U petak, 25. septembra u Prostoru Miljenko Dereta održan je okrugli sto povodom obeležavanja Dana akcije za platu za život u organizaciji Centra za politike emancipacije (CPE).
CPE je 2022. godine inicirao potpisivanje Deklaracije o plati za život koju su do sada podržala četiri sindikata, više od dvadeset udruženja i preko tri hiljade individua.
Plata za život u 2026. godini iznosi 154.740 dinara. Ovaj iznos obuhvata osnovne potrebe – hranu, zdravstvenu zaštitu, stanovanje, komunalne i telekomunikacione usluge, obrazovanje, prevoz, odevanje, kao i diskrecioni dohodak, odnosno minimalnu mogućnost štednje. Istovremeno, minimalna zarada u Srbiji u proseku iznosi 65.000 dinara i pokriva svega 42% iznosa potrebnog za dostojanstven život, a petina stanovništva nalazi se u riziku od siromaštva.
Ana Simić i Vladimir Simović iz CPE-a predstavili su Smernice ka plati za život i podstakli razgovor o daljim koracima ka dostojanstvenim zaradama. Svoja istraživanja i osvrte na trenutno stanje zarada podelili su i Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), Velimir Milošev iz Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS), Jovan Protić iz Međunarodne organizacije rada (MOR) i Sanja Paunović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS). Njihova izlaganja otvorila su niz pitanja o položaju radnika i radnica, ulozi sindikata i mogućim koracima ka plati za život.
Događaju su prisustvovali i predstavnici različitih udruženja koji su se kasnije uključili u diskusiju: A11 inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Institut za ekonomsku demokratiju, Privredna komora Srbije, Kvadra mreža, Granski sindikat kulture, umetnosti i medija „Nezavisnost“, Liceulice, Centar modernih veština, kao i Platforma Solidarnost.
Dovoljno za preživljavanje, ali ne i za dostojanstven život
Zoran Gavrilović, izvršni direktor BIRODI-ja, predstavio je rezultate istraživanja sprovedenog od 14. do 24. septembra ove godine. Iznos zarade koji su ispitanici ocenili kao dovoljan za zadovoljavanje osnovnih egzistencijalnih i socijalnih potreba njih i njihovih porodica iznosio je 200.000 dinara.
Najveći rashodi koji su u anketi navođeni su hrana i stanovanje. Kada je reč o godišnjem odmoru, svega 56% anketiranih reklo je da može sebi da priušti odlazak na odmor van mesta stanovanja, a jedna petina radi i tokom odmora. Čak polovina navodi da nema mogućnost da pokrije nepredviđeni trošak u iznosu od 500 evra.
Odloženo osamostaljivanje: Stavovi mladih o životnom standardu
Velimir Milošev, predsednik Upravnog odbora Krovne organizacije mladih (KOMS), detaljno se osvrnuo na ekonomski i stambeni položaj mladih u Srbiji, predstavivši zabrinjavajuće statistike.
Prema zvaničnim podacima Nacionalne službe za zapošljavanje, u Srbiji je trenutno registrovano oko 62.000 nezaposlenih starosti od 15 do 30 godina. Oni koji uspeju da pronađu posao često se suočavaju sa prekarnim radom, ugovorima na određeno vreme i neadekvatnim zaradama. Značajan broj mladih primoran je da radi već tokom srednjoškolskog i visokoškolskog obrazovanja kako bi pokrio visoke troškove studija, stanovanja ili pomogao svojim porodicama, uglavnom obavljajući slabo plaćene i privremene poslove sa minimalnom zaštitom radnih prava.
Čak 27% mladih smatra da nikada neće moći da priušti kupovinu sopstvene nekretnine. Kao direktna posledica ekonomskih neprilika, mladi u Srbiji se u proseku osamostaljuju tek nakon tridesete godine, po čemu smo u samom vrhu Evrope kada je reč o uzrastu u kom se napušta roditeljski dom.
Ipak, tokom diskusije je naglašeno da mladi uprkos teškim uslovima prepoznaju potrebu za aktiviranjem i uključivanjem u procese donošenja odluka — kako u društvu i na fakultetima, tako i na samom radnom mestu. KOMS ima u planu obnovu rada svog Saveta mladih članova sindikata, kako bi u narednom periodu, u partnerstvu sa sindikatima, u fokus stavila ekonomski položaj, zaštitu radnih prava i podizanje kapaciteta mladih radnika i radnica.
