Kriza koju je pokrenula pandemija COVID-19 prilika je da ponovo razmislimo o Marksovoj ideji o ljudskoj slobodi. Kao što piše Dejvid Harvi (David Harvey), solidarne aktivnosti koje su pokrenute kako bi se kriza i njeni efekti prebrodili pokazuju nam i mogući put za izgradnju drugačijeg društva u kojem kapital ne vodi glavnu reč.
Pišem ovo usred krize izazvane virusom korona u Njujorku. U ovom periodu je teško znati na koji tačno način da odgovorimo na ono što se dešava. U normalnim okolnostima bi mi, antikapitalisti, u situaciji ove vrste, bili na ulicama, demonstrirajući i agitujući.
Umesto toga, ja se nalazim u frustrirajućoj samoizolaciji, u trenutku u kom situacija zahteva određene oblike združenog delovanja. Ipak, kako glasi čuvena misao Karla Marksa (Karl Marx), ne možemo stvarati istoriju pod uslovima koje sami biramo. Stoga, moramo da otkrijemo najbolji način da iskoristimo mogućnosti koje imamo.
Ja se, lično, nalazim u relativno privilegovanim uslovima. Mogu da nastavim da radim – sada od kuće. Nisam izgubio posao i još uvek dobijam platu. Sve što treba da uradim je da se čuvam virusa.
Zbog svojih godina i pola spadam u rizičnu kategoriju, kojoj se preporučuje izbegavanje svakog kontakta. Tako da mi između Zoom sesija ostaje mnogo vremena za razmišljanje i pisanje. Ipak, radije nego da se zadržavam na specifičnostima situacije ovde, u Njujorku, želeo sam da podelim svoje razmišljanje o potencijalnim alternativama i da zapitam: kako anti-kapitalista razmišlja o ovakvim okolnostima?
Elementi novog društva
Počinjem komentarom koji Marks daje o onome što se desilo sa neuspešnim revolucionarnim pokretom Pariske komune 1871. Marks piše:
“Radnička klasa nije očekivala čuda od Komune. Ona nema unapred spremnu utopiju koju bi uvela narodnim dekretom. Ona zna da će, zarad svoje emancipacije, a sa njom i te uzvišenije forme ka kojoj moderno društvo neodoljivo teži kroz svoje ekonomsko delovanje, morati da prođe kroz dugu borbu, u vidu niza istorijskih procesa koji će preobratiti okolnosti i ljude. Ona nema ideale koje žele da ostvare, već slobodu koju teže da podare elementima novog društva, kojima je staro propadajuće buržoasko društvo bremenito.”
Dozvolite mi da prokomentarišem ovaj pasus. Naravno, kao prvo, Marks je donekle suprotstavljen razmišljanju socijalističkih utopista, kojih je bilo mnogo u Francuskoj sredinom 19. veka. To je bila tradicija Šarla Furijea (Charles Fourier), Anrija de Sen Simona (Henri de Saint-Simon), Etjena Kabea (Étienne Cabet), Luja Ogista Blankija (Louis Auguste Blanqui), Pjera Žozefa Prudona (Pierre-Joseph Proudhon), i tako dalje.
Marks je smatrao da su utopijski socijalisti bili sanjari, da nisu bili pravi radnici koji bi zapravo u stvarnosti transformisali uslove rada. Kako bi se to izvelo, neophodno je dobro razumevanje same prirode kapitalističkog društva.
Ipak, Marks vrlo jasno ističe da revolucionarni projekat mora da bude fokusiran na samoemancipaciju radnika i radnica. Ovaj lični aspekt transformacije je važan. Bilo koji veći projekat menjanja sveta će takođe podrazumevati preobraženje samih pojedinaca. Stoga bi trebalo da radnice i radnici promene i sebe same. Marks je o ovome dosta razmišljao u vreme Pariske komune.
