Kako tvrdi marksistički geograf Dejvid Harvi (David Harvey), četrdeset godina neoliberalizma ostavilo je javnost potpuno izloženu i nespremnu da se suoči sa razmerama krize javnog zdravlja izazvane koronavirusom.
Kada se trudim da interpretiram, razumem i analiziram dnevni protok vesti, težim da dešavanja smestim u kontekst sa dva različita, ali međusobno prepletena modela funkcionisanja kapitalizma. Prvi nivo se odnosi na utvrđivanje unutrašnjih kontradikcija cirkulacije i akumulacije kapitala, kao toka novčane vrednosti u potrazi za profitom, kroz različite “momente” (kako ih Marks naziva) proizvodnje, realizacije (potrošnje), raspodele, i ponovnog ulaganja. Ovo je model kapitalističke ekonomije u vidu spirale beskrajne ekspanzije i rasta. On postaje dosta komplikovan kada se razradi kroz, na primer, vizuru geopolitičkog razvoja, finansijskih institucija, državne politike, tehnološke rekonfiguracije i večito promenljivog spleta podele rada i društvenih odnosa.
Ipak, ja vidim ovaj model kao utemeljen u širi kontekst društvene reprodukcije (u domaćinstvima i zajednicama), u neprekidnom i razvojnom metaboličkom odnosu sa prirodom (uključujući ovde i “drugu prirodu” proizvedenu urbanizacijom i fizičkim građevinama) i svim oblicima kulturnih, naučnih (zasnovanih na znanju), religijskih, i kontingentnih društvenih formacija koje ljudi po pravilu stvaraju u prostoru i vremenu. Ovi potonji “momenti”, inkorporiraju aktivno izražavanje ljudskih želja, potreba i žudnji, strast za znanjem i značenjem, kao i potragu za samoostvarenjem koja se večno razvija, naspram promenljivih uređenja institucija, političkih nadmetanja, ideoloških okršaja, gubitaka, poraza, frustracija i otuđenosti, i to sve smešteno u svet upadljivih geografskih, kulturoloških, socijalnih i političkih različitosti. Ovaj drugi model sačinjava, takoreći, moje razumevanje svetskog kapitalizma kao karakteristične društvene formacije, dok se u prvom radi o kontradikcijama u okviru ekonomske mašinerije koja pokreće ovu društvenu formaciju duž određenih puteva njenog istorijskog i geografskog razvoja.
Spiralno urušavanje
Kada sam 26. januara 2020. prvi put čitao o koronavirusu, koji se širio u Kini, odmah sam pomislio na posledice koje bi mogao da ima po svetsku dinamiku akumulacije kapitala. Znao sam iz svojih istraživanja ovog ekonomskog modela da bi blokade i prekidi kontinuiranog toka kapitala rezultirale u devalvacijama, čije bi širenje i produbljivanje označilo početak krize. Takođe, bio sam vrlo svestan toga da je ekonomija Kine druga po veličini u svetu i da je ona zaslužna za izbavljenje svetskog kapitalizma iz krize u periodu nakon 2007/8. godine, tako da bi svaki udarac na njenu privredu imao posledice i po celokupnu svetsku ekonomiju, koja je i inače u kritičnom stanju. Činilo mi se da je postojeći model akumulacije kapitala u velikom problemu. Mnogi od protestnih pokreta koji su organizovani u skoro svim delovima sveta (od Santjaga do Bejruta), fokusirali su se na činjenicu da dominantni ekonomski model nije zadovoljavajući za većinu populacije. Ovakav neoliberalni model sve više počiva na fiktivnom kapitalu, povećanoj ponudi novca i kreiranju dugova, i već se suočava sa problemom nedovoljne potražnje kojom bi se realizovala vrednost koju je kapital u stanju da proizvede. Kako bi onda, dominantni ekonomski model, sa svojim narušenim zdravljem i legitimitetom, mogao da apsorbuje i preživi neizbežne posledice potencijalne pandemije? Odgovor je u velikoj meri zavisio od napredovanja i dužine trajanja ovog poremećaja, s obzirom na to da do devalvacije ne dolazi zbog toga što roba ne može da se proda, već, kako je to Marks istakao, zato što ne može da bude prodata na vreme.
