Šta je kapitalistička demokratska država i kako joj pristupiti? Ovo je pitanje generacijama mučilo levicu. S jedne strane, socijaldemokratska koncepcija države kao neutralne institucije koju je potrebno okupirati i ukrotiti od strane birokrata s pravim idejama dovela je do eksperimenata u socijalističkom upravljanju koji nisu uspeli prevladati privatnu moć kapitalista te su završavali u neoliberalnim skretanjima. S druge strane, koncepcija države kao instrumenta klasne vladavine koja mora biti “razbijena” nije naišla na podršku radničke klase u razvijenim kapitalističkim zemljama, dok je u manje razvijenim, u kojima je bila pokretač revolucionarne borbe, kao dugoročni rezultat iznedrila autoritarne oblike političke moći odozgo prema dole. Iako istraživački, nepotpuno i velikim delom kompilovano od refleksija drugih, ovde bih ponudio sedam teza za razvijanje trećeg pristupa kapitalističkim demokratijama, koji je najčešće povezivan za radom Nikosa Pulancasa (Nicos Poulantzas), pristupa koji raskida i sa socijaldemokratskim i sa revolucionarnim modelom koji nam se nude.
Teza 1: Kapitalistička demokratska država nije neutralno polje delovanja ili jedinstveni subjekt, već set labavo povezanih institucija koje su mesta borbe.
Suprotno socijaldemokratskom tretiranju države kao puke neutralne institucionalne celine i revolucionarnom tretiranju države kao instrumenta dominacije kapitalističke klase, kapitalistička država je kontradiktorni društveni odnos. Kapitalistička država nije stvar/instrument koji deluje po nalogu kapitalističke klase, niti je jedinstveni subjekt s vlastitim unapred određenim organizacionim i korporativnim interesima. Nije ona ni otuđena društveno-politička forma koja je nametnuta demokratičnoj suštini čovečanstva, a koju bi trebalo potpuno razmontirati u nekoj velikoj konačnoj bici jednom kada se radnička klasa dovoljno osnaži nezavisno od nje. Konačno, to nije politička forma o kojoj možemo misliti kao izvedenoj iz logike samog kapitala.
Kapitalistička demokratska država je društveni odnos isto koliko je i sam kapital društveni odnos. Ona je politički izraz aktivnih materijalnih snaga čija se moć delom proizvodi a delom reprodukuje kroz njene institucije. Ovaj koncept države u kapitalističkim demokratijama, gde se odnosi klasne borbe u isto vreme konstituišu od strane države i nadilaze njen teren kako bi proizvodili i razrešavali unutrašnje kontradikcije, mora biti naša polazna tačka za jasno razmatranje. Državne ustanove u kapitalističkim demokratijama sadrže kontradikcije unutar i između društvenih klasa koje su prisutne u društvu. Posledica ovog stajališta je da, iako, kao što ćemo videti u nastavku, postoje duboke sklonosti u institucijama kapitalističke demokratske države da upravljaju u korist reprodukcije kapitalizma, te iste sklonosti koegzistiraju sa prilikama za demokratske snage da se organizuju i suprotstave na tom istom polju.
Teza 2: Kapitalistička demokratska država je relativno autonomna od bilo koje specifične klase ili frakcije klase. Poput Frankenštajnovog čudovišta, to stvara uvek prisutnu mogućnost da se država može okrenuti protiv svog gospodara.
Kapaciteti država uslovljeni su njihovom dubokom ukorenjenošću u kapitalističke društvene odnose, ali se oni ne mogu svoditi samo na njih niti su njihov specifičan prateći fenomen. Struktura kapitalističke demokratske države i njeno “nepristrasno” upravljanje kapitalističkim društvenim odnosima uspostavlja političke preduslove za održavanje i reprodukciju kapitalizma. Ova “relativna autonomija” se obično shvata u smislu “funkcija” kojima služi reprodukciji kapitalizma generalno. No, objasniti relativnu autonomiju kroz to kako funkcioniše je magijsko razmišljanje. Funkcija nečega je često sasvim različita od toga zašto je ta to nešto isprva i počelo da funkcioniše ili zašto je sama ta funkcija uopšte reprodukovana.
U stvari, kapitalističke demokratije su relativno autonomne isključivo zbog istorijskih i razvojnih razloga. One kapitalističke države, koje su u potpunosti zarobljene do strane njihove inicijalnih kapitalističkih klasa, delovale su po nalogu kapitalista, a ne u njihovo ime, i kao direktan rezultat toga upravljale su na način koji je bio suprotan kapitalističkom rastu. Mora se imati na umu da su najrazvijenije kapitalističke zemlje takođe i kapitalističke demokratije.