Ko danas zaista radi dostojanstveno?
Jovan Protić iz Međunarodne organizacije rada (MOR) pružio je širi globalni i regionalni kontekst problema radnih prava: oko 29 miliona ljudi u svetu i dalje se nalazi u položaju prinudnog rada, a 284 miliona ljudi zarobljeno je u radnom siromaštvu sa dnevnicom manjom od 2,15 dolara. Preko 160 miliona dece je i dalje primorano na rad. Takođe, na globalnom nivou, oko 400 miliona ljudi koji već imaju posao traži nove prilike za rad i obezbeđivanje egzistencije.
Visoka stopa neformalnog rada, prekovremeni rad koji često ostaje neplaćen, kao i trka za privlačenjem stranih investicija isključivo niskom cenom rada, dovode do toga da veliki broj radnika i radnica funkcioniše na rubu egzistencije.
Veliki problem ostaju nedovoljna informisanost i nepoverenje zaposlenih u postojeće institucije i mehanizme zaštite. Zbog toga Međunarodnoj organizaciji rada od sindikata iz Srbije godišnje stiže svega nekoliko žalbi zbog nepostupanja države. Zabrinjavajuć je i podatak da nemamo uvid u tačan broj zaposlenih koji rade za minimalnu zaradu, što otvara pitanje mogućih zloupotreba, poput isplate „na ruke“ i izbegavanja plaćanja doprinosa.
Od minimalne zarade ka plati za život: Smernice mreže Clean Clothes Campaign
Ana Simić i Vladimir Simović iz Centra za politike emancipacije (CPE) predstavili su Smernice ka plati za život, dokument koji nudi konkretnu metodologiju i preporuke kako preći put od egzistencijalnog minimuma do zarade dostojne čoveka. U kontekstu Srbije, gde se minimalna zarada i dalje u javnom prostoru tretira kao cilj, a ne kao apsolutni socioekonomski minimum ispod koga niko ne bi smeo da padne, predložene smernice pružaju preko potreban okvir za redefinisanje visine i uloge zarada.
Simović naglašava da minimalna potrošačka korpa nije odgovarajuće merilo kada se priča o iznosu plate dovoljne za dostojanstven život jer ona prati potrošnju 30% najsiromašnijih domaćinstava. Prema podacima Zavoda za statistiku, 50% ljudi u radnom odnosu zarađuje manje od 94.000 dinara. Jedna trećina zaposlenih prima manje od 75.000 dinara. Sa druge strane, prema računici i metodologiji mreže Clean Clothes Campaign (CCC), plata za život u Srbiji iznosi 154.740 dinara što je iznos koji bi trebalo da pokrije osnovne potrebe radnika ili radnice i njihovih porodica.
Na primeru tekstilne industrije Simić je naglasila potrebu za zakonskim garancijama, jer nije dovoljno očekivati od brendova i multinacionalnih korporacija da će samoinicijativno postupati odgovorno. Pravni okviri kojima se garantuju sloboda udruživanja i kolektivno pregovaranje već postoje, ali je potrebno obezbediti njihovo dosledno sprovođenje i kontrolu. Neophodna je regionalna, a potom i šira međunarodna saradnja. Kao primer saradnje i okvir u kojem je važno nastaviti borbu za radnička prava istaknuta je inicijativa „Decent Work Balkans”, mreža sindikata i udruženja iz zemalja Zapadnog Balkana, osnovana pre tri godine.
Učesnici su se dotakli i nekoliko čestih narativa u poslovnom svetu koje bi trebalo preispitati:
Ekonomska neutemeljenost straha od otpuštanja
Za okruglim stolom dat je osvrt na redovne argumente poslodavačkih udruženja i pojedinih analitičara koji pred svake pregovore o minimalnoj ceni rada tvrde da će rast zarada dovesti do kraha privrede i masovnih otpuštanja. Naglašeno je da savremena ekonomska istraživanja, uključujući radove nobelovca Dejvida Karda, pokazuju da povećanje minimalne zarade ne mora nužno dovesti do smanjenja zaposlenosti. U najgorem slučaju stopa zaposlenosti ostaje nepromenjena, dok se u većini slučajeva poboljšavaju opšte ekonomske performanse i kupovna moć stanovništva.