On takođe primećuje da sam kapital zapravo stvara mogućnosti za transformaciju, i da bi kroz duge borbe bilo moguće “osloboditi” klice novog društva u kojem bi radništvo bilo oslobođeno otuđenog rada. Revolucionarni zadatak je bio oslobađanje elemenata ovog novog društva, koji već postoje u utrobi starog buržoaskog društvenog poretka koji propada.
Oslobađanje potencijala
Možemo se složiti da živimo pod okolnostima starog, propadajućeg buržoaskog društva. Očigledno, ono je bremenito svim vrstama groznih stvari – poput rasizma i ksenofobije – koje ne želim da vidim oslobođene. Marks svakako ni ne kaže: “oslobodite svakoga i sve unutar tog starog i urušavajućeg socijalnog poretka”. Ono što on tvrdi je da moramo da izaberemo one aspekte kolabirajućeg buržoaskog društva koji će doprineti emancipaciji radnika i radnica i radničkih klasa.
Ovde se postavlja pitanje: koje su te mogućnosti i odakle one dolaze? Marks ne pruža to objašnjenje u svom pamfletu o Komuni, ali veliki deo njegovog ranijeg teorijskog rada je posvećen otkrivanju upravo toga koje bi mogle da budu konstruktivne mogućnosti za radničku klasu. On se detaljno bavi tim pitanjem u veoma obimnom, kompleksnom i nedovršenom tekstu “Osnovi kritike političke ekonomije”, koji je napisao tokom kriznih godina između 1857. i 1858.
Neki odeljci u tom radu razjašnjavaju upravo ono što je Marks mogao da ima na umu prilikom svoje odbrane Pariske komune. Ideja “oslobađanja” odnosi se na razumevanje onoga što se tada dešavalo unutar buržoaskog, kapitalističkog društva. To je ono što je Marks sve vreme nastojao da razume.
U “Osnovama kritike političke ekonomije”, Marks ulazi do detalja u razmatranje pitanja tehnoloških promena i kapitalizmu inherentnog tehnološkog dinamizma. Pokazao je da će kapitalističko društvo, po definiciji, biti veoma usmereno na inovaciju i jako zainteresovano za stvaranje novih tehnoloških i organizacionih mogućnosti. To je zbog toga što ću ja, ako se takmičim sa drugima kao individualni kapitalista, ostvariti višak profita ukoliko je moja tehnologija superiornija od one koju imaju moji rivali. Stoga je svaki individualni kapitalista podstaknut da traži produktivniju tehnologiju od one koju koriste druge kompanije sa kojima se takmiči.
Iz ovog razloga, tehnološki dinamizam je usađen u srce kapitalističkog društva. Marks je ovu činjenicu prepoznao još prilikom pisanja Komunističkog manifesta (1848. godine) i od tada je nije ispuštao iz vida. Ovo je jedna od glavnih sila koje objašnjavaju trajno revolucionarni karakter kapitalizma: on nikada neće biti zadovoljen svojom postojećom tehnologijom. Uvek će konstantno težiti njenom usavršavanju, zbog toga što će uvek nagrađivati osobu, kompaniju ili društvo koje ima napredniju tehnologiju. Država, nacija ili blok moći koji poseduje najsofisticiraniju i najdinamičniju tehnologiju će postati vođa čopora. Dakle, tehnološki dinamizam je ugrađen u globalne strukture kapitalizma. I, tako je bilo od samog početka.
Tehnološka inovacija
Marksova perspektiva na ovo je istovremeno prosvetljujuća i interesantna. Kada zamislimo proces tehnološke inovacije, obično pomislimo na nekoga ko nešto stvara i u potrazi je za tehnološkim razvojem u onome što proizvodi. Dakle, tehnološki dinamizam je specifičan za konkretnu fabriku, pojedinačni sistem proizvodnje, određenu situaciju.
Ipak, ispostavlja se da se mnoge tehnologije “prelivaju” iz jedne proizvodne sfere u drugu. Postaju univerzalizovane. Na primer, kompjuterska tehnologija je dostupna svima bez obzira na to u koju svrhu je koriste. Automatizovani oblici tehnologije su dostupni svim ljudima i tipovima industrija.
