Erik Olin Rajt o klasi, socijalizmu i značenju marksizma.
Kada je 1970-ih Erik Olin Rajt (Erik Olin Wright) “upao u marksizam”, to je bila “jedina igra u gradu” za ozbiljnog radikalnog naučnika.
Do 1990-ih situacija nije više bila ista, marksizam se povukao na marginu unutar i van akademije. Rajt je odabrao da ostane u marksizmu. Odlučio je da rekonstruiše sociološki marksizam, tretirajući ga ne kao skup fiksnih ideja niti kao idiosinkratski metod, već kao karakterističan skup pitanja i konceptualni okvir odgovora.
Rajtov marksizam je regularna društvena nauka, ali vođena težnjom ka socijalizmu.
Njegov rad se više od četrdeset godina usredsređivao na ponovno promišljanje dva osnovna problema marksističke tradicije: klasu i strategije za društvenu transformaciju.
Nakon duže bolesti Erik Olin Rajt preminuo je 23. januara ove godine.
Prenosimo delove razgovora koji je sa Rajtom vodio jedan od urednika Jacobina, Majk Begs (Mike Beggs). Celokupan intervju objavljen je u publikaciji “ABC socijalizma” koju možete u elektronskoj formi preuzeti OVDE >>>
Počnimo sa pitanjem zašto je klasa važna. Dejvid Graski (David Grusky) je otvoreno postavio ovo pitanje tvrdeći da je klasa u makro smislu samo naučni konstrukt. Koji je vaš odgovor?
Ne slažem se sa tvrdnjom da klasa nije realna kategorija. Mislim da je odgovor na pitanje “da li je to realna kategorija” taj “da li identifikuje mehanizme koji su pokretačka sila u životima ljudi, bez obzira na to da li akteri prepoznaju pokretačku silu ili pravne kategorije koje postavljaju granice tim mehanizmima”.
Marksisti tvrde da društvene veze unutar sistema proizvodnje identifikuju realne mehanizme koji oblikuju živote ljudi i određuju teren sukoba, te da srce ovog mehanizma čini kombinacija eksploatacije i dominacije. To su dve reči koje se koriste za karakterizaciju specifičnih mehanizama koji marksistički određene klase identifikuju kao uzročno relevantne.
Tako da Graskijeva tvrdnja da klase nisu realne mora značiti da eksploatacija i dominacija nisu realne, da su one sâme izmišljotine analitičarske imaginacije. Mislim da je to očigledno pogrešna dijagnoza prirode kapitalističkih društava.
Tvrdnja da su eksploatacija i dominacija mehanizmi odvojena je od tvrdnje da oni objašnjavaju čitav niz konkretnih, vidljivih pojava koje su od interesa za klasne analitičare.
Uzmimo za primer svest ljudi. Kako ljudi posmatraju svet? Kako akteri razumeju svoje prilike? Da li dominacija i eksploatacija, kao i to u kakvoj vezi se ljudi nalaze sa tim mehanizmima, stvarno objašnjavaju svest ljudi?
Pa, ne baš. Nikada nije bilo tačno da klasa, sâma po sebi, objašnjava svest. Svest oblikuju različite vrste drugih stvari, pored određenih mehanizama koji se mogu podvesti pod pojam klase.
Ako vam je stalo samo do eksplanatorne moći tih konkretnih stvari koje objašnjavaju svest, onda biste morali reći “ne, klasa sâma po sebi nije najvažnija”. Ali naravno, to je veoma uzak i ograničen način razumevanja relevantnosti tih pojmova i njihove eksplanatorne moći.
Ideja da je klasa važna – ili barem da je nejednakost važna – je sada izgleda pozicija mejnstrima, počevši od krize, od Occupy pokreta, od Piketija. Vi ste kritični prema nekim “zdravorazumskim” pristupima nejednakosti, u kojima se nejednakost misli u smislu toga na koji način su ljudi razvrstani na pozicije. Šta mislite da nedostaje ovakvom stanovištu?
Ono što nedostaje jeste objašnjenje zašto postoje vrste raspoloživih pozicija prema kojima je moguće razvrstavati ljude i zašto raspoložive pozicije imaju osobine koje imaju.
