Ove sedmice socijalni partneri u Srbiji sedaju za pregovarački sto ne bi li dogovorili minimalnu cenu rada za narednu godinu. Prema najavama iz medija sindikati ne odustaju od prošlogodišnjeg zahteva da minimalna cena rada na mesečnom nivou treba da pokriva iznos minimalne potrošačke korpe, dok iz Unije poslodavaca poručuju da se čak 85% poslodavaca ove godine protivi povećanju minimalca.
Reprezentativni sindikati su u prošlogodišnjim pregovorima o minimalnoj ceni rada za 2020. godinu u Srbiji, izneli zahtev da minimalna zarada na mesečnom nivou treba da pokriva troškove minimalne potrošačke korpe, što je prvi put da se iznos minimalne zarade poredi sa nekim od parametara troškova života. Ukoliko pogledamo Član 112. Zakona o radu Republike Srbije, vidimo da se prilikom utvrđivanja minimalne cene rada između ostalog polazi i od “egzistencijalnih i socijalnih potreba zaposlenog i njegove porodice izraženih kroz vrednost minimalne potrošačke korpe”, pa je jasno da je i legislativa vezana za minimalne troškove života, onako kako ih definiše državna statistika.
Ovaj predlog prošle godine nije usvojen. Dogovoreno povećanje od 11,1% u odnosu na prethodnu godinu, anulirano je povećanjem cena osnovnih životnih namirnica i struje, pa je minimalna zarada u martu 2020. godine bila niža za oko 7.000 dinara od minimalne potrošačke korpe.
180 dinara dnevno za hranu – ni toliko!
Šta nam u stvari govori činjenica da minimalna zarada ne doseže iznos minimalne potrošačke korpe? Ako zavirimo u strukturu zvanične minimalne potrošačke korpe, onako kako ju je definisao Republički zavod za statistiku, videćemo da je od ukupnog iznosa od 37.714,50 u martu 2020. godine, na hranu odlazilo 16.766,17, pa prostom matematikom dolazimo do računice od 180 dinara dnevno za hranu po članu domaćinstva. Uzimajući u obzir da metodologija izrade potrošačke korpe podrazumeva unos hrane na nivou od 2.280 kalorija dnevno po osobi, poražavajuće je da je za državni statistički metod sasvim prihvatljivo da se siromašniji slojevi stanovništva hrane visokokalorijskom, a manje kvalitetnom hranom, ukoliko uopšte i na taj način mogu da se prehrane sa 16.000 dinara. Ovaj iznos postaje dodatno problematičan ako pogledamo neke od alternativnih izvora koji nam govore o troškovima hrane u Srbiji kakav je sajt Numbeo,1 na kome je prema unosu korisnika za jednu osobu na hranu u Srbiji u proseku potrebno zdvojiti 14.500 dinara mesečno. Čak i uz napomenu da Numbeo računa sa potrošnjom od 2.400 kalorija dnevno, i dalje je duboko uznemirujući podatak da su troškovi hrane za tročlano domačinstvo prema minimalnoj potrošačkoj korpi gotovo tri puta niži od troškova hrane za jednu osobu prema Numbeu.
Foto: Ignacio Fdez, flickr.com/ignaciofdez
Verovatno je da je, prilikom izrade strukture potrošnje minimalne potrošačke korpe, zbog nemogućnosti da se iz tabele izbace ostali troškovi, hrana uzeta kao rastegljiva kategorija, ne bi li se stvorio privid da najsiromašnijim slojevima stanovništva, kad izdvoje za hranu i kad plate komunalije, ipak ostaje nešto novca za ostale potrebe. Međutim, ako tročlana porodica, prema istoj računici minimalne potrošačke korpe Republičkog zavoda za statistiku, može da izdvoji 125 dinara mesečno na obrazovanje, dok komplet udžbenika za 4. razred osnovne škole, primera radi, košta oko 17.000 dinara, ispostavlja se da domaćinstva koja žive na nivou minimalne potrošačke korpe ne mogu u isto vreme da izdvoje 180 dinara dnevno za hranu jednog deteta i da ga u isto vreme školuju. Sumirano, minimalna potrošačka korpa je daleko ispod stvarnog indikatora makar i onih minimalnih troškova života, a trenutni iznos minimalne zarade je još uvek za oko 7.000 dinara niži.