Marks primećuje da će do 1820-ih, 30-ih i 40-ih u Velikoj Britaniji izumevanje novih tehnologija već postati nezavisan i samostalan biznis. Dakle, više nisu proizvođači tekstila ili nečeg slično bili ti koji su zaiteresovani za novu tehnologiju koja će povećati produktivnost rada njihovih zaposlenih. Umesto toga, preduzetnici su osmišljavali tehnologiju koja je mogla da se upotrebljava u svim granama.
U Marksovo vreme najbolji primer za ovo bila je parna mašina. Ona je imala mnoge različite primene: od drenaže vode iz rudnika uglja, preko proizvodnje lokomotiva i izgradnje železnica, pa sve do primene na električni razboj u tekstilnim fabrikama. Tako, ukoliko biste poželeli da se upustite u posao inovacije, onda su inženjering i industrija mašinskih delova bili prava polazna tačka.
Celokupne privrede – poput onih koje su nikle oko Birmingema, i koje su bile specijalizovane za proizvodnju mašina – postale su fokusirane ne samo na proizvodnju novih tehnologija, već i novih proizvoda. Čak i u Marksovo vreme, tehnološka inovacija je već postala samostalan biznis.
Hitanje ka zastoju
U “Osnovama kritike političke ekonomije”, Marks se detaljno bavi preispitivanjem toga šta se dešava kada tehnologija postane biznis, kada inovacija stvara nova tržišta, umesto da funkcioniše kao odgovor na konkretne, prethodno postojeće tržišne zahteve za novom tehnologijom. Nove tehnologije onda postaju udarna igla razvoja kapitalističkog društva.
Posledice su brojne. Jedan očigledan rezultat je to što tehnologije nikada nisu statične i brzo zastarevaju. Praćenje najnovijih tehnoloških dostignuća može da bude stresno i skupo. Ubrzavanje procesa zastarevanja može da bude pogubno za postojeće kompanije.
Uprkos tome, čitavi sektori društva – elektronika, farmacija, bioinženjering i sl. – posvećeni su stvaranju inovacija zarad samih inovacija. Pobedu odnose oni koji su u stanju da stvore tehnološki novitet koji će očarati našu maštu, poput mobilnog telefona ili tableta, ili će imati najrazličitije primene, poput kompjuterskog čipa. Stoga ova ideja da sama tehnologija postaje biznis postaje apsolutno centralna u Marksovom objašnjenju prirode kapitalističkog društva.
To je ono po čemu se kapitalizam razlikuje od svih drugih načina proizvodnje. Kapacitet za inovacije je do sada bio sveprisutan u ljudskoj istoriji. Postojale su tehnološke promene u staroj Kini, čak i pod feudalizmom. Ipak, ono što je specifično za kapitalistički način proizvodnje je prosta činjenica da tehnologija postaje biznis, sa generičkim proizvodom koji se u jednakoj meri prodaje proizvođačima i potrošačima.
Ovo je sama suština kapitalizma. To postaje jedan od ključnih pokretača načina na koji kapitalističko društvo funkcioniše. Ovo je svet u kom živimo, dopadalo nam se to ili ne.
Dodatak mašini
Marks dalje ističe veoma važne posledice ovog razvoja. Kako bi tehnologija postala biznis, neophodno je da se na određene načine mobilišu novi oblici znanja. Ovo podrazumeva primenu nauke i tehnologije kao distinktivnih objašnjenja sveta.
Stvaranje nove tehnologije za širu primenu postaje integrisano sa uzdizanjem nauke i tehnologije kao intelektualnih i akademskih disciplina. Marks ističe da primena nauke i tehnologije, kao i nastanak novih oblika znanja, postaje esencijalno za ovu revolucionarnu tehnološku inovaciju.
Ovo definiše drugi aspekt prirode kapitalističkog oblika proizvodnje. Tehnološki dinamizam je povezan sa dinamizmom u proizvodnji novog naučnog i tehnološkog znanja, kao i novih, često revolucionarnih shvatanja sveta. Polja nauke i tehnologije se prepliću sa proizvodnjom i upotrebom novog znanja i razumevanja. U nekom trenutku, potpuno nove institucije, poput MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) i CalTech-a (California Institute of Technology), morale su da budu osnovane kako bi potpomogle ovaj razvoj.