Jedna je stvar reći da vam kulturni kapital, društveni kapital i obrazovni kapital omogućavaju da postanete menadžer u multinacionalnoj korporaciji i da napredujete na lestvici i eventualno postanete glavni izvršni direktor. Ali zašto uopšte postoje raspoložive pozicije glavnog izvršnog direktora na koje je moguće biti unapređen? I zašto, ako su dostupne, one imaju godišnji prihod četiri stotine puta veći od prihoda radnika, za razliku od onih koje imaju prihod dvadeset puta veći od prihoda radnika i radnica ili onih čiji je prihod šest puta veći od radničkih prihoda?
Kako objasniti prirodu pozicija shodno kojima su ljudi razvrstani?
Postojalo je vreme kada se koristio određeni termin za opis ove činjenice. Klasne pozicije su označene kao “prazna mesta” na koje se ljudi razvrstavaju. To se razlikuje od stanovišta da ljudi nose svoje klasne pozicije na leđima, da su to atributi sâmih ljudi.
Naravno, postoji splet atributa osoba i atributa pozicija u stabilnoj, dobro uređenoj klasnoj strukturi, ali atributi osoba i atributi pozicija se razlikuju. Ono što čini klasnu analizu u marksističkoj tradiciji jeste promišljanje sâmih pozicija.
Sugerišete da i marksistički i veberijanski pristupi klasi imaju da kažu nešto o strukturi sâmih pozicija. Ali marksistički i veberovski pristup se često suprotstavljaju jedan drugome.
Postoji zanimljiva stvar za svakoga ko je upoznat sa Veberom: pročitajte dodatak njegovoj knjizi iz kasnih 1890-ih godina, The Agrarian Sociology of Ancient Civilizations. Dodatak sadrži duži esej o propasti Rimskog carstva i o tome zašto se ropska privreda na kraju zakomplikovala i počela da podriva reprodukciju rimskog društva.
Da sam dao ovaj esej mojim vrlo pametnim doktorantima i da oni ne znaju ko ga je napisao, i da sam im rekao “dajte mi dijagnozu teorijske ukorenjenosti ovog poglavlja”, oni bi rekli “jasno je da je marksistička”. Ovde Veberov pogled na klasu ima vrlo marksistički karakter.
Veber itekako vidi klase unutar kapitalizma kao sistematski strukturirane shodno vlasničkim pravima. To je ono što vidi kao središnju osu klasnih odnosa: kapitaliste i radništvo. Ove dve kategorije su srž njegove analize.
Razlika između Marksa i Vebera je u tome što Veber smatra da je sistem dominacije i nejednakosti pre kapitalizma bio zasnovan na statusu pre nego na klasi, stoga klasnu analizu vidi kao nešto što odgovara samo kapitalizmu, a ne misli da je klasna analiza način razumevanja širih različitih istorijskih perioda u strukturiranju dominacije i eksploatacije.
Takođe postoje značajne razlike u okviru analize kapitalizma između Marksa i Vebera, posebno u načinu na koji Veber ignoriše problem eksploatacije. Ipak, ključna razlika između ovih tradicija je u tome što je marksistička klasna analiza kapitalizma usidrena u veoma odvažan predlog: taj da postoji alternativa kapitalizmu.
Centralna svrha klasne analize u marksizmu jeste da se razjasne uslovi za prevazilaženje kapitalizma i za stvaranje socijalističke alternative. Ako ispustite socijalizam kao alternativu kapitalizmu, onda teško da ima smisla da ostanete marksista. Bilo bi još uvek nekih marksističkih ideja koje bi mogle biti korisne; ali antikapitalizam je kritički cilj marksističke klasne analize. To svakako nije slučaj sa Veberom.
Svrha Veberove klasne analize je razumevanje razlika unutar kapitalizma. Veber analizira kako su klase konstituisane u kapitalističkom društvu i kako različite vrste vlasničkih prava potpomažu strukturiranje klasnih odnosa u smislu životnih šansi ili mogućnosti koje blokiraju ili otvaraju.
Ako vas interesuje raznovrsnost kapitalizma i razumevanje toga kako se klasne strukture razlikuju u kapitalizmu, veberovske kategorije su dosta fleksibilne za to. Sadrže vrlo mogućnosti za podkategorije zasnovane na prirodi ugovora o radu, prirodi tehničke obuke radnika; sve to stvara različite tržišne kapacitete, a različite vrste kapitalizma ih ili potvrđuju ili podrivaju.