Kolektivno pregovaranje bez razgovora o novcu
Posebno je istaknuta paradoksalna situacija u kojoj se u postojećim kolektivnim ugovorima u javnom i privatnom sektoru pregovara o sporednim pravima i uslovima rada, dok se ključno pitanje — visina osnovice i rasta zarada — sistematski zaobilazi uz opravdanje budžetskim ograničenjima. Smernice stoga insistiraju da plata za život mora postati nedvojbena i centralna tema svakog budućeg kolektivnog pregovaranja.
Problem, međutim, predstavlja činjenica da sindikati nemaju jaku pregovaračku poziciju. Čak 61% ispitanika KOMS-ovog istraživanja izjavilo je da nije član sindikata niti to želi da bude, dok je trenutno u sindikatima svega 15,7% ispitanika od kojih 52% radi u državnom sektoru, a po 20% u domaćim i stranim privatnim kompanijama.
Nacionalni i međunarodni pritisak na kompanije
Kao jedan od najčešćih strahova koji postoji u javnom diskursu javlja se teza o obustavi proizvodnje i odlasku investitora u države sa jeftinijom radnom snagom poput Maroka i Tunisa. Predstavnica PKS je za okruglim stolom rekla da je ovo problem sa kojim se trenutno suočavaju i druge evropske države. Pomenuvši Uredbu o ekodizajnu i novu meru o zabrani uništavanja neprodate robe, istakla je da u PKS trenutno teže tranziciji na održivije poslovanje kako bi ispratili sve nove EU regulative i promenili imidž Srbije iz zemlje sa jeftinom radnom snagom u zemlju sa održivim poslovanjem i obezbedili bolje uslove i nova radna mesta za tekstilne radnice i radnike.
Predstavljeni dokument Smernica ka plati za život ne služi samo kao apel državnim organima, već i kao mehanizam zagovaranja prema stranim i domaćim kompanijama. Primena evropske Direktive o dužnoj pažnji za održivo poslovanje (CSDDD) i pritisak na brendove mogu doprineti tome da kompanije preuzmu veću odgovornost za poštovanje prava na platu za život u svojim lancima snabdevanja.
Od smernica do prakse: Šta je potrebno da bi zarade porasle?
Tokom završnih reči, učesnici su se saglasili oko koraka neophodnih za korenite promene. Među njima je i reforma kolektivnog pregovaranja. Sanja Paunović iz Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS) upozorila je na praksu u kojoj se kolektivni ugovori u javnom sektoru često svode na puko prepisivanje Zakona o radu, bez stvarnih pregovora o povećanju zarada i osnovica. Potrebno je vratiti temu visine zarada i koeficijenata u srž kolektivnog pregovaranja.
Miloš Vojnović, predstavnik GS KUM Nezavisnost, iskoristio je priliku da skrene pažnju na alarmantnu činjenicu da 40% radnika u kulturi prima minimalnu zaradu, a da će se sa podizanjem minimalne cene rada u januaru sledeće godine taj broj znatno uvećati.
Jednu od finalnih tema za razmišljanje otvorio je Stefan Marić iz Instituta za ekonomsku demokratiju: ideju o deljenom vlasništvu kao načinu motivisanja zaposlenih i jačanja domaće proizvodnje. Predstavivši pozitivne primere iz Evrope i sveta, pokrenuo je pitanje da li bi ovakav model mogao doprineti većem zadovoljstvu radnika i radnica i očuvanju kompanija.
Zaključak okupljanja bio je da je neophodno raditi i na podsticanju radnika i radnica na učlanjivanje u sindikate i organizovanje. Potrebno je istovremeno unaprediti rad Inspektorata za rad i mehanizme kontrole kako bi se sprečilo kršenje prava u oblasti radnog vremena, bezbednosti i zdravlja na radu i redovne isplate zarada. Istaknuto je i da održiv ekonomski sistem mora počivati na ulaganju u ekonomiju znanja i vladavinu prava, uz razvoj domaćeg kapitala, participaciju radnika u donošenju odluka i pravedniju raspodelu stvorene dobiti.
Okrugli sto je završen porukom da ovaj susret ne predstavlja tačku, već zarez u nastavku borbe i dijaloga svih aktera o tome kako obezbediti dostojanstvene uslove rada i platu za život.
Teodora Vidaković
CPE JE NEPROFITNA ORGANIZACIJA. PODRŽITE NAŠ RAD DONACIJAMA. ZA VIŠE INFORMACIJA KLIKNITE