Marks nastavlja sa pitanjem: Kako ovo utiče na procese proizvodnje u okviru kapitalizma, i na način na koji je rad (i samo radništvo) inkorporiran u ove proizvodne procese? U predkapitalističkom periodu, recimo u 15. i 16. veku, radnici i radnice su uglavnom imali kontrolu nad sredstvima proizvodnje – neophodnim alatom – i postajali su vešti u upotrebi ovog alata. Izvešten radnik je tako stekao monopol nad određenom vrstom znanja i razumevanja koje je, ističe Marks, uvek smatrano umetnošću.
Međutim, sa nastankom fabričkog sistema, a pogotovo sa nastankom savremenog sveta, to prestaje da važi. Tradicionalne veštine radnika su postale suvišne, jer su tehnologija i nauka preuzele glavnu ulogu. Tehnologija i nauka kao i novi oblici znanja, inkorporirane su u mašinu, čime zanatstvo nestaje.
Tako Marks, u zapanjujućem setu odlomaka u “Osnovama kritike političke ekonomije” govori o načinu na koji nove tehnologije i znanja postaju usađene u mašinu: više nisu deo korpusa znanja radnika ili radnice, koji su sada odgurnuti u stranu čime postaju samo dodatak mašini, puki operanti. Nestala je sva pamet i svo znanje koje je pripadalo radnicima i radnicama, a koje im je dodeljivalo određeni monopol u odnosu sa kapitalom.
Kapitalista kom su nekada bile potrebne veštine konkretnog radnika sada je oslobođen tog ograničenja, a veština je usađena u mašinu. Znanje proizvedeno kroz nauku i tehnologiju uliva se u mašinu, a mašina postaje “duša” kapitalističkog dinamizma. To je situacija koju Marks opisuje.
Emancipacija radnika i radnica
Dinamizam kapitalističkog društva postaje odlučujuće zavisan od večnih inovacija, vođen upotrebom nauke i tehnologije. Marks je ovo jasno video u svoje vreme. Pisao je o svemu ovome još 1858. godine! Naravno, ipak smo sada u situaciji u kojoj je ovaj problem postao kritičan i krucijalan.
Pitanje veštačke inteligencije (VI) je savremena verzija onoga o čemu je govorio Marks. Sada moramo da znamo do koje mere se veštačka inteligencija razvija putem nauke i tehnologije, i do koje mere se primenjuje (ili je primenljiva) u proizvodnji. Očigledna posledica bi bila zamena radnika i radnica, i zapravo, njihovo dalje razoružavanje i obezvređivanje, u smislu njihovih mogućnosti da primene maštu, veštinu, i stručnost u okviru procesa proizvodnje.
Ovo navodi Marksa da pruži sledeći komentar u “Osnovama kritike političke ekonomije”. Citiraću vam ga, zbog toga što mislim da je vrlo, vrlo fascinantan:
“Transformacija proizvodnog procesa od jednostavnog radnog procesa u naučni, koji potčinjava prirodne sile i primorava ih da rade u korist ljudskih potreba, pojavljuje se kao karakeristika fiksnog kapitala u kontrastu sa živim radom (…) pa tako i sve moći rada bivaju preokrenute u moći kapitala.”
Znanje i naučna stručnost sada počivaju u okviru mašine pod komandom kapitaliste. Proizvodna moć rada je sada premeštena na konstantni kapital, nešto vanjsko u odnosu na rad. Radnik i radnica su odgurnuti u stranu. Tako konstantni kapital postaje nosilac našeg kolektivnog znanja i inteligencije kada su u pitanju proizvodnja i potrošnja.