Dakle, marksistička klasna analiza nam pomaže da razumemo velike epohalne kontraste i izazove kapitalizmu od moguće alternative. Veberovska klasna analiza nam pomaže da razumemo varijacije unutar kapitalizma.
Razlog zbog kojeg mislim da su one kompatibilne je zbog toga što se i marksisti/kinje takođe bave varijacijama unutar kapitalizma, i kada to proučavaju zvuče stravično veberovski. Pozivaju se na istu vrstu problema: organizovani versus neorganizovani kapitalizam, kapitalizam sa jakim radničkim pokretom koji omogućava sigurna radna prava versus kapitalizam sa neorganizovanim radničkim pokretom itd.
Možete li reći šta „analitički marksizam“ znači za vas i da li je to još uvek koristan opis savremene tendencije?
Termin je skovan ranih 1980-ih godina kao način opisivanja onoga što je bilo zajedničko grupi marksističkih ili marksovskih ili marksistički-naklonjenih ili kripto-marksističkih naučnika koji su se susretali na godišnjem nivou kako bi razgovarali o osnovnim marksističkim idejama.
Ekipa je, čini mi se, prilično dobro poznata. Mislim da je središnja figura bio G. A. Koen (G. A. Cohen), kanadsko-britanski filozof. Drugi koji su najviše bili povezani sa ovom grupom su Robert Brener (Robert Brenner), Adam Psevorski (Adam Przeworski), Džon Roumer (John Roemer), ja, Džon Elster (Jon Elster) u to vreme i još nekoliko drugih ljudi. Sem Bouls (Sam Bowles) je postao deo ove grupe.
To je bila grupa ljudi koji su učestvovali u neumornom, sistematskom i jasnom propitivanju širokog dijapazona marksističkih koncepata. Uzmimo za primer koncept eksploatacije. Prvobitno ga je formulisao Marks s obzirom na radnu teoriju vrednosti. Onda smo imali seriju debata koja se protezala nekoliko godina o tome kako je najbolje misliti koncept eksploatacije. Ja sam razvio ono što sam nazvao sociološkim objašnjenjem eksploatacije koje je prilično nezavisno od radne teorije vrednosti.
Sve to je bio deo nastojanja da se preciziraju temeljni mehanizmi koje ovi koncepti identifikuju. Analitička rubrika je izvedena iz analitičke filozofije, što je samo, čini mi se, način da se govori o preciznoj i jasnoj upotrebi pojmova, tako da se sve definiše na način koji tačno pojašnjava ono o čemu se govori.
“Analitički” ne podrazumeva nikakav suštinski zahtev za sadržajem ideja, već samo to kako bi trebalo da ih procenjujemo. Takođe nije tačno to da je analitički marksizam imao neko posebno opredeljenje za teoriju racionalnog izbora; to je samo jedna od struja koju analitički marksisti shvataju ozbiljno.
Analitički marksizam se, dakle, tiče konceptualne jasnoće i preciznosti u vezi sa mehanizmima koji su u igri. E sad, teorija racionalnog izbora je elegantna upravo zato što je precizna i jasna u pogledu mehanizama koji su u igri i zbog nekih vrsta problema koji vam daju dobar način za fiksiranje sklopa argumenata.
I za neke ljude u grupi – posebno za Džon Roumera – ovaj poseban način formulisanja problema i traženja rešenja dominira njihovim razmišljanjima. Ali čak ni on ne bi insistirao na tome da su modeli racionalnog izbora način da se sve objasni.
Interno ime koje je grupa sama sebi dala, možda pomalo arogantno, bilo je “Marksistička grupa koja ne kenja” (Non Bullshit Marxism group). To je bila naša interna šala o tome šta nas definiše. I mislim da, na neki način, bolje karakteriše šta je bila misija grupe: otarasiti se opskurantizma iz marksizma i identifikovati najsnažnije jezgro koje se može braniti.
U mom slučaju to je pomoglo da se učvrsti moja posvećenost marksizmu kao terenu na kojem sam hteo nastaviti svoj rad. Za neke druge ljude u grupi, to ih je uverilo da je marksizam bio dobra posebna oblast kojom su se kratko bavili, ali da to stvarno više nije za njih.
