Već duže vreme sa napregnutom pažnjom pratim rasprave i sukobe vezane za predlog novog zakona o radu. Želeo bih da kao običan građanin, radnik, dam doprinos ovoj temi za koju smatram da je od značaja za mene kao pojedinca.
Radim osam godina kod istog poslodavca ili kako to danas vole da zovu „uglednog biznismena“ (većina tih „uglednih“ ne ume ovu reč ni da izgovori). Osam godina je dug period u kome nemam ni celih godinu dana radnog staža. Sada bi država trebalo da se zapita šta je sa preostalih sedam koje provodim radeći na crno, trebalo bi da se zapita šta je sa njenim gubitkom u vidu poreza i doprinosa. Naravno, država je bitnija od pojedinca, iako sam do juče naivno verovao – država to su građani.
Danas kada sam zašao u treću deceniju života kada se izgledi za novi posao sve više smanjuju mene moj poslodavac ubeđuje kako ne treba da brinem za penziono i socijalno jer će se penzije ionako ukinuti. Naravno, ovo ga ne sprečava da uplaćuje sebe penziono i socijalno. Kako sam uspeo sedam godina provesti radeći na crnom? Pa to je barem lako. Iako stalno govorimo o borbi protiv korupcije ja nisam video nikada ni jednu inspekciju na mom radnom mestu. Svaka ionako završi sa mojim poslodavcem na nekom ručku gde razmenjuju vizit karte različitih apoena. Firma u kojoj radim ima čak nekakav pravilnik o sistematizaciji radnih mesta u kojem piše da za potrebe firme postoje jedanaest radnih mesta. Broj prijavljenih radnika ne prelazi ni pola ove cifre, a broj onih koji rade na crno viši je od famoznih 11.
Interesantne su kvalifikacije potrebne za rad u firmi. Potrebno je da budete visoko obrazovan kadar sa znanjem niza različitih veština i stranih jezika, ali da Vaš socijalni položaj bude što teži. Na osnovu Vašeg socijalnog položaja određuje se vaša radna sposobnost tj. koliko možete da trpite i koliko vam je posao zaista potreban. Tu je i obavezno pitanje o horoskopskom znaku. Moj poslodavac jako pazi na slaganje horoskopskih znakova, ima posebnu plaćenu „vidovitu“ službu samo za ova astrološka pitanja.
Dnevnica. Moj poslodavac kaže da smo svi u firmu preplaćeni. U njegovom udruženju poslodavaca kažu da su radnici lenji, bagra i da još žive u samoupravljanju. Ne znam šta je to samoupravljanje, nisam bio član sa crvenom knjižicom kao moj vrli šef. SKJ i druga Kardelja nema, ali zato imamo redovnu političku nastavu. Šef je i dalje ugledni član stranke. Redovno nas vrbuje i objašnjava zašto treba glasati za njegovu stranku. Koliko sam shvatio članstvo u stranci nosi određene privilegije koje su u srazmeri donacije koje on stranci daje.
Kada smo kod plate. Moj radni sat je 83,33 dinara, svaki prekovremeni sat je naravno neplaćen, svaki sat manje u radu se redovno odbija. Ja najviše volim one dane kada se spajaju smene i umesto 12 sati radimo 24. Tada dobijamo celu jednu dnevnicu bez odbitaka. Moj poslodavac kaže da ne treba da se puno bunimo, kriza je, ljudi rade i za manje. Dupliranje smena je kod mog šefa ustvari vid nagrađivanja. To je ono što se ne plaća, a zasluži svaki pošten i vredan radnik. Slododan dan, godišnji odmor su takođe nagradne kategorije za koje ne dobijate nikakvu novčanu nadoknadu. Dovoljno je da uopšte radite i da imate godišnji odmor.
Nekada su kažu mi postojali nekakvi OUR-i, organizacije udruženog rada. Iako nas poslodavci ubeđuju da prestanemo da živimo u prošlosti i da zaboravimo na samoupravljanje ipak u praksi mi radimo kao OUR, barem neka vrsta OUR-a. Na primer, obavezni smo da nosimo svoju opremu za rad od kuće. Svako od nas koristi lični laptop za obavljanje dela radnih obaveza. Ovo je još jedan bitan uslov za zapošljavanje, posedovanje ličnog laptopa. Higijena radnog mesta je za mog šefa od posebnog značaja. Zato radnici sami izdvajaju novac za higijenska sredstva – od krpe preko raznih hemijskih sredstava do običnog sapuna za ruke. Vreme je krize pa se korišćenje fiksnog telefona u poslovne svrhte izbegava, za to posedujemo mobilni za komunikaciju unutar firme. Naravno, za ovaj posao koristimo isključivo lični mobilni telefon za koji ne dobijamo nadoknadu kada je u pitanju nadoknada za obavljene poslovne razgovore koji doguraju i do nekoliko hilljada dinara. Da, i posedovanje mobilnog telefona na kome stalno imate dovoljno kredita je jedan od uslova za zaposlenje. U praksi kao što vidite mi udružujemo sredstva i rad sa našim poslodavcem, pravi kardeljevski OUR.
Iskreno mene i ne interesuje preterano novi zakon o radu. Video sam kako se u praksi poštuje i sadašnji. U mom životu, kao i u životu mojih kolega koji drhte nad svojom egzistencijom on ništa neće promeniti. I dalje ćemo biti radnici na crnom sa smenama od 12-14 sati i satnicom od 83,33 dinara. I dalje ćemo iz svojih džepova donirati svog poslodavca. U suprotnom on sebi neće moći priuštiti još jedno letovanje ili zimovanje, četvrti auto i novo zatezanje face i tela. Sada razumem bes Francuza koji su svoje gospodare poslali na giljotinju tokom Francuske revolucije.
Dragan Janković
Tekst je uz odobrenje preuzet sa sajta USS Sloga