Dalje, Marks posvećuje pažnju onome čime je poredak urušavajućeg buržoaskog društva bremenit, a što bi se moglo upotrebiti u korist radnika i radnica. To je sledeće: kapital – “prilično neintencionalno – svodi ljudski rad, utrošak energije, na minimum. Ovo će ići u korist emancipovanoj radničkoj klasi i predstavlja uslov njene emancipacije.” Prema Marksu, razvoj nečega poput automatizacije ili veštačke inteligencije stvara uslove i mogućnosti za emancipaciju radnika.
Slobodan razvoj
U pasusu koji sam citirao iz Marksovog pamfleta o Pariskoj komuni, u fokusu je problem samoemancipacije rada i radnika. To je stanje koje treba da se prigrli. Ipak, šta je to u vezi sa ovim stanjem, što ga čini toliko potencijalno oslobađajućim?
Odgovor je jednostavan: sva ta nauka i tehnologija povećava socijalnu produktivnost rada. Jedna radnica, koja barata svim tim mašinama, može da proizvede veliki broj proizvoda za jako kratko vreme. Ponovo, kao što Marks kaže u “Osnovama kritike političke ekonomije”:
“U stepenu u kom se razvija krupna industrija, proizvodnja stvarnog bogatstva počinje manje da zavisi od potrebnog radnog vremena i od broja zaposlenih radnika, a više od moći sredstava koja su pokrenuta tokom radnog vremena, čija ‘moćna efikasnost’ sama nije proporcionalna radnom vremenu utrošenom za njihovu proizvodnju, već zavisi pre svega od opšteg stanja u nauci i od tehnološkog napretka, ili primene ove nauke na proizvodnju (…) stvarno bogatstvo se pre svega ispoljava – a krupna industrija ovo pokazuje – u monstruoznoj disproporcionalnosti između utrošenog radnog vremena i njegovog proizvoda.”
Ali onda, ponovo citirajući jednog od rikardijanskih socijalista koji su pisali u to vreme, Marks dodaje sledeće: “nacija je istinski bogata, kada radni dan broji 6 radije nego 12 sati. Bogatstvo nije komanda nad viškom radnog vremena (…) nego raspoloživo vreme van onog koje je potrebno za direktnu proizvodnju, za svaku individuu i društvo u celini”
Upravo ovo vodi kapitalizam ka stvaranju mogućnosti za “slobodan razvoj osobenosti”, uključujući one koje pripadaju radništvu. Uzgred, ovo sam već rekao ranije, ali reći ću ponovo: Marks uvek, uvek, naglašava da je upravo slobodan razvoj pojedinca krajnja tačka ka kojoj teži kolektivno delovanje. Ova ustaljena ideja da se Marks bavi samo kolektivnim delovanjem i potiskivajem individualizma je pogrešna.
Upravo je obrnuto. Marks je za mobilizaciju združene akcije kako bi se dostigla individualna sloboda. Doći ćemo do te ideje za trenutak. Ali, glavni cilj ovde predstavlja potencijal za slobodan razvoj individualnosti.
Potreban i nepotreban rad
Sve ovo je bazirano na “opštem smanjenju potrebnog rada”, to jest, količine rada neophodnog za reprodukciju svakodnevnog života jednog društva. Veća produktivnost rada znači da osnovne društvene potrebe mogu veoma lako da budu zadovoljene. Ovo će, zatim, omogućiti obilje raspoloživog vremena za oslobađanje mogućeg umetničkog i naučnog razvoja pojedinaca.
U početku, ovo vreme će biti dostupno samo nekolicini privilegovanih, ali će na kraju stvoriti slobodno vreme za sve. Oslobađanje pojedinaca da rade ono što žele je od kritičkog značaja zbog toga što je zadovoljavanje osnovnih potreba moguće uz pomoć sofisticiranih tehnoloških dostignuća.
Marks tvrdi da problem leži u tome što je sam kapital “kontradikcija u pokretu”. On “nastoji da što je više moguće smanji radno vreme dok ga, sa druge strane, postavlja kao jedinu mernu jedinicu i izvor bogatstva”. Stoga umanjuje vreme potrebno za obavljanje potrebnog rada – to jest, ono što je zaista neophodno – kako bi ga povećao u njegovom suvišnom obliku.