Adam Pserovski i Džon Elster su napustili grupu. Smatrali su da su iscrpeli poseban zadatak ispitivanja Marksovih pojmova, da više nisu imali neke koristi od toga i da se pitanja koja ih više interesuju plodonosnije traže na drugom terenu.
Uvek ste bili skloni tome da se ozbiljno uključite u raspravu o vašem naučnom radu i poznati po tome da možete promeniti mišljenje, ponekad i o temeljnim konceptima. Šta je u vašem radu konzistentno od samog početka, a šta se promenilo?
Najkonzistentnija ideja je u osnovi marksističko jezgro: svrha razumevanja klasne strukture kapitalizma jeste uslov za njegovu promenu. Razlozi za usredsređenje na prirodu kapitalističke eksploatacije uključuju i normativnu posvećenost eliminaciji kapitalističke eksploatacije i sociološku posvećenost za razumevanje uslova za transformaciju kapitalizma ili prevazilaženje kapitalizma u alternativu.
Rekao bih da se antikapitalistička analiza kapitalizma provlači kroz ceo moj rad: ideja da je utroba onoga što kapitalizam čini štetnom društvenom strukturom njegova klasna struktura. Postoje marksisti koji misle da je istinski krivac tržište – klase su loše, ali istinski krivac je tržište. Majkl Albert (Michael Albert) i Robin Hanel zagovaraju anti-tržišnu kritiku kapitalizma. Ja se ne slažem sa time. Ono što je za osudu u vezi sa tržištem jeste za osudu samo ako imate tržišta koja su, na kraju krajeva, zasnovana na kapitalističkoj eksploataciji i dominaciji.
Složio bih se sa kritikom tržišta ukoliko bi bilo istina da tržišta nužno generišu kapitalističke klasne odnose. To je u suštini stanovište Majkl Alberta. On tvrdi da je malo tržišta isto kao malo ropstva, kao malo kancera. Malo tržišta će te na kraju ubiti.
Mislim da je to pogrešno. Možete imati prilično snažna tržišta u okviru kojih je blokirana koncentracija kapitala i u kojima se održava demokratska kontrola nad alokacijom resursa. Robin Hanel i ja smo se angažovali u podužoj debati o ovim temama u knjizi koju će Verso uskoro objaviti, Alternatives to Capitalism: Proposals for a Democratic Economy.
Kako izgleda socijalistička ekonomija? Koji mehanizmi u okviru ove ekonomije će sprečavati koncentraciju kapitala?
Pre svega, mislim da je pojam potpune tržišne socijalističke ekonomije nekoherentan. Baš kao što je i pojam potpuno kapitalističke ekonomije nekoherentan. Svaka ekonomija je ekosistem heterogenih i kvalitativno različitih proizvodnih i distributivnih mehanizama. Pitanje je “Koji mehanizmi dominiraju?”, a ne “Koji mehanizmi sve preuzimaju?”.
U svakoj socijalističkoj ekonomiji postoji veliki sektor javnih dobara sa pogodnostima koja koja se direktno obezbeđuju raspodelom koju vrši država. Ako su obrazovanje, zdravstvo, mnoštvo javnih rekreativnih prostora i niz drugih stvari obezbeđeni kao dekomodifikovana javna dobra, to bi lako moglo činiti 60% ekonomije. To nije tržišni socijalizam, to je samo socijalizam. Uglavnom, tržište će biti deo ekonomije.
U svakoj socijalističkoj ekonomiji sa tržištem, deo tog tržišta neće biti socijalistički. Ne vidim razlog zašto ne biste mogli da imate male restorane koje jednostavno organizuju ljudi koji žele da pokrenu mali restoran.
I možda oni ne moraju biti organizovani kao kooperative. Sklon sam zagovaranju toga da male firme treba da budu kooperative (njima je svakako potrebno demokratski upravljati), ali možda i ne moraju. Možda postoji prostor za određene vrste ne-kooperativnih preduzetničkih individualnih vlasništva u ekonomiji u kojoj dominiraju socijalistički odnosi. Ne znam kakva bi trebalo da bude optimalna mešavina različitih oblika.
Da li bi zaposleni u hipotetičkom privatnom restoranu imali i druge opcije?
