U pozadini globalne finansijske krize i krize eurozone javni sektor se našao pod udarom širom Evrope. Kristof Herman osvrće se na različite strategije koje su evropski sindikati razvili kako bi branili ovaj sektor i ističe da ojačavanje veze između proizvođača i korisnika usluga mora biti u centru uspešne strategije otpora.
Javni sektor predstavlja ključno polje borbe za progresivne sindikate i uspostavljanje alternative neoliberalizmu u Evropi. Sa jedne strane, opstanak javnog sektora predstavlja trajni primer da je neprofitna proizvodnja dobara i usluga ne samo moguća već i poželjna u 21. veku. Sa druge strane, u mnogim zemljama javni sektor predstavlja poslednje uporište organizovanog radništva. Iako su radnice i radnici javnog sektora pod konstantnim pritiskom, oni/e uglavnom i dalje uživaju značajnu sigurnost radnog mesta i relativno dobre radne uslove. Važnost ovog sektora ogleda se i u žestokim pokušajima da se rasproda preostala javna imovina u zemljama južne Evrope koje su najviše pogođene krizom. U drugim delovima Evrope javni sektor takođe trpi zbog prekomernih budžetskih rezova uključenih u pakete mera štednje. Međutim, aktuelni napad na javni sektor je samo poslednje poglavlje u dugotrajnoj borbi za javne usluge. U ovoj borbi evropski sindikati razvijaju niz strategija kojima brane javni interest.
Pre svega, mnogi sindikati radnika i radnica zaposlenih u javnom sektoru pozvali su na štrajkove kako bi sprečili privatizaciju. Ipak, štrajkovi su retko kada sprečili političare da svoje planove sprovedu u delo. Zagovornici privatizacije – uključujući tu i desničarske medije – opisivali su štrajkove u javnom sektoru kao sebične i nazadne, kao štrajkove koji brane prevaziđeni i propali sistem. Ono što nisu spominjali jeste činjenica da za loše stanje u javnom sektoru nije zaslužno navodno neznanje ili nekompetentnost radnika i radnica, već godine nedovoljnog finansiranja uslovljenog smanjenjem poreza i uvođenjem mera štednje, što su sve ideje ideološki desno orijentisane politike. Međutim, s obzirom da su sindikati retko pokretali pitanje kvaliteta usluga, argumenti koje su plasirali zagovornici privatizacije odjeknuli su u javnosti slabeći time podršku radnicama i radnicima u štrajku. Takođe, štrajkovi mogu biti problematični i iz još jednog razloga: prekidi rada najviše pogađaju korisnike i korisnice usluga čime se ovi najvažniji saveznici u borbi za javni sektor otuđuju od dalje borbe.
Koncesiono pregovaranje
Nakon neuspešnih štrajkova, sindikati se često okreću koncesionom pregovaranju. Prvo se pregovara o otpremninama za one koji prevremeno prekidaju radni odnos kako bi se izbegla otpuštanja. Kasnije se ovo dopunjuje smanjenjem plata i drugim gubicima po nove zaposlene. Problem sa koncesionim pregovaranjem nije samo u tome što ga je teško prekinuti kada jednom otpočne – mnogi sindikalni predstavnici veruju da će opasnost prestati nakon prve ili druge runde pregovora, ali ubrzo shvate da se uprava uvek iznova vraća sa još radikalnijim zahtevima. S obzirom da su ustupci upravi neravnomerno raspoređeni na zaposlene, koncesiono pregovaranje dovodi i do podela unutar isprva homogenog radništva. Podele nastaju između onih „starijih“ i onih „mlađih“ kao i između integralno zaposlenih u preduzeću i onih zaposlenih od strane filijala ili privatnih partnera koji obavljaju određene izmeštene (outsourced) poslove. Fragmentacija je posebno štetna zbog toga što podriva solidarnost i time slabi kapacitet sindikata da izdrži nove pritiske.
Ukidanje monopola javnog sektora i uvođenje dva ili više novih preduzeća u utakmicu primorava sindikate javnog sektora da počnu organizovati radništvo u potpuno novim uslovima. Za mnoge sindikate u javnom sektoru ovo predstavlja višestruki izazov. Pre svega, s obzirom na to da su zaposleni u javnom sektoru ranije po automatizmu bivali učlanjeni u sindikat, sindikalno osoblje ima jako malo iskustva u regrutovanju i organizovanju novog članstva. Istovremeno, radna snaga u konkurentskim preduzećima odlikovala se drugačijim karakteristikama od one u javnim preduzećima: u pitanju su uglavnom bili mladi, žene i u mnogim slučajevima migranti (u nekoliko zemalja migranti su bili isključeni iz javnog sektora u slučaju da ne poseduju nacionalno državljanstvo). Postojeće sindikalno osoblje imalo je problema u povezivanju sa ovim ljudima. No ipak, bilo je nekoliko obećavajućih pokušaja da se se prevaziđu ove prepreke – uključujući tu i kampanju nemačkog sidikata Ver.di tokom koje se radilo na organizovanju novih zaposlenih u sektoru poštanskih usluga – ali su se razlike između radnika i radnica u ranijim monopolskim javnim preduzećima i onih zaposlenih u novim, njima konkurentskim preduzećima pokazale dosta značajnim pa je nivo sindikalizovanosti u nekadašnjim monopolima i dalje mnogo viši.