Dalje, ovaj suvišni oblik je ono što Marks naziva viškom vrednosti. Pitanje je, ko će prisvojiti taj višak? Problem koji identifikuje Marks nije nemogućnost ostvarenja viška vrednosti, već se on ogleda u tome što je višak vrednosti nedostupan radništvu. Dok je jedna tendencija “stvaranje raspoloživog vremena”, druga je “njegovo pretvaranje u višak rada” u korist klase kapitalista.
Ono se ne koristi za emancipaciju radnika iako bi moglo. Koristi se za ostvarivanje ekonomske dobiti buržoazije, i stoga za akumulaciju bogatstva kroz tradicionalna sredstva u okviru buržoazije.
Ovo je glavna kontradikcije. Marks kaže: “Zaista, bogatstvo nacije. Kako bismo to razumeli? Pa,” kaže on, “može se shvatiti u smislu novčane mase i svega ostalog čime neko upravlja.” Ipak, za Marksa, kao što smo videli, “nacija je istinski bogata, kada radni dan broji 6 radije nego 12 sati. Bogatstvo nije komanda nad viškom radnog vremena (…) nego raspoloživo vreme van onog koje je potrebno za direktnu proizvodnju, za svaku individuu i društvo u celini.”
To znači sledeće: bogatstvo društva će se meriti po količini slobodnog vremena kojim svi raspolažemo, da radimo šta god poželimo bez ikakvih ograničenja, s obzirom na to da su nam osnovne potrebe zadovoljene. A Marksov argument je ovaj: neophodno je da postoji kolektivni pokret koji bi obezbedio da takva vrsta društva može da bude konstruisana. Međutim, ono što se tome suprotstavlja jeste odnos (postojanja) dominantne klase i primena kapitalističke klasne moći.
U izolaciji
Sve ovo se na interesantan način oslikava u datim uslovima izolacije i ekonomskog kolapsa, nastalim kao posledica koronavirusa. Mnogi od nas su u situaciji gde, individualno raspolažemo sa mnogo slobodnog vremena. Većina nas je zarobljena kod kuće.
Ne možemo da idemo na posao, ne možemo da radimo stvari koje inače radimo. Šta ćemo da radimo sa svojim vremenom? Ukoliko imamo decu, naravno, imamo pune ruke posla. Međutim, dospeli smo u ovu situaciju u kojoj imamo značajnu količinu raspoloživog vremena.
Naravno, druga stvar sa kojom se sada suočavamo jeste masovna nezaposlenost. Poslednji podaci sugerišu da je u Sjedinjenim Američkim Državama oko 26 miliona ljudi izgubilo svoje poslove. Inače bismo ovu situaciju nazvali katastrofom, što ona naravno i jeste, zbog toga što gubitak posla podrazumeva i gubljenje mogućnosti da odete u supermarket i reprodukujete sebe kao radnu snagu, jer sada nemate novac.
Mnogi ljudi su izgubili svoje zdravstveno osiguranje, a mnogi drugi imaju poteškoća sa dobijanjem novčane pomoći za nezaposlene. Prava na stanovanje su ugrožena kako kirije ili hipoteke dolaze na naplatu. Veliki deo populacije SAD – potencijalno čak do 50 posto svih domaćinstava – nema više od 400$ ušteđevine u banci, koja bi im omogućila da se izbore sa manjim krizama, a kamoli sa krizom ove vrste u njenom punom zamahu.
Nova radnička klasa
Ovi ljudi će verovatno vrlo uskoro izaći na ulice, s obzirom na to da zajedno sa svojom decom iščekuju suočavanje sa glađu. Ali, hajde da bliže razmotrimo ovu situaciju.