Apsolutno. Date svakome osnovni dohodak, tako da svako može reći “ne”. Imate ekspanzivan sklop javnih dobara, tako da znatan deo potrošnje nije zasnovan na tržištu. Životni standard ljudi ne zavisi samo od zarade: zavisi od pogodnosti koje su javno dostupne plus od zarada. Kombinacija osnovnog dohotka i javnih pogodnosti znači da možete živeti pristojan život bez uključivanja u kapitalističke odnose proizvodnje.
Tržišna socijalistička ekonomija bi imala sve vrste drugih olakšica za različite oblike kooperativne proizvodnje. Očekivao bih da tržišna socijalistička ekonomija naginje ka javnom osiguranju kooperativa više nego individualnog preduzetništva. A postoje razni načini da se to učini – na primer, u pogledu načina organizovanja kreditnog tržišta i načina organizovanja javnog prostora: kreiranje prostora za stvaranje (makerspaces) za modularnu naprednu tehnološku proizvodnju malih razmera i slično.
Kako sprečiti koncentracije bogatstva? Već imamo propise koji navodno, ali ne i efektivno, sprečavaju monopole. Da bi se sprečile kocentracije bogatstva potrebna su pravila koja postavljaju jasne granice privatnoj akumulaciji. Preduzeća koja imaju zaposlene iznad određenog broja se moraju kooperatizovati, a ako to ne žele, i to je u redu – mogu ostati mala preduzeća. Dakle, nema imperativa da se mora postati velikim preduzećem.
Konkurencija ne primorava preduzeća da budu veća ukoliko ne postoji krupnija ekonomije obima, zar ne? Ako ne postoje ekonomije obima, nema nikakvog razloga da firme rastu ne bi li bile konkurentne. Njihova konkurentska prednost se ne uvećava ako su one veće.
Mislim da ekonomije obima brzo opadaju u mnogim područjima proizvodnje, što omogućava množenje visoko-produktivnih firmi malih razmera. To je recept za kooperativnu tržišnu ekonomiju.
Ova vrsta vizije je veoma kontroverzna za krajnju levicu, zar ne? Prisustvo tržišta bi uvredilo neke socijaliste, a neki bi protestvovali i protiv same ideje “recepata za kuhinju budućnosti”.
Dozvolite mi jednu terminološku intervenciju na brzinu. Radi se o izrazu “krajnje levo”. Rekao bih da rigidna levica odbija tržišta. “Krajnje levo” upućuje da se radi o nečemu što je više levo; ali više levo ne znači više naivno. To znači dublju posvećenost održivoj demokratskoj i egalitarnoj emancipatorskoj alternativi. Ja sebe pozicioniram krajnje levo. Upravo zato želim institucionalnu heterogenost kao cilj – verujem da je to najbolji izbor. Ne mislim da je prikladno reći da vas to čini manje levičarem.
Mislim da je temeljni princip socijalizma demokratija na svakom koraku, ali ne možete unapred znati šta bi trebalo da bude rezultat demokratskog odlučivanja. To treba da otkriju ljudi angažovani u demokratskim borbama, jer ne možemo znati sve nepredvidivosti.
Moje predviđanje je da će duboko, snažno demokratsko društvo stvoriti prostor za tržište, jer će ga ljudi videti kao jeftino rešenje za složene probleme. S obzirom na sve kompromise koji su neizbežni, bolje je imati razuman prostor za tržište nego pokušati sve planirati.
Ali to je predviđanje onoga šta bi oni koji demokratski odlučuju mogli da osmisle, a ne recept za to šta bi ono trebalo da bude. Osim ako smatrate da nema kompromisa, onda će prirodno biti dvosmislenosti u otkrivanju toga kakva bi uloga tržišta trebala biti u postkapitalističkoj ekonomiji.
Izazov koji sam predočio Hanelu (koji veruje da bi ekonomija trebalo da bude demokratski planirana bez ikakve uloge tržišta), na koji mislim da nije odgovorio, jeste: “Da, ako smatrate da nema kompromisa, da nema problema ‘suvišnih sastanaka’, da neće biti drugih neočekivanih posledica pokušaja ljudi da razumeju svoj paket potrošnje za sledeću godinu – što je deo plana – onda možda tržišta mogu biti eliminisana”. Ja sam skeptičan. Ali, osim ako ne verujete u to da nema kompromisa, vi ne možete unapred odlučiti koja je mešavina.