Odavno sam odbio da prihvatim ideju “prirode” kao spoljašnje i odvojene od kulture, ekonomije i svakodnevnog života. Moj pogled na metabolički odnos sa prirodom je u većoj meri dijalektički i relacijski. Reprodukcija kapitala dovodi do modifikacije uslova životne sredine u kojoj se odvija, iako te posledice nisu namerno izazvane (poput klimatskih promena) i dešavaju se paralelno sa radom autonomnih i nezavisnih evolutivnih sila koje i same konstantno dovode do preoblikovanja ovih uslova. Posmatrano iz ove perspektive, ne postoji katastrofa koja bi bila u potpunosti prirodna. Istina je da virusi konstantno mutiraju. Međutim, od ljudskih postupaka zavisi da li će okolnosti u kojima se odvija mutacija dovesti do toga da ona postane opasna po život.
Ovde postoje dva relevantna aspekta. Kao prvo, verovatnoća za nastanak snažnih mutacija raste ukoliko su uslovi životne sredine za to povoljni. Na primer, plauzibilno je očekivati da intenzivna ili nestabilna proizvodnja hrane u vlažnim suptropskim krajevima doprinose ovome. Takav je kontekst na mnogim mestima, uključujući deo Kine južno od reke Jangce i jugoistočnu Aziju. Drugi aspekt se odnosi na veliku raznovrsnost uslova koji doprinose brzom prenošenju virusa kroz tela domaćina. Gusto naseljena područja deluju kao laka meta za odomaćivanje virusa. Dobro je poznato da je epidemija rubeola, na primer, uspevala jedino u velikim urbanim centrima, dok je brzo izumirala u slabo naseljenim oblastima. Način na koji ljudi ostvaruju interakciju među sobom, kako se kreću, samodisciplinuju ili zaboravljaju da peru ruke, utiče na prenošenje zaraze. Ispostavlja se da su SARS, ptičji i svinjski grip prethodnih godina potekli iz Kine ili jugoistočne Azije. Kina je teško propatila zbog svinjskog gripa u toku prošle godine, zbog čega je usledio masovni pokolj svinja i porast cena svinjetine. Ne navodim sve ovo kako bih optužio Kinu. Postoji mnogo drugih mesta čiji uslovi životne sredine predstavljaju visok rizik za mutaciju virusa i njegovo širenje. Španska groznica iz 1918. je možda potekla iz Kanzasa, HIV/AIDS je možda nastao u Africi, odakle je svakako krenuli i virus Zapadnog Nila i ebola, dok se čini da denga groznica buja u Latinskoj Americi. Ipak, prethodno postojeće pukotine i ranjive tačke hegemonskog ekonomskog modela određuju ekonomske i demografske posledice širenja virusa.
Nisam bio preterano iznenađen zbog toga što je COVID-19 prvobitno otkriven u Vuhanu (iako nije poznato da li je tamo i nastao). Jasno je da bi posledice na lokalnom nivou bile ozbiljne, a imajući u vidu da je ovo ozbiljan centar proizvodnje, verovatno bi došlo do ekonomskih posledica i na svetskom nivou (iako nisam imao predstavu o njihovoj razmeri). Glavno pitanje je bilo kako bi mogao da se odvija proces zaraze i širenja i koliko dugo će trajati (dok ne bude bilo moguće da se proizvede vakcina). Pređašnje iskustvo je pokazalo da je jedna od slabosti razvoja globalizacije to u kojoj meri je postalo nemoguće sprečiti brzo širenje novih zaraza na međunarodnom nivou. Živimo u svetu u kom smo izuzetno povezani i skoro svako putuje. Mreže ljudi kojima zaraza potencijalno može da se širi su razgranate i otvorene. U ovom slučaju je opasnost (ekonomska i demografska) ležala u tome što bi ovaj poremećaj mogao da traje godinu dana ili duže.
Iako su svetske berze zabeležile pad neposredno nakon što su objavljene prve vesti, neočekivano je usledio period od mesec i nešto dana novog rasta. Deluje da su ove vesti podstakle normalan nastavak poslovanja svuda osim u Kini. Moguće je da je postojalo uverenje da će situacija biti slična onoj sa epidemijom SARS-a, koja je prilično brzo obuzdana, uz neznatan uticaj na svetskom niovu – iako je stopa smrtnosti bila visoka i stvorena je bespotrebna (u retrospektivi) panika na finansijskim tržistima. Kada se pojavio COVID-19, preovlađujuća reakcija je bila da se ova situacija predstavi kao ponavljanje SARS-a, što bi pokazalo da je panika nepotrebna. Činjenica da je epidemija buktala u Kini, koja je hitro i nemilosrdno pristupila saniranju njenih posledica, takođe je dovela do toga da ostatak sveta pogrešno sagleda problem kao nešto što se događa “tamo negde”, po logici: “daleko od očiju, daleko od srca” (uz zabrinjavajuće prateće znake anti-kineske ksenofobije u pojedinim delovima sveta). Klin koji je virus zabio, u inače trijumfalni scenario kineskog razvoja, je u određenim krugovima Trampove administracije čak dočekan uz razdraganost.
