Zarad naše planete i vrste, moramo zapamtiti šta je ono što je bilo dobro u starom socijalističkom snu.
Poslednjih decenija, socijalizam je bio napadan sa svih strana. Uticajni nemački sociolog Ralf Darendorf je bio u pravu kada je napisao da je proklamacija “liberalne demokratije kao konačnog oblika ljudske vladavine”, koju je objavio Frensis Fukujama, bila samo “karikatura ozbiljnog argumenta”, iako se složio sa njenom centralnom premisom: “socijalizam je mrtav i niti jedna njegova varijacija neće biti oživljena u svetu koji se budi iz dvostruke noćne more staljinizma i brežnjevizma”. Sa leva, Andre Gorc imao je sličan sentiment: “Kao sistem, socijalizam je mrtav. Kao pokret i organizovana politička sila, on je na izdisaju. Svi ciljevi koje je nekada isticao zastareli su.”
Gorcove frustracije bile su usmerene na radnički pokret kao celinu. On nije ispunio svoju revolucionarnu sudbinu, iako su socijalistkinje i socijalisti i dalje bili vezani za njega i njegove neuspehe. Kapitalizam se pokazao kao izrazito istrajan. Ali iz druge perspektive, istorija politike radničke klase, još od vremena Marksa i Engelsa, bila je zadivljujuće uspešna. Bog se odmarao sedmog dana; radnički pokret nam je omogućio da i šesti bude slobodan. Iz vremena kada je kapital vladao neometano došli smo u vreme kada su mu postavljene snažne granice delovanju – četrdesetočasovna radna nedelja, radna regulacija, ekološki standardi, itd. Ove reforme, kao i širi progres koji je napravljen po pitanju ženskog oslobođenja i rasne jednakosti, pod stalnim su udarom, ali su se desile.
Ne živimo u najgorem od svih mogućih svetova. Svet u kojem živimo, brutalan i prožet nejednakostima, ipak je načinjen humanijim upravo kroz delovanje svesnih klasnih pokreta. Slaba uteha ako uzmemo u obzir kakve su nekada bile naše ambicije. Mnogi bi se složili da su socijalistkinje i socijalisti oduvek razumevali kako kapitalizam funkcioniše, pa čak i dokazali da je moguće reformisati neke od njegovih najodvratnijih aspekata. Ali mnogi se pitaju zašto ponavljati katastrofu 20. veka i ponovo pokušavati da se uspostavi socijalistički sistem?
Prvi razlog je užasna patnja koja prožima svet i koja zahteva odgovor. Kapitalistički razvoj je kreirao izobilje, ali nije zadovoljio osnovne potrebe najugroženijih. Milioni na godišnjem nivou i dalje umiru od izlečivih bolesti. Mnogo više ljudi provede svoj život u siromaštvu do guše. Drugi razlog je ideološki – kapitalizam je izgrađen na najamnom radu koji opstaje na ekslopataciji i dominaciji ljudi nad ljudima. Demokratizovano radno mesto koje je sastavni deo ekonomije posvećene moralnoj vrednosti i napretku svih moglo bi da učini da ovo potčinjavanje više ne bude potrebno.
Treći odgovor – čak i da imamo nameru da samo reformišemo kapitalizam, te reforme će biti kontinuirano podrivane od strane strukturne moći kapitala. Kapital uspeva da preživi i u vrlo razvijenim državama blagostanja, ali onda kada je profit ugrožen upravo su socijalne mere ovakvih država prve na udaru. Leve vlade i rad, sa druge strane, znaju da zavise od uspešnih korporacija i njihovih finansija kako bi sprovodili ikakve programe i bivaju prinuđeni da prave ustupke njihovim nedemokratskim zahtevima. Pokretanje pitanja nejednake moći znači gurati ka demokratskom socijalizmu, društvu u kojem firme pod kontrolom radnika, sa interesom koji nije u sukobu sa interesima društva u celini, vode produktivnu ekonomiju.
I konačno, imamo klimatsku krizu i realnu mogućnost da bi kapitalizam mogao da uništi civilizaciju kakvu poznajemo. Trenutnim tempom zagrevanja prebacićemo za više od tri stepena temperaturu u odnosu na preindustrijski nivo, čak i u slučaju da postojeće međunarodne klimatske preporuke budu podržane. Ovu cifru ćemo morati da držimo ispod 1,5 stepena kako bismo izbegli duboku ekonomsku recesiju, ogromnu propast useva i nepovratno smanjenje ledenog pokrivača. Sve to ukazuje da nam sledi katastrofa koju mnogi predviđaju.