Vaša nova knjiga objedinjuje dve glavne niti vašeg rada – razumevanje klase u kapitalističkom društvu i istraživanje “realnih utopija” kao oblika socijalističke strategije.
Izvorni naslov je bio “Suočiti se i možda prevazići kapitalizam putem realnih utopija” (Challenging and maybe Transcending Capitalism through Real Utopias). Ali novi naslov, o čemu zapravo govorim, jeste “Kako biti antikapitalista u 21. veku?” (How To Be An Anti-Capitalist For The 21st Century?).
Evo o čemu se ukratko radi. Postoji četiri načina da se bude antikapitalista: razbijanje kapitalizma, pripitomljavanje kapitalizma, izbegavanje kapitalizma i erodiranje kapitalizma.
Razbijanje kapitalizma je vizija devetnaestovekovnog i dvadesetovekovog revolucionarnog komunizma. Scenario je većini poznat: politička partija će biti standardni obrazac za organiziranje političkog pokreta. U istorijski nepredviđenim okolnostima, taj politički pokret je sposoban da preuzme državnu vlast. To može biti putem izbornog procesa – to se ne može isključiti – ili kroz nasilnu pobunu.
Bez obzira na to kako se preuzima državna vlast, prvi zadatak je da se država preoblikuje kao odgovarajući instrument transformacije, a drugi zadatak je da se razbiju centri moći postojeće društvene strukture.
To omogućava pokretanje dugačkog procesa izgradnje alternative. Strategija razbijanja kapitalizma se može zamisliti kao strategija “prvo razbijanje, onda gradnja”. To je bio revolucionarni ideal 20. veka.
Mislim da su ti eksperimenti prilično snažno dokazali da kapitalizam nije vrsta društvenog poretka – barem ne u svojim složenim oblicima – koji se može razbiti. Poslednji stih himne Voblija,1 “Solidarnost zauvek”, je “možemo stvoriti novi svet iz pepela starog”. Ono što su revolucionarni pokreti 20. veka pokazali jeste da je moguće izgraditi novi svet iz pepela starog sveta – ali to jednostavno nije svet koji je iko želeo.
Naravno, bilo je nekih dostignuća Ruske i Kineske revolucije, ali one nisu stvorile svet demokratskog egalitarnog osnaženja običnih ljudi sposobnih da oblikuju sopstvene sudbine. To nije proizašlo iz ovih revolucija.
Bilo da je to samo zbog istorijski nepovoljnih okolnosti u kojima su se dogodile te revolucije ili zbog intrinsičnih posledica strategije razbijanja, uništenja i pokušaja izgradnje iz pepela – to je diskutabilno.
Verujem da su haotične snage koje strategija razbijanja oslobađa strahovite i opasne, te da nužno vode represivnim odgovorima radi ponovnog stvaranja uslova društvene integracije. Društveni poredak i bezbednost postaju goruća potreba i stvaraju oblike dominacije u novom postrevolucionarnom društvu koje je onda izuzetno teško istisnuti, ako ne i nemoguće.
Svakako nemamo dokaza za to da je moguće razbijanjem stare strukture izgraditi emancipatorski, egalitarni, demokratsko-participativni ambijent za ljudski razvoj. Mislim da je strategija razbijanja isključena iz istorijske agende u složenim društvima.
Demokratska tranzicija je, mislim, moguća. To je ono za šta se zalažem. Problem je u tome što će momenat prekida osloboditi strahovito haotične procese, čak i u demokratskim uslovima. To je problem Sirize. Da su napustili evro, potonuli bi u ekonomski haos. Onda se postavlja pitanje, da li su mogli, u tom trenutku, pokrenuti raskid sa kapitalizmom, pod demokratskom uslovima?
I šta bi se desilo na sledećim izborima? Situacija bi bila očajna. Na sledećim izborima neke partije bi rekle “glasajte za nas i vratićemo Grčkoj evro”. I šta bi se onda dogodilo? Evropski bankari bi rekli “da, da, glasajte za ove tipove, a mi ćemo vam pomoći”. Onda bi dobili subvencije. Ne postoji način da se preživi broj izbora potrebnih da se prođe kroz tranziciju u demokratskim uslovima, kroz pad životnog standarda i materijalnih uslova života.
