blagostanja, na radništvo, omladinu, žene – dakle ne samo na sindikalni pokret – isprovocirati otpor od strane niza različitih društvenih grupa. Ovo je početak nove ere, ere socijalne borbe. Ipak, društveni modeli se ne mogu prosto kopirati. Nije moguće prekopirati neki društveni model iz istorije u današnjost, niti je moguće kopirati model uređenja jedne zemlje na drugu zemlju. Samim tim nije moguć ni povratak u ravnotežu, odnosno povratak na posleratni kompromis i državu blagostanja. To je nešto što smo imali i više nemamo iz jednostavnog razloga što klasni kompromis nikada nije predstavljao, niti ikada može predstavljati stabilnu ravnotežu. Činjenica da danas gubimo i poslednje tekovine socijalne države ukazuje na to da prošli put nismo išli dovoljno daleko u svojim zahtevima. Glavni problem je što pitanje vlasništva nije potegnuto u potpunosti. Kako bismo ispravili prethodne greške danas ponovo u fokus moramo postaviti pitanje društvenog vlasništva nad bankama i drugim finansijskim institucijama, pitanje društvenog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, ali i pitanje demokratije, istinske demokratije.
Februar 2013.
Razgovor vodili Vladimir Simović i Darko Vesić
