U globalizovanom svetu u kakvom živimo, velike kompanije izmeštaju svoju proizvodnju u zemlje u kojima je radna snaga jeftinija, a stepen zaštite radnica i radnika izrazito nizak. Baš tu, velike kompanije pokušavaju da izvuku što veće profite uz što manje odgovornosti. Evropski centar za ustavna i ljudska prava (European center for Constitutional and Human Rights – ECCHR) iz Berlina jedna je od organizacija koja se bori za to da velike evropske kompanije preuzmu odgovornost za uslove rada duž svog proizvodnog lanca.
Donosimo vam intervju koji su Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić vodili sa Mirijam Zage-Mas (Miriam Saage-Maasz) i Korinom Ajder (Corina Ajder) iz ECCHR o njihovom dosadašnjem radu i tome kako se radnice i radnici u našem regionu mogu osloniti na ovu vrstu podrške.
Možete li nam detaljnije objasniti šta je Evropski centar za ustavna i ljudska prava i čime se ustvari institucija koju predstavljate bavi?
Evropski centar za ustavna i ljudska prava (ECCHR) je osnovan 2007. godine i nalazi se u Berlinu. ECCHR funkcioniše kao nezavisna, neprofitna, pravna i obrazovna organizacija, koja se, u saradnji sa onim ljudima kojima su ugrožena ljudska prava širom sveta i našim partnerskim organizacijama, bori upravo za zaštitu i poštovanje ljudskih prava.
U našem polju delovanja – biznis i ljudska prava – fokusiramo se na korporativnu eksploataciju i pozivamo evropske kompanije na odgovornost za kršenje ljudskih prava. Posebnu pažnju obraćamo na prava radnika i radnica u tekstilnoj industriji zato što upravo tu nalazimo najbolji primer za to kako eksploatacija funkcioniše u savremenom globalizovanom svetu. Stoga pokušavamo da podržimo radnike i radnice u njihovoj borbi za socijalnu sigurnost, dostojanstvene zarade i sigurne uslove rada. Kroz naš rad uvek pokušavamo da prozovemo one koji se nalaze na pozicijama moći – u ovom konkretnom slučaju kompanije – a naše kolege se bave i domenima migracija, dekolonizacije ili rata i međunarodnih zločina.
Korina Ajder (Corina Ajder)
Možete li nam bliže objasniti vaš rad? Preciznije: kakva bi bila vaša uloga u nekom od konkretnih slučajeva?
Slučaj KiK je dobar primer našeg angažmana u tekstilnoj industriji. U požaru koji je izbio 2012. godine u fabrici tekstila “Ali Enterprise” u Karačiju, u Pakistanu, poginulo je oko 260 radnika i radnica. Požar je bio u ovoj meri fatalan upravo zbog manjaka protivpožarne zaštite: prozori su bili zabarikadirani, a izlazi za slučaj opasnosti bili su zaključani.
Mi smo smatrali da je KiK – nemački prodajni lanac koji je kupovao 70% proizvoda ove fabrike – odgovoran isto onoliko koliko i sama fabrika, jer nije zahtevao od svog dobavljača da ispuni sve mere protivpožarne zaštite. ECCHR je pomogao radnicima i radnicima da njihov slučaj dođe do suda i 2015. godine pokrenut je proces protiv KIK-a ispred regionalnog suda u Dortmundu, u Nemačkoj.
Osnovni cilj je bio da se zahteva kompenzacija, a KiK primora da prizna svoj deo odgovornosti za smrt radnika i radnica u ovoj fabrici. Zajedno sa pakistanskim partnerom iz Clean Clothes Campaign mreže i sindikatom NTUF (National Trade Union Federation) pomogli smo radnicama i radnicima da podignu optužnicu, predstavljali smo ih na sudu i pomogli smo da slučaj i njihovi zahtevi postanu vidljivi u Nemačkoj, što je pomoglo da se izvrši dodatni pritisak javnosti na KiK. Iako slučaj na kraju nije bio potpuno uspešan, odigrao je ključnu ulogu u pregovorima sa KiK-om u kojima je ova kompanija pristala da plati 5 miliona dolara kao dugoročnu odštetu preživelima i porodicama žrtava.
Slučaj je, takođe, imao sporedne pozitivne efekte: pomogao je radnicama, radnicima i njihovim porodicama da se organizuju i steknu poverenje u slične procese, pa je grupa radnica i radnika ostala do danas aktivna na polju ljudskih i radnih prava u Pakistanu. Pored toga sudski proces je privukao veliku pažnju u Nemačkoj i Evropi, pa je i šira publika naučila dosta o eksploataciji rada u tekstilnoj industriji i potrebi za boljim zakonima koji bi štitili radnice i radnike ma gde se proizvodnja nalazila.
Mirijam Zage-Mas (Miriam Saage-Maasz)
Znamo da aktuelna pandemija u velikoj meri pogađa i radnice i radnike u tekstilnoj industriji. Šta je po vašem mišljenju trenutno najveći problem u ovom sektoru i šta možemo očekivati jednom kada se zdravstvena kriza okonča?
Kovid kriza je najjače pogodila upravo onaj sloj stanovništva koji je najmanje pokriven mehanizmima socijalne i zdravstvene zaštite, kao i one koji primaju najmanje plate, a to su upravo tekstilne radnice i radnici širom sveta, koji su ostali trajno zarobljeni u bezizlaznoj situaciji. Milioni radnica i radnika su izgubili poslove zbog toga što su brendovi otkazali porudžbine pa lokalne fabrike nisu mogle da izdrže terete poslovanja.
Kao rezultat, mnoge radnice i radnici širom sveta više ne mogu da obezbede sebi i svojim porodicama najosnovnije potrebe, kao što su stan i hrana. Oni koji su nastavili da rade primorani su da biraju između sopstvenog zdravlja i radnih mesta jer vlasnici fabrika često ne poštuju epidemiološke mere za bezbedne uslove na radu.
Treba razumeti da situacija nije takva samo zbog pandemije. U stvari, pandemija je učinila vidljivim stanje koje je već dugo vremena jedino stvarno stanje na terenu. Da su radnice i radnici širom sveta zarađivali dostojanstvenu platu za život i da su bili zaštićeni sistemima zdravstvene i socijalne zaštite – ova pandemija ne bi imala ovako razarajuće posledice. Gledajući u vreme koje dolazi nakon zdravstvene krize, biće itekako važno da i države i brendovi zajedno preduzmu konkretne mere kako bi ljudska prava bila poštovana, uključujući tu pravo na socijalnu zaštitu, pravo na dostojanstvenu zaradu i pravo na bezbednost i zdravlje na radu.
Za kraj, recite nam kako radnice i radnici iz ovog dela Evrope mogu konkretno imati koristi od vašeg rada?
Rad mreže Clean Clothes Campaign u Centralnoj, Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi je osvetlio mnoga slučajeva kršenja radnih prava u tekstilnoj industriji. Mi imamo mogućnost da taj rad dopunimo sa sopstvenom pravnom ekspertizom.
Pre svega želimo da radnici i radnice postanu svesne svojih prava, a u onim slučajevima kada su ona ugrožena od strane evropskih kompanija mi možemo da ih podržimo u njihovim zahtevima na nadnacionalnom nivou. Kao organizacija koja je bazirana u Evropi nije nam jedini cilj da napadamo kompanije iz Zapadne Evrope, već želimo i da učvrstimo saradnju sa radništvom, sindikatima i organizacijama koje se bave radnim pravima u regonu Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope.
RAZGOVOR VODILI: Bojana Tamindžija i Stefan Aleksić