Međutim, počele su da kruže priče o prekidima unutar svetskih lanaca proizvodnje koji prolaze kroz Vuhan. Oni su uglavnom zanemarivani ili su tretirani kao problemi pojedinačnih linija proizvodnje ili korporacija (kao što je Apple). Devalvacije su bile lokalnog tipa i partikularne, a ne sistemske. Znaci opadanja potražnje su takođe maksimalno umanjivani, iako su korporacije koje imaju veliki udeo na kineskom domaćem tržištu – na primer McDonald’s i Starbucks – tamo privremeno morale da obustave rad. Preklapanje kineske Nove godine sa izbijanjem virusa je prikrilo njegov uticaj tokom januara. Spokoj prouzrokovan ovakvim raspletom je bio krajnje neopravdan.
Prve vesti o internacionalnom širenju virusa bile su povremene i sporadične, praćene ozbiljnom epidemijom u Južnoj Koreji, kao i u još nekoliko žarišta, poput Irana. Izbijanje zaraze u Italiji je podstaklo prvu žestoku reakciju. Krah berze, koji je otpočeo polovinom februara, donekle je oscilirao, ali je do polovine marta doveo do neto devalvacije od skoro 30 procenata na berzama širom sveta.
Eksponencijalni porast zaraženih izazvao je niz često nepovezanih i ponekad paničnih reakcija. Predsednik Tramp je, suočen sa rastućim brojem zaraženih i umrlih, svojim nastupom podsetio na Knuta Velikog. Neki od odgovora su bili izuzetno čudni. Bilo je neobično što su Federalne rezerve smanjile kamatnu stopu, čak i onda kada je prepoznato da je ovaj potez nameren ublažavanju posledica po tržište, a ne zaustavljanju širenja virusa.
Javne vlasti i zdravstveni sistemi su skoro svuda zatečeni nespremni. Četrdeset godina neoliberalizma širom Severne i Južne Amerike i Evrope je ostavilo javnost potpuno izloženu i nespremnu da se suoči sa krizom javnog zdravlja ove vrste, iako su prethodni ožiljci SARS-a i ebole pružili brojna upozorenja, kao i jasne pouke po pitanju toga kako bi trebalo postupiti. U mnogim, navodno “civilizovanim” delovima sveta, lokalne samouprave, kao i regionalni/državni organi, koji bez izuzetka sačinjavaju prve redove za odbranu od kriza javnog zdravlja i bezbednosti ovog tipa, finansijski su “presušile” zahvaljujući merama štednje koje su stvorene kako bi finansirale poreske olakšice i subvencije za korporacije i bogate.
Korporativistička velika farmaceutska industija (Big Pharma) je vrlo malo, ako i uopšte, zainteresovana za neprofitabilno istraživanje zaraznih bolesti (poput čitave klase koronavirusa koji su dobro poznati još od šezdesetih godina prošlog veka). Big Pharma retko ulaže u prevenciju, a nije dovoljno zainteresovana ni za ulaganje u pripremljenost za krizu javnog zdravlja. Oni vole da osmišljavaju lekove. Što smo mi bolesniji, njihova zarada je veća. Prevencija ne doprinosi vrednosti za akcionare. Primenjivanjem poslovnog modela na javni zdravstveni sistem doveo je do ukidanja rezervnih kapaciteta koji su neophodni u slučaju vanrednog stanja. Prevencija nije bila dovoljno primamljivo polje čak ni za formiranje javno-privatnih partnerstava. Predsednik Tramp je smanjio budžet Centra za kontrolu i prevenciju bolesti i raspustio radnu grupu za pandemije u okviru Saveta za nacionalnu bezbednost, u istom duhu u kom je ograničio i finansiranje celokupnog istraživanja, uključujući ono koje se tiče klimatskih promena. Da želim ovome da pristupim na antropomorfan i metaforički način, zaključio bih da je COVID-19 osveta prirode za preko četrdeset godina užasnog zlostavljanja i maltretiranja od strane nasilnog i neregulisanog neoliberalnog ekstraktivizma.