Pojačanje ove krize biće test putem kojeg će nam buduće generacije suditi, slično kao što se i mi osvrćemo unazad na akcije (ili izostanak akcija) protiv fašizma u dvadesetim i tridesetim godinama prošlog veka. Kako se globalno zagrevanje intenzivira verovatno je da ćemo svedočiti masovnim kretanjima izbeglica, ekonomskoj nestabilnosti i opasnom usponu novih desničarskih pokreta. Daleko od pokušaja da gurnemo kapitalizam u novu fazu civilizacije, možemo se naći u situaciji da sa nostalgijom gledamo u prošlost, na našu daleko od idealne današnjice.
Borba protiv klimatskih promena ne može da čeka neko vreme “nakon revolucije”, pa ćemo stoga morati da nađemo način da oblikujemo kapitalističke investitorske prioritete i uspešno izvojujemo sveobuhvatne reforme danas i ovde. Ipak, bilo bi politički kontraproduktivno i moralno nesavesno ako bi se “pozelenjavanje” kapitalizma koristilo samo kao oruđe za mere štednje na severu i uskraćivanje preko potrebnog razvoja onima na globalnom jugu. Potrebno je razumeti kompleksnost prirode i neželjenih posledica određenog pokušaja da se njome “ovlada”. Kapital iziskuje nesputano širenje, ali materijalni svet – kako ljudski rad, tako i materijalno okruženje – imaju krajnja ograničenja. Na današnji dan, Karl Marks je pozdravljao reforme kao što je bilo uvođenje desetočasovnog radnog vremena kao pobedu “političke ekonomije radničke klase” jer su one ograničavale opseg kapitalističke eksploatacije nad radništvom. Moramo radikalno nametnuti nove granice na sposobnost kapitala da eksploatiše životnu sredinu.
Naravno, države koje su se nazivale socijalističkim, poput Svojetskog saveza ili Kine pod Maoom, teško da su bili uzori u zaštiti okoliša. U naporima da sustignu kapitalističke rivale, industrijalizacija je zagadila pejzaže generacijama. Životna sredina je bila malo zanemarena od strane državnih planera i rukovodilaca preduzeća dok su pokušavali da prošire proizvodnju.
Postoje razlozi da verujemo da bi demokratski socijalizam bio mnogo bolji u podržavanju razvoja čovečanstva u skladu sa ekologijom sa kojom smo vezani. Preduzeća pod radničkom kontrolom nemaju isti “rasti ili nestani” imperativ kao kapitalistička. Osnaženo građanstvo, takođe, može na bolji način da izvaga troškove i dobitke novog razvoja. Na kraju krajeva, više demokratije znači i veću šansu da se zagovaraju politike koje brane interese našeg potomstva.
Poslednji odgovor na pitanje “Zašto socijalizam?” je jednostavan – on bi bio najbolji garant mira. Da ste živeli pre nekoliko stotina godina, vlastelin je mogao da vas pokupi zajedno sa drugim seljanima, dao bi vam vile i naredio da morate da idete u rat sa susednim selom. Vi biste ratovali pod plavim barjakom sa zmajem ili nekim drugim stvorenjem; oni bi ratovali pod zelenim barjakom sa feniksom. Vi biste u bici izboli nekog jadnog čoveka ili biste bili izbodeni. Jednog dana ljudi će gledati na podele ovog malog sveta na nacije i vojske sa sličnim čuđenjem sa kakvim mi danas posmatramo premodernu istoriju. Zastave zemalja možda neće biti zamenjene crvenom preko noći, niti ćemo svi pevati Internacionalu na esperantu, ali internacionalno usmerenje socijalizma će biti mnogo potentniji izazov nacionalizmu od liberalnog kosmopolitizma.
Socijalizam je preživeo mnogo toga tokom prethodnog veka. Preživeo je progon od strane tirana, ali i tirane koje je izrodio. Preživeo je radikalno preoblikovanje kapitalizma, kao i preoblikovanje velikog protagoniste – radničke klase.
Ali da li socijalizam zaista ima budućnost? Potpuno sam uveren da je svet u kome neki uspevaju tako što će drugima uskratiti slobodu, gde milijarde nepotrebno pate usred obilja, a mi se približavamo ekološkoj katastrofi – neprihvatljiv. Takođe, verujem da će, dok god živimo u društvu podeljenom u klase, biti prirodno suprotstavljati se nejednakosti i eksploataciji. Tehničke i političke granice napretku ne mogu biti potcenjene, ali ako želimo da napravimo nešto bolje od našeg zajedničkog sveta, socijalistička politika, široko osmišljena, nudi nam najbolje alate koje imamo za to.
_____________________
Tekst je prilagođeni isečak iz knjige Baskara Sunkare The Socialist Manifesto: The Case for Radical Politics in an Era of Extreme Inequality.
Baskar Sunkara (Bhaskar Sunkara) je glavni urednik i izdavač magazina Jacobin.
PREVOD: Vladimir Simović