Činjenica da su i sindikati svesni manjkavosti minimalne potrošačke korpe kad upućuju zahtev da joj se minimalna zarada izjednači, kao i činjenica da je potpuno neizvesno da će i takav zahtev ove godine biti ispunjen, govore o neravnomernom odnosu snaga za pregovaračkim stolom, ali još više o trci ka dnu u snižavanju standarda radništva ne bi li se u regionalnom takmičenju tzv. stranim investitorima radna snaga u Srbiji ponudila kao isplativa. Rezultat višedecenijske restauracije kapitalizma na ovim prostorima pretvorio je Srbiju u zemlju jeftine radne snage u koju, dodatno privučene subvencijama, kompanije mahom iz Zapadne Evrope mogu bezbolno da autsorsuju radnointenzivne, a nisko plaćene delove proizvodnje. Niske zarade na jedinom poslu koji je, u mnogim gradovima u Srbiji moguće dobiti, uvlače radnice i radnike u začarani krug kredita i dugova, u kome pozicija ucenjenog u mnogome otežava mogućnost za podizanje glave, sindikalno organizovanje i borbu za bolje uslove rada. U ovakvom kontekstu, svaki zahtev za povećanjem minimalne zarade čini se dobrodošao, ali uvođenje troškova života kao parametra bi trebalo da ide dalje od minimalne potrošačke korpe i da ruši praksu tretiranja siromašnog dela stanovništva kao građana i građanki drugog reda čije su potrebe svedene na golo preživaljavanje.
Plata za život kao minimalna zarada
Jedan zgodniji parametar koji nam govori o siromaštvu radništva u Srbiji i regionu je koncept plate za život (living wage). Plata za život, najjednostavnije rečeno predstavlja najniži iznos koji bi radnice i radnici trebalo da primaju, a koja odgovara realnim troškovima elementarno pristojnog života. Međunarodna mreža organizacija i sindikata Clean Clothes Campaign koja se bavi uslovima rada u tekstilnoj industriji, nedavno je objavila publikaciju The Europe Floor wage Benchmark, Living wage in Central, East and South-East Europe u kojoj promoviše koncept Regionalne najniže plate za život.2 Realni troškovi života koji su u ovom konceptu uzeti u obzir su izdaci za: hranu, stanovanje, odevanje, transport, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i mogućnost skromnog odvajanja novca sa strane za nepredviđene troškove. Insistiranje na regionalnom pristupu treba da osujeti pretnje realokacijom proizvodnje i zaustavi trku ka dnu u snižavanju zarada i srozavanju radnih prava u ovom delu Evrope, a iznosi zarada izračunati na ovaj način predstvaljaju okvirnu cifru koja ne bi trebalo da bude u koliziji sa nacionalnim proračunima. Prema terenskom istraživanju koje je uradio Clean Clothes Campaign, minimalna zarada u zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope u proseku iznosi 1/3 od procenjene plate za život, a minimalna zarada u Srbiji od oko 25.000 dinara u 2018. godini pokrivala je tek nešto više od 25% ovako izračunatog iznosa plate za život. Preliminarna objavljivanja iznosa plate za život od oko 98.000 dinara za Srbiju uglavnom su izazivala čuđenje pa cifra koja je gotovo četiri puta veća od minimalne zarade većini radnica i radnika, iako detektovana kao realna potreba, zvuči kao nedostižan san. Činjenica da nam je lako prihvatiti da je iznos neto minimalne zarade u Nemačkoj 1.250 evra, dok nam je nemoguće zamisliti da u Srbiji primamo 800 evra, obično se pravda lažnom pretpostavkom o nerealno većim troškovima života u bogatim zemljama Zapadne Evrope.3 Međutim, ako uzmemo u obzir da se bogatstvo ovih zemalja delimično generiše eksploatacijom radne snage u zemljama takozvanog Globalnog juga, u koje spade i Srbija, postavlja se pitanje da li smo do te mere normalizovali status građana i građanki drugog reda da nam je prihvatljivo da živimo na granici biloškog opstanka zarad profita multinacionalnih kompanija i blagostanja bogatih zemalja Zapadne Evrope?
Možda je upravo ovo pitanje od koga treba krenuti kada formulišemo zahtev za većim zaradama, jer onda postaje jasno i koja je krajnja adresa kojoj se zahtev upućuje. Na tom tragu su i preporuke koje Clean Clothes Campaign iznosi na kraju publikacije:
“Prema UN rukovodećim načelima o ljudskim pravima i biznisu, brendovi, maloprodajni lanci, EU i države u kojima se nalazi sedišta ovih kompanija, imaju obavezu i odgovornost da poštuju i štite međunarodno priznata ljudska prava nezavisno od toga gde posluju. To znači da kompanije treba da postupaju u skladu sa ovim načelima i shodno tome, izdvajaju sredstva kako bi se radnicama i i radnicima isplaćivala plata za život.”
Bojana Tamindžija je članica Centra za politike emancipacije i nacionalna koordinatorka Clean Clothes Campaign mreže za Srbiju.
_____________________
1. Numbeo je kolaborativna baza podataka koja omogućava korisnicima da razmenjuju i upoređuju informacije o troškovima života između zemalja i gradova. Vidi više na https://www.numbeo.com/cost-of-living/↩
2. Publikacija će uskoro biti objavljena u Srbiji, Makedoniji, Bosni i Hercegovini, Albaniji i Hrvatskoj.↩
3. Npr. cene osnovnih životnih namirnica u Nemačkoj su uglavnom iste ili niže od cena u Srbiji.↩