Deluje simptomatično da su se zemlje u kojima je neoliberalizam najmanje zastupljen, Kina i Južna Koreja, Tajvan i Singapur, do sada bolje izborile sa pandemijom od Italije, iako Iran opovrgava univerzalnost ovog argumenta. Mada postoje svedočanstva koja pokazuju da se Kina sa SARS-om borila prilično neadekvatno, isprva prikrivajući i negirajući informacije, ovog puta je predsednik Si brzo naložio da se izveštavanje, kao i testiranje, vrše na transparentan način, a isto se dogodilo i u Južnoj Koreji. Uprkos tome, u Kini je izgubljeno dragoceno vreme (samo nekoliko dana bi sve promenilo). Ipak, ono što je u slučaju Kine bilo izvanredno, bilo je ograničenje epidemije na Hubei provinciju sa centrom u Vuhanu. Epidemija nije stigla do Pekinga, zapada, ili čak dalje na jug. Sprovedene su drakonske mere kako bi se širenje virusa geografski ograničilo i bilo bi teško ponoviti ih negde drugde iz političkih, ekonomskih i kulturoloških razloga. Izveštaji koji su stizali iz Kine ukazuju na to da su tretman i preduzete mere bile vrlo oštre. Takođe, Kina i Singapur su upotrebili svoje kapacitete za nadziranje na način koji se može smatrati invazivnim i autoritarnim. Ipak, uzevši sve u obzir, delovalo je da su bili veoma efikasni, iako projekcije pokazuju da bi mnoge smrti bile izbegnute da su mere suzbijanja sprovedene samo nekoliko dana ranije. Ovo je bitna informacija: u bilo kom procesu eksponencijalnog rasta postoji tačka preloma iznad koje porast vrednosti postaje potpuno nekontrolisan (ovde treba obratiti pažnju na značaj vrednosti u odnosu na stopu rasta). Pokazaće se da će nedelje koje je Tramp “prokockao” biti plaćene ljudskim životima.
Ekonomske posledice se otimaju kontroli kako u Kini, tako i van nje. Prekidi u okviru lanaca vrednosti korporacija i određenih sektora ispostavili su se mnogo značajnijim i štetnijim po sistem nego što se na početku mislilo. Dugoročne posledice bi mogle da se ogledaju u skraćivanju ili diverzifikaciji proizvodnih lanaca, uporedo sa usmeravanjem na oblike proizvodnje koji su manje fizički zahtevni (što bi imalo ogroman uticaj na zaposlenost), kao i veće oslanjanje na sisteme proizvodnje bazirane na veštačkoj inteligenciji. Prekid lanaca proizvodnje stvara potrebu za otpuštanjem ili slanjem radnika na odsustvo, što dovodi do smanjenja finalne potražnje, dok potražnja za sirovinama smanjuje proizvodnu potrošnju. Ovi uticaji na potražnju bi sami po sebi, u najboljem slučaju, doveli do blage recesije.
Međutim, najranjivija tačka se nalazi drugde. Oblici konzumerizma koji su buknuli nakon 2007/8. godine su doživeli poražavajući krah. Ovi oblici su bili zasnovani na maksimalnom smanjenju vremena potrošnje. Maksimalna apsorpcija eksponencijalno rastućeg obima kapitala u oblicima konzumerizma koji je imao najkraće moguće vreme obrta doveo je do naglog porasta investicija u ove oblasti. Najbolji primer je internacionalni turizam. Internacionalne posete su porasle sa 800 miliona na 1,4 milijarde između 2010. i 2018. godine. Ovaj oblik instant konzumerizma je zahtevao ogromna infrastrukturalna ulaganja u aerodrome i aviokompanije, hotele i restorane, tematske parkove i kulturne događaje, itd. Ovakav način akumulacije kapitala je sada u ćorsokaku: aviokompanije su blizu bankrota, hoteli su prazni, a ugostiteljstvu preti masovna nezaposlenost. Nije dobra ideja jesti van kuće što znači da su restorani i barovi zatvoreni na mnogim mestima. Čak i hrana za poneti deluje rizično. Otpuštaju se brojni radnici i radnice u honorarnoj gig ekonomiji, ili u drugim oblicima prekarnog rada, ostajući bez ikakvih jasnih sredstava za podrške. Događaji poput kulturnih festivala, fudbalskih i košarkaških utakmica, koncerata, poslovnih i profesionalnih konvencija, pa čak i političkih okupljanja na temu izbora su otkazani. Potrošnja u ovim oblastima je obustavljena. Lokalne vlasti su ostale bez prihoda. Univerziteti i škole se zatvaraju.