FOTO: Flickr.com_ajehals
Uz štrajkove i rad na organizovanju novih radnika i radnica, sindikati iz javnog sektora uložili su i značajan napor u lobiranje. Isprva su lobirali kod nacionalnih vlada da se proces privatizacije odloži, a kasnije su se fokusirali na Evropsku komisiju i Evropski parlament. Cilj je bio da se osiguraju određene socijalne odredbe u okviru evropske liberalizacijske direktive. Te odredbe bi, na primer, omogućile vlastima da pri organizovanju tendera za javne usluge u obzir uzmu i uslove rada. Kada su u pitanju direktive vezane za poštanske i transportne usluge neki uspesi su i ostvareni, ali generalno gledano one su napisane dosta nejasno dok je usvajanje njihove efektivne primene prepušteno pojedinačnim zemljama članicama EU. Takođe, Evropska federacija sindikata u javnom sektoru nije uspela da izbori usvajanje direktive o javnim uslugama kojom bi ove usluge bile izuzete iz okvira unutrašnjeg tržišta EU.
Novi oblici otpora
Uzimajući u obzir ograničeni uspeh ranijih strategija, sindikati su počeli da eksperimentišu sa novim oblicima otpora. Prvo su shvatili da bez podrške javnosti nije moguće zaustaviti privatizaciju. Potom su otkrili potencijale udruživanja sa brojnim društvenim pokretima i drugim grupama koje se protive privatizaciji zbog negativnih efekata koje ona ima po korisnike usluga, a verovatno najznačajniji primer ove saradnje jesu masovni protest protiv Direktive 2006/123/EC o uslugama na unutrašnjem tržištu. Slične aktivnosti odigrale su se na nacionalnom i na lokalnom nivou – uključujući tu i seriju referenduma protiv privatizacije zdravstvenog sistema i vode. Pozitivni ishod ovih kampanja pokazuje da ova strategija može doneti više uspeha od nekih tradicionalnih oblika otpora. Ipak, ponekad se ispostavi da je ovaj uspeh samo privremenog karaktera. U nekoliko slučajeva političari su se vratili sa novim planovima za privatizaciju. Neizvesnost rezultata čini ovu strategiju izuzetno resursno intenzivnom. Sindikati i njihovi partneri ne samo da troše značajno vreme i novac da bi izgradili kampanju već moraju i da održavaju koaliciju na okupu i zagovaraju interese onih koji ih podržavaju, čak i nakon što se ciljevi kampanje ispune.
Dok je ranije većina kampanja imala defanzivni karakter, u smislu da su se sindikati sa svojim saveznicima borili da odbiju privatizaciju, postoje i one koje su bile usmerene proaktivno – poput kampanje Evropske federacije sindikata u javnom sektoru „Promena toka“ – sa zahtevom da se obnovi i ojača javni sektor kao alternativa privatnoj ekonomiji. Na lokalnom nivou takve kampanje bile su usmerene na povraćaj privatizovanih usluga u okvir javnog finansiranja. Rezultat se ogleda u nizu slučajeva „rekomunalizacije“ vode i usluga gradske čistoće nakon što je postalo evidentno da privatizacija gotovo nikad ne unapređuje kvalitet usluge, ali ih skoro po pravilu čini skupljim za korisnike. Primeri „rekomunalizacije“ su izuzetno važni jer predstavljaju uspešnu alternativu privatizaciji. Ipak, osim nacionalizacije banaka koje propadaju (a koja se dešava iz potpuno drugačijih razloga), „rekomunalizacija“ je proces koji je do sada bio ograničen na lokalni nivo i kao takav teško se suprotstavlja generalnoj tendenciji privatizacije na nivou čitave Evrope.
Moguća je i strategija (koja se uglavnom koristi van Evrope) kombinacije tradicionalne strategije sa novim ciljevima. Kolektivno pregovaranje se ne može koristiti samo za poboljšanje uslova rada. Poboljšanje kvaliteta usluge može takođe biti cilj pregovaranja. Tako, na primer, američke medicinske sestre zahtevaju da u kolektivni ugovor bude uvrštena i stavka o proporcijalnom broju osoblja i pacijenata. Takođe, štrajkovi mogu biti organizovani na način da njima budu pogođeni donosioci odluka a ne korisnici usluga. Primera radi, smeće tokom štrajka može biti isporučivano ispred gradske skupštine umesto da bude ostavljeno da se gomila na ulicama. Drugi vid štrajka, makar na dugi rok, bilo bi i odbijanje da se naplaćuju usluge ili odbijanje da se iz usluge isključe neredovne platiše. Kombinacijom tradicionalne taktike i novih ciljeva, kao i ojačavanjem veze između proizvođača i korisnika usluga može biti uspostavljena jedna obećavajuća strategija.
_____________________
Kristof Herman je istraživač Working Life Research centra iz Beču, predavač na Univerzitetu u Beču i jedan od urednika studije Impacts for Employment, Working Conditions, and Service Quality in Europe.
<Tekst je preuzet sa bloga http://andreasbieler.blogspot.co.uk
PREVOD: Vladimir Simović