U složenom društvu, u kojem je toliko međuzavisnosti, količina patnje koju nastojanje da se prekine sa kapitalizmom oslobađa se čini neodrživom u demokratskim uslovima. U ne-demokratskim uslovima, problem je u tome što autoritarne tranzicije ne rezultuju demokratskim i participatornim ciljevima. Nisam spreman da ovu strategiju formalno proglasim nemogućom. To bi bilo previše jako. Previše je nepredvidivosti, ali moja intuicija je da je na nivou sistema transformacija kapitalizma putem prekida nemoguća.
Druge opcije su pripitomljavanje, izbegavanje i erodiranje. Pripitomljavanje je socijaldemokratsko rešenje. I dalje se preuzima država. Dobijete državnu moć u formalnom smislu. Ali nemate društvenu moć jer je kapitalizam i dalje snažan. Kapital kontroliše sredstva investiranja.
Imate državnu vlast u smislu vlade. Imate političku moć. Imate dovoljno mobilizacije iza te političke moći da možete da pregovarate sa kapitalom i da kreirate ograničenja kapitalu koja su korisna za radništvo, ali tu mora da postoji quid pro quo (usluga za uslugu) – saradnja radnika u projektu kapitalističkog razvoja. To je klasni kompromis.
Pripitomljavanje kapitalizma ima za cilj da umanji ili neutralizuje najveće štete koje stvara kapitalizam – rizike za pojedince, deficit javnih dobara, negativne spoljne faktore. Ublažite ove štete, ali ostavljate kapitalizam netaknutim i samo se bavite simptomima. Pripitomljavanje kapitalizma funkcionira prilično dobro. Barem je tako bilo u neko vreme. U poslednje vreme je to malo zapetljano.
Neoliberalna ideologija kaže da su socijaldemokratska rešenja trajno skinuta sa dnevnog reda. To je samoopravdanje privilegija elita. Čak i u relativno otvorenom, globalizovanom i finansijalizovanom svetu nema razloga verovati (ako ostavimo po strani političku moć neoliberalnih snaga) da se mehanizmi pripitomljavanja ne mogu ponovo uspostaviti. Oni samo nisu još uvek uspostavljeni.
Jedno je mišljenje da će globalna kriza zbog klimatskih promena ubiti neoliberalizam, jer ne postoji način da tržište reši problem prilagođavanja, a kamoli problem ublažavanja posledica. Gigantski javni radovi potrebni za rešavanje klimatskih poremećaja će otvoriti još jedan prostor za novu rundu državnih afirmativnih mera u obezbeđivanju javnih dobara i društveno pravednih dobara, kroz ublažavanje negativnih efekata globalnog zagrevanja.
U svakom slučaju, to je pripitomljavanje kapitalizma. Danas je sigurno otrcano u poređenju sa trideset, četrdeset godina ranije, ali je još uvek deo menija antikapitalizma.
Izbegavanje kapitalizma je više individualističko rešenje. Hipici su se 1960-ih i 1970-ih godina upustili u ovo rešenje. Pioniri Zapadnog pokreta u Sjedinjenim Američkim Državama su bežali od kapitalizma. To je bio njihov središnji podsticaj: preseliti se na zapad, iskobeljati se iz kandži banaka i zemljoposednika. Pokreti koji se zalažu za dobrovoljnu jednostavnost ili anti-konzumeristički pokreti su neka vrsta izbegavanja kapitalizma – ljudi koji sve redukuju kako bi živeli više balansirane živote.
Izbegavanje kapitalizma je zanimljiv oblik antikapitalizma. On ima vrlo malo potencijala da bude transformativan. U nekim sredinama može dati korisne eksperimente, korisne modele za ono što bi se potom moglo generalizovati u izmenjenim uslovima.
Erodiranje kapitalizma je najmanje poznata strategija. Mislim da je ona više u skladu sa određenim anarhističkim tendencijama. Prudon bi se mogao smatrati ranim rušiocem. Njegov stav je bio: “Stvarajte radničke kooperative. One će biti atraktivan način života. Radnici će se u njima okupljati. Kapitalizam će propasti jer neće naći nikoga da radi.”