Uzet u celini, savremeni model kapitalističkog konzumerizma ne može da funkcioniše pod trenutnim okolnostima. Težnja ka “kompenzacijskom konzumerizmu”, kako ga naziva Andre Gorc (u kom letovanje na tropskoj plaži treba da okrepi duh otuđenih radnika i radnica), je izgubila na zamahu. Ipak, 70 ili 80 posto savremene kapitalističke ekonomije je vođeno konzumerizmom. Poverenje potrošača i njihova osećanja su tokom proteklih četrdeset godina postala ključna za ostvarivanje efektivne potrošnje, a kapital je postao u sve većoj meri vođen potražnjom i potrebama. Ovo pogonsko gorivo ekonomije je bilo uglavnom stabilno (uz nekoliko izuzetnih slučajeva poput erupcije vulkana na Islandu koja je blokirala transatlantske letove na par nedelja). COVID-19 nije doveo samo do velikih fluktuacija, već do burnog kraha u srži ovog oblika konzumerizma koji prevladava u većini bogatih zemalja. Spirala beskrajne akumulacije kapitala se iznutra urušava, od jednog dela sveta do svih ostalih. Spasio bi je jedino masovni konzumerizam iznikao ni iz čega, koji bi vlade podstakle i finansirale. To bi zahtevalo da se, na primer, čitava američka ekonomija socijalizuje, a da se to ne nazove socijalizmom.
Prvi borbeni redovi
Postoji zgodan mit koji kaže da za zarazne bolesti ne postoje klase i ostale društvene barijere i granice. U ovom, kao i u mnogim sličnim kazivanjima, ima istine. Tokom epidemije kolere u 19. veku, prevazilaženje klasnih barijera bilo je dovoljno dramatično da podstakne rađanje komunalne infrastrukture i zdravstvenog pokreta (koji je profesionalizovan), što je opstalo do danas. Nije uvek bilo jasno da li je ovaj pokret nastao kako bi zaštitio sve ili isključivo višu klasu. Danas, pak, različiti uticaji i posledice na pojedine klase i delove društva daju drugačiju sliku. Ekonomski i društveni uticaji se provlače kroz prizmu “uobičajenih” i svuda primetnih oblika diskriminacije. Za početak, u većini delova sveta, radna snaga od koje se očekuje da brine o rastućem broju obolelih, dominantno pripada određenom rodu, rasi i etničkoj grupi. Ovo reflektuje klasnu strukturu radne snage koja se, na primer, može naći na aerodromima i u drugim sektorima korisničkih usluga.
Ova “nova radnička klasa” snosi teret u prvim borbenim redovima: kao radna snaga pod najvećim rizikom bilo od zaraze na svom poslu, ili od dobijanja otkaza bez ikakve odštete zbog mera štednje podstaknutih virusom. Postavlja se pitanje, na primer, ko može da radi od kuće, a ko to ne može. Ovo zaoštrava društvenu podeljenost, kao i pitanje ko može da priušti samoizolaciju (sa platom ili bez nje) u slučaju kontakta sa zaraženom osobom ili obolevanja od virusa. Kao što sam zemljotres u Nikaragvi (1973. godine) i onaj koji se dogodio u Meksiko Sitiju, nazvao “klasotresima”, slično važi i za napredovanje virusa COVID-19, koje nam ukazuje na klasno, rodno i rasno obojenu pandemiju. Iako su postojali pokušaji da se situacija ublaži frazama poput: “svi smo u ovome zajedno”, postupanje nacionalnih vlada je pokazalo da se iza ove retorike ipak kriju zlokobnije namere. Savremena radnička klasa u Sjedinjenim Američkim Državama (koju čine prevashodno afroamerikanci, latinoamerikanci i žene koje rade za nadnice) primorana je da načini užasan izbor: mogu da pristanu da se izlože zarazi u ime brige i mogućnosti da osnovni vidovi snabdevanja nastave da funkcionišu (poput samoposluga), ili, sa druge strane, mogu da izaberu nezaposlenost bez ikakvih beneficija (poput adekvatne zdravstvene zaštite). Zaposleni koji dobijaju fiksne plate (poput mene), rade od kuće i zarađuju na isti način kao ranije, dok direktori korporacija putuju okolo u privatnim avionima i helikopterima.https://cpe.org.rs/wp-content/uploads/2020/04/Vuhan-Foto-Studio-Incendo.jpg>Radnici i radnice u većini delova sveta su odavno uslovljeni da se ponašaju kao poslušni neoliberalni podanici (što znači da za sve krive sebe ili Boga ukoliko išta pođe naopako, nikada se ne usuđujući da razmotre kako bi problem mogao da leži u kapitalizmu). Međutim, čak i dobri neoliberalni podanici mogu da uvide da nešto nije u redu sa načinom na koji se reaguje na pandemiju.