Bez određene udaljenosti od konkretnih kapitalista, kapitalistička demokratska država ne bi mogla da upravlja tako efikasno u korist kapitalističkog rasta. Država koju kapitalisti prosto zarobe suočava se s dva osnovna ograničenja. Prvo, kapitalisti su suviše kratkovidi i okrenuti ostvarivanju profita da bi pokrenuli ulaganja u društvo koja omogućavaju kapitalizmu da napreduje. Ako bi kapital ili kapitalisti upravljali državom kao sredstvom, malo je verovatno da bi kapitalističke demokratije ulagale u infrastrukturu, istraživanje i razvoj, te obrazovanje koje pomaže trgovini i uvećava profit. Drugo, kapitalizam po sebi je previše samodestruktivan da bi napredovao bez aktivne državne intervencije. Konkurencija, pad profita, krize potražnje, kao i društvene krize, sve su to aspekti kojima, u smislu dugoročnog interesa kapitalizma, efektivnije upravlja politička vlast koja može delovati nezavisno, čak i kada je potrebno delovati na štetu trenutnih kratkoročnih interesa određenih delova kapitalističke klase. U mnogim slučajevima demokratija nudi mehanizme koji su neophodni za stvaranje ove upravljačke distance. Ipak, kako herkulovski uspon Kine dobro pokazuje, relativna autonomija se, pored formalne demokratije, može osigurati i drugim sredstvima.
To dovodi do kritične kontradikcije prisutne u bilo kojoj kapitalističkoj demokratiji, kontradikcije koja bi se mogla nazvati “problemom Frankenštajna”. Kapitalistička demokratska država ima određenu autonomiju koja joj omogućuje da pomaže kapitalizmu, što znači da može imati kapacitet i da mu naudi. Dok kapitalistička demokratska država upravlja u korist kapitala, poput Frankenštajnovog čudovišta, ona može – i zaista jeste – postala sila izvan kontrole kapitalista koja ima mogućnost da protiv kapitala upotrebi politička sredstva prethodno korišćena za njegovu reprodukciju.
Teza 3: Iako kapitalistička demokratska država u celini teži relativnoj autonomiji, kapitalisti i dalje koriste svoje resurse kako bi direktno uticali na proces donošenja odluka.
Relativna autonomija ne znači da su političke institucije i akteri zaštićeni od kooptacije i kontrole spolja. Oni su podložni mogućem zarobljavanju i kapitalisti to znaju, pa zato troše ogromne količine resursa kako bi to i postigli. Kapitalisti imaju kontrolu nad ključnim resursima u društvu, nad bogatstvom. U kapitalističkim društvima, kao što nas je Marks opštim zakonom kapitalističke akumulacije pozivao da razumemo, ova kontrola se koncentriše. Rastuće nejednakosti u dohocima i bogatstvu posebno, ukoliko nisu ublažene protivtežnim silama ratnog razaranja ili ekspanzijom države blagostanja, potvrđene su u istorijskom dosijeu kapitalizma. Nejednakost u pristupu resursima daje kapitalistima veću mogućnost da utiču na proces kreiranja politika. Oni su u prednosti da koriste koncentrisane resurse kako za kontrolu tako i za uticaj na politiku kroz zapošljavanje skupih advokata, doniranje izbornim kampanjama, razvijanje koordinisanih lobističkih aktivnosti, angažovanje tehničkih savetnika, jačanje društvenog ugleda i preoblikovanje informacija dostupnih biračkom telu.
Ovi resursi kapitalističkoj klasi takođe omogućavaju nivo povezanosti koji druge klase jednostavno nemaju. U većini kapitalističkih demokratija oni su deo procesa donošenja odluka, koristeći svoje sudelovanje u istraživačkim centrima i institutima kako bi pomogli u pisanju i predlaganju politika zakonodavcima. Oni takođe dele sličnu kulturnu pozadinu s političarima. To što njihova deca idu u iste elitne škole i imaju vikendice na istim mestima otvara im dodatne političke opcije. Ova kombinacija materijalnih i socijalnih resursa kapitalističku demokratsku državu naprosto čini prohodnijom za kapitaliste od običnih radnika ili radnica.
Teza 4: Birokrate i izabrani predstavnici u kapitalističkoj demokratskoj državi zavise od reprodukcije kapitalizma.