Radnici i radnice, od kojih se očekuje da se brinu o sve većem broju bolesnih, ili da obezbede bar one minimalne usluge koje omogućavaju reprodukciju svakodnevnog života, po pravilu dominantno pripadaju određenom rodu, rasi i etničkoj grupi. Ovo je “nova radnička klasa” koja je prva na udaru savremenog kapitalizma. Njeni članovi moraju da snose dupli teret: u isto vreme, oni rade na poslovima koji ih stavljaju u najveći rizik od zaraze virusom, a sa druge strane, usled ekonomske recesije podstaknute virusom, njima najviše preti otkaz bez ikakve finansijske nadoknade.
Savremena radnička klasa u SAD – koju čine prevashodno pripadnici i pripadice afroameričke i latinoameričke populacije, kao i žene koje rade za nadnice – primorana je da načini užasan izbor između zaraze u ime brige o ljudima i održavanja osnovnih vidova snabdevanja (poput supermarketa), i nezaposlenosti bez ikakvih beneficija (poput adekvatne zdravstvene zaštite).
Ovi radnici i radnice u većini delova sveta su odavno uslovljeni da se ponašaju kao poslušni neoliberalni podanici, što znači da ukoliko išta pođe naopako za sve krive sebe ili Boga, nikada se ne usuđujući da razmotre kako bi problem mogao da leži u kapitalizmu. Međutim, čak i dobri neoliberalni podanici mogu da uvide da nešto nije u redu sa načinom na koji se reaguje na pandemiju, kao i sa disproporcionalnim opterećenjem koje moraju da podnose u održavanju reprodukcije socijalnog poretka.
Novo društvo
Kolektivni oblici delovanja su neophodni kako bi nas izvukli iz ove ozbiljne krize u borbi sa oboljenjem COVID-19. Kako bismo iskontrolisali njegovo širenje, potrebna nam je kolektivno delovanje: izolacija i određeni oblici distanciranja, i slične mere. Ova kolektivna akcija je neophodna kako bi nas postepeno oslobodila kao pojedince i omogućila nam da živimo na način na koji želimo, zbog toga što to u ovom trenutku ne možemo.
Ovo se ispostavlja kao dobra metafora za razumevanje prirode kapitala. To podrazumeva stvaranje društva u kom većina nas nije slobodna da radi šta god poželi, zbog toga što smo zapravo zauzeti proizvodnjom bogatstva za klasu kapitalista.
Ono što bi Marks možda rekao je da istih 26 miliona nezaposlenih ljudi, ukoliko bi zapravo mogli da pronađu način da obezbede dovoljno novca da se izdržavaju, kupe proizvode koji su im neophodni da prežive, i iznajme kuću u kojoj treba da stanuju, ne bi imali razloga da se ne okrenu i masovnoj emancipaciji od otuđenog rada.
Drugim rečima, pitanje je da li želimo da izađemo iz ove krize prosto govoreći da postoji 26 miliona ljudi koji moraju da ponovo da počnu da rade, i to jedan od onih prilično užasnih poslova koje su obavljali i pre? Da li je to način na koji želimo da izađemo iz ovoga? Ili želimo da zapitamo sledeće: postoji li neki način da se proizvodnja osnovnih dobara i usluga organizuje tako da svako može da se prehrani, da svako ima dostojanstveno mesto za život, i da stavimo moratorijum na deložacije, kao i da sve oslobodimo plaćanja kirije? Zar nije ovo trenutak u kom bismo zapravo mogli ozbiljno da promislimo o stvaranju društvene alternative?
Ukoliko smo dovoljno snažni i razvijeni da se izborimo sa ovim virusom, zašto se istovremeno ne bismo suočili i sa kapitalom? Umesto što govorimo da želimo ponovo da se uposlimo i dobijemo svoja radna mesta nazad, vraćajući se u istu situaciju koja je postojala pre krize, zašto se ne bismo zapitali sledeće: zašto ne izađemo iz ove krize stvaranjem potpuno drugačije vrste društvenog poretka?
Zašto ne uzmemo te elemente kojima je bremenito trenutno urušavajuće buržoasko društvo – njegovu zapanjujuću nauku i tehnologiju i proizvodni kapacitet – i ne oslobodimo ih, koristeći veštačku inteligenciju i tehnološke promene, kao i načine organizacije, na takav način koji bi nam omogućio da zapravo stvorimo nešto radikalno drugačije od bilo čega što je ikada ranije postojalo?