Sledi ključno pitanje: dokle ovako? Ovo bi moglo da potraje duže od godinu dana, a što duže traje, biće sve veće devalvacije, uključujući i pad vrednosti radne snage. Ukoliko izostanu velike intervencija države, koje bi išle u smeru suprotnom od neoliberalnih tendencija, nivo nezaposlenosti će skoro sigurno dostići onaj iz 1930-ih. Brojne su neposredne posledice po ekonomiju, kao i po svakodnevni društveni život. Ipak, nisu sve navedene posledice loše. Savremeni konzumerizam je postajao preteran do te mere, da je bio blizu onoga što je Marks opisao kao “prevelika i bezumna potrošnja, koja prelazi u čudovišno i bizarno, [i] obeležava propast” čitavog sistema. Nesmotrenost ovako neumerene potrošnje je odigrala ključnu ulogu u uništavanju životne sredine. Otkazivanje avionskih letova i radikalno smanjivanje transporta i kretanja, imalo je pozitivne posledice na efekat staklene bašte. Kvalitet vazduha u Vuhanu se popravio u velikoj meri, kao i u mnogim američkim gradovima. Ekoturističke destinacije su dobile vreme da se oporave od turista. Labudovi su se vratili u venecijanske kanale. Ukoliko se žudnja za nesmotrenom i preteranom potrošnjom dovede pod kontrolu, moglo bi da dođe do dugoročnih poboljšanja. Manje smrti na Mont Everestu bi bila dobra stvar. Pored toga, iako se niko ne usuđuje da to izgovari naglas, posledice virusa bi mogle da se odraze na starosnu strukturu sa dugoročnim posledicama po sistem socijalnog osiguranja i “industriju nege”. Svakodnevni život će usporiti, i za neke ljude će to biti blagoslov. Ukoliko bi vanredno stanje potrajalo dovoljno dugo, predložena pravila socijalnog distanciranja bi mogla da dovedu do kulturoloških promena. Jedini oblik konzumerizma koji će imati koristi od ove situacije je onaj koji zovem “Netflix” ekonomija, čija su meta, u svakom slučaju, gledaoci skloni “bindžovanju”.
Na polju ekonomije, odgovori su bili uslovljeni time kako se izašlo iz kraha 2007/8 godine. To je podrazumevalo vrlo labavu monetarna politika uparenu sa planom spasavanja banaka, dopunjenu dramatičnim porastom u produktivnoj potrošnji putem velikog porasta infrastrukturnih investicija u Kini. Ovo poslednje ne može da se ponovi na nivou u kom je to neophodno. Paketi za otkup dugova koji su oformljeni 2008. godine fokusirali su se na banke, ali su, takođe, podrazumevali i faktičku nacionalizaciju kompanije General Motors. Možda je značajno to što se tri velike autokompanije iz Detroita zatvaraju, barem privremeno, suočene sa nezadovoljstvom radnika i radnica i urušivanjem trzišne potrošnje.
U slučaju da Kina ne bude u stanju da ponovi svoju ulogu iz 2007/8. godine, teret izlaska iz postojeće ekonomske krize će ovaj put biti prebačen na SAD, i upravo ovde leži vrhunac ironije: posmatrano iz , ali i političke perspektive, uspešne će biti jedino mere koje su mnogo više socijalističke nego bilo šta što bi Berni Sanders mogao da predloži, a ovaj program za spašavanje će morati da se inicira pod Trampovim okriljem i to najverovatnije pod maskom “Making America Great Again”.
Svi republikanci koji su se iz petnih žila suprotstavljali planu spasavanja iz 2008. godine moraće da priznaju svoju grešku ili da se usprotive Trampu. Ako je pametan, on će otkazati izbore zbog vanrednog stanja i proglasiti početak “imperijalnog predsedništva” kako bi sačuvao kapital i svet od “pobune i revolucije”.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
PREVOD: Mina Glišović