To je pojednostavljen pogled na to kako bi radničke kooperative mogle opstati i nadmetati se sa kapitalistima. Marks je, u svojoj čuvenoj debati sa Prudonom, mislio da je ovo smešno i odbacio je Prudona zajedno sa utopijskim socijalistima kao potpuno besmislene male eksperimente. Još gore od besmislenosti – oni su samo odvraćali pažnju.
Kasnije je Marks bio prilično naklonjen radničkim i drugim oblicima kooperativa, osećao je da su one bile opipljiv test da li radnici zaista mogu upravljati proizvodnjom, a da je problem sa tom strategijom bio u tome što one neće biti tolerisane. Ako bi ikada bile pretnja kapitalu, jednostavno bi bile uništene.
Danas postoji mnogo primera ekonomskih inicijativa koje bi spadale u rubriku erodiranja kapitalizma. Projekt Pokreta bezemljaša Brazila za agrarnu reformu, zauzimanja zemlje, novi oblici komunalne i agrarne proizvodnje, radničke kooperative i mnogi drugi oblici kooperativa. Vikipedija uništava tri stotine godina staro kapitalističko tržište enciklopedija u roku od jedne dekade. To je daleko produktivnije od bilo kojeg kapitalističkog modela, kao što je i Linuks, kao što su i drugi otvoreni softveri. To erodira kapitalizam.
E sad, erodiranje kaptalizma je, tvrdim, izuzetno atraktivna i krajnje neuverljiva strategija za prevazilaženje kapitalizma. Privlačna je, jer čak i u vrlo neprijateljskom okruženju možete nešto učiniti. A mislim da aktivisti uvek očajnički žele nešto da urade. “Šta mogu da uradim?”, moji studenti me stalno pitaju “Šta mogu da uradim? Želim uraditi nešto konstruktivno”.
Erodiranje kapitalizma gradi ove alternative, a one čine život boljim. One su definitivno ilustracija boljih načina života. One mogu biti učinkovite, ali pitanje je da li je verovatno da će ukupni efekt komunalnih bašti, radničkih kooperativa, Vikipedije i slično, zaista potkopati mogućnost kapitalizma i prevazići ga alternativom? To izgleda prilično neuverljivo.
Mislim da nije plauzibilno da će anarhistička strategija izgradnje sveta koji želimo u okviru postojećeg sveta uspeti da transformiše svet kao celinu. Ali ako se erodiranje kombinuje sa novim načinima razmišljanja o pripitomljavanju kapitalizma, onda bi bilo moguće stvoriti dugoročnu političku strategiju koja kombinuje ono najbolje od progresivne strane socijaldemokratije sa najkonstruktivnijim verzijama anarhističkog komunalnog aktivizma i kreativnosti odozdo.
To znači kombinovanje anarhizma i socijaldemokratije u paru u kojem se erodira kapitalizam da bi ga se učinilo pitomijim i u kojem se pripitomljava kapitalizam da bi ga se lakše moglo erodirati. Premošćavate ovu političku podelu, odbacijući viziju razbijanja kapitalizma, jer je nemoguća, i viziju izbegavanja kapitalizma, jer je narcisistička.
Mislim da ovaj par nije jednostavan. Nije linearan. Ne radi se o tome da se otkrije formula i da samo treba pustiti da stvari idu svojim tokom, da se pobrinu same za sebe. Ne, ovaj proces će biti pun kontradikcija. To je svojstveno samom procesu: način na koji pripitomljavate kapitalizam zavisi od toga kako pregovarate sa kapitalom. Ti dogovori su sami po sebi nestabilni. Oni zavise od odnosa snaga.
Ali šta je onda alternativa? Nije da predviđam, u smislu “ako ovo uradite ovako, pobedićemo”. Samo kažem da ne vidim neku drugu uverljiviju strategiju koja bi bila u stanju da prevaziđe kapitalizam.
Tekst je prvi put objavljen u časopisu Jacobin, a u prevodu je objavljen kao deo publikacije “ABC socijalizma” u izdanju Centra za politike emancipacije.
PREVOD: Maja Solar
_____________________
1. Vobliji (Wobblies) su članovi međunarodnog sindikata Industrijski radnici sveta (Industrial Workers of the World, IWW). (prim.prev.)]↩