Obrisi alternative
Na kraju krajeva, u sred ove krize, već eksperimentišemo sa svakakvim vrstama alternativnih sistema: od besplatnog snabdevanja siromašnih susedstava i pojedinaca osnovnim namirnicama, do besplatnih zdravstvenih usluga, alternativnim načinima saradnje putem interneta, itd. Naime, obrisi novog socijalističkog društva se ovde već naziru – što je verovatno i razlog zbog kojeg se desnica i klasa kapitalista toliko žure da nas vrate na status kvo.
Ovaj trenutak je prilika da se promisli kako bi alternativa mogla da izgleda. Ovo je trenutak u kom mogućnost alternative zapravo postoji. Umesto da odreagujemo refleksno i kažemo: “Uh, moramo smesta da vratimo tih 26 miliona poslova,” možda bi trebalo da pokušamo da razvijemo neke od stvari koje se već dešavaju, poput organizacije kolektivnog snabdevanja.
Ovo se već dešava u polju zdravstva, ali počinje da se dešava i kroz socijalizaciju lanca snabdevanja hranom, pa čak i kuvanih obroka. Trenutno u Njujorku brojni restoranski sistemi nastavljaju da posluju, a zahvaljujući donacijama, zapravo obezbeđuju besplatne obroke brojnoj populaciji koja je izgubila svoje poslove i nema mogućnost da se snađe.
Umesto da kažemo: “Pa, dobro, ovo je prosto nešto što radimo u kriznoj situaciji”, zašo ne bismo rekli da je ovo trenutak u kom možemo da počnemo da govorimo tim restoranima da je njihov zadatak da nahrane društvo, tako da svako ima pristojan obrok barem jednom ili dva puta dnevno.
Socijalistička imaginacija
Već postoje elementi takvog društva: brojne škole, na primer, obezbeđuju školske obroke. Stoga, hajde da nastavimo u tom pravcu, ili da izvučemo pouke o tome šta bi bilo moguće ukoliko bismo to dovoljno želeli. Zar ovo nije trenutak u kom možemo da upotrebimo ovu socijalističku imaginaciju kako bismo konstruisali drugačije društvo?
Ovo razmišljanje nije utopističko. Ono nam poručuje da osmotrimo sve te restorane u centralnim gradskim četvrtioma koji su zatvoreni i sada tamo “kunjaju”. Predlaže nam da vratimo ljude u njih – oni mogu da počnu da proizvode hranu i da hrane ljude koji su na ulicama i u kućama, a oni mogu da daju tu hranu starijima. Potrebna nam je takva vrsta združene akcije kako bismo svi, pojedinačno, postali slobodni.
Ukoliko bi tih 26 miliona nezaposlenih ljudi moralo da se vrati nazad na posao, možda bi to trebalo da bude na 6 umesto 12 radnih sati dnevno. Time bismo mogli da doprinesemo novom shvatanju toga šta podrazumeva život u najbogatijoj zemlji na svetu. Možda baš to može da učini SAD velikom (ostavljajući reč “ponovo” da istrune na smetlištu istorije).
Ovo je poenta do koje Marks dolazi iznova i iznova: koren pravog individualizma i slobode i emancipacije, nasuprot onom lažnom koji se konstantno zagovara kroz buržoasku ideologiju, predstavlja stanje u kom su nam sve potrebe zadovoljene kroz kolektivno delovanje, tako da treba da radimo 6 sati dnevno, a ostatak vremena možemo da koristimo po svojoj volji.
U zaključku, nije li ovo zanimljiv trenutak da zaista razmislimo o dinamizmu i mogućnostima za stvaranje alternativnog, socijalističkog društva? Međutim, da bismo dospeli do takvog emancipatornog puta, prvo moramo da emancipujemo same sebe kako bismo uvideli da je novo zamišljeno moguće uz novu stvarnost.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Jacobin.
PREVOD: Mina Glišović