Čak i u slučaju da se novac i veze te vrste eliminišu iz politike u potpunosti, političari u kapitalističkim demokratijama bi i dalje zavisili od investicija kapitalista u privredu. Iako je rad u kapitalizmu nedemokratski, izrabljivački i izvor frustracije radništva, kapitalističkom društvu je nužno da radnici prežive. Podsetimo se da u kapitalizmu radnici “moraju biti slobodni u dvostrukom smislu”. Kako kaže stara izreka, jedino što je gore od posla jeste nemati posao. Ukoliko ne bi postojao egzistencijalni pritisak radnici bi mogli da odu i rade negde drugde, za sebe ili u potpunosti odustanu od rada. Istorijski gledano, kapitalisti su se svim silama borili protiv mogućnosti ovakvog odustajanja od rada ili bilo čega što olakšava život bez posla. Bez održive izlazne opcije, dobrobit većine radnika i radnica direktno zavisi od dobrobiti preduzeća. Razmotrimo, na primer, firmu koja premešta svoju fabriku zbog novih propisa o emisijama štetnih gasova. To rezultuje gubitkom glavnog izvora prihoda u jednom gradu. Šire gledano, ako se poslovno okruženje dovoljno naruši, kapitalisti mogu povući svoje investicije izazivajući recesiju. Rezultat je da svi trpe štetu.
Mogućnost preusmeravanja investacija nije samo glavni način na koji kompanije ostvaruje svoju ekonomsku moć; ona je takođe primarni izvor političke moći biznisa. Političari predviđaju i reaguju na umanjivanje investicija i pokušavaju da upravljaju na način koji ne samo da izbegava takav ishod, već aktivno podstiče uverenje kapitalista da je baš njihovo mesto pravo za ulaganje i ostvarivanje profita. To nije zato što su političari ideološki predani kapitalizmu, iako oni to često jesu. Mnogo važnije, to je zato što znaju šta će se dogoditi ako ne budu delali na taj način i ukoliko budu sprovodili politike koje previše jako udaraju na profitne interese kompanija. U tom slučaju, privatne kompanije će obustaviti investicije, država će izgubiti poreske prihode, ljudi će izgubiti posao, i u sledećem izbornom ciklusu ti isti političari će verovatno biti smenjeni, ukoliko njihova vlada i pre toga ne padne ili bude svrgnuta državnim udarom.
Ovaj ključni aspekt kapitalističke demokratske države je odgovoran za strukturnu naklonost ka profitabilnosti kapitala koja se ne može izbeći jednostavnom zamenom funkcionera u državi socijalistima i socijalistkinjama. Kapitalisti imaju investicionu moć zbog svoje strukturne važnosti za privredu generalno. Tako važna pozicija, u kontekstu u kojem preduzeća jednostavno raspoređuju investicije na načine koji slede signale tržišta, često je dovoljna za oblikovanje politika. Mogli bi to činiti namerno, kao u koordinisanom štrajku investicija; ali čak i kada su akcije nenamerne, političke posledice mogu biti iste.
Teza 5: Kapitalistička demokratska država suočava se s kontradiktornim zadatkom da u isto vreme omogućava kapitalističku akumulaciju i reprodukciju, ali i da generiše legitimitet.
Usled zavisnosti koju političari imaju spram kapitalističkih ulaganja i izraženoj ulozi korporativnog uticaja u politici, kapitalističke demokratske države nastoje da pomognu organizovanje političke hegemonije kapitalističkih klasa i spreče organizovanje radničkih klasa. Kapitalistička demokratska država, u normalnim vremenima, postaje arena u kojoj se kapitalisti bore oko toga kojim putem ići, a donosioci odluka biraju koji će način kapitalističke akumulacije država najviše podsticati.
Iako je nasilje ključni deo državnih tehnika upravljanja stanovništvom, kako domaćim, tako i stranim, kapitalističke demokratije se isto tako oslanjaju i na socijalni mir između klasa koji jedino pristanak ili predaja eksploatisanih, eksproprisanih i razvlašćenih klasa može generisati. Taj pristanak ili tu predaju, koji se prvenstveno generišu kroz saglasnost javnosti i izbornu stabilnost, možemo smatrati glavnim izvorom legitimnosti države, Drugim rečima, stanovništvo u bilo kojoj datoj kapitalističkoj demokratiji ima jedan od dva načina da delegitimiše kapitalističku demokratiju: ili putem pobune (protesti, marševi, štrajkovi i neredi) ili izborima (političare je moguće smeniti). Takozvani slobodni i pošteni izbori i partijski sistem su ključna sredstva kojima vlade da potražuju mandat od “naroda”.
Ipak, upravljanje u korist akumulacije ponekad dolazi u kontradikciju s imperativom da se osigura legitimitet, pa se često legitimitet žrtvuje na uštrb akumulacije. Kriza legitimiteta se dešava onda kada stari hegemoni poredak doživi slom i ono što je nekada bilo zdravorazumsko i što su političari uzimali zdravo za gotovo javnost počne da posmatra s prezirom. Istorijski gledano, kriza se razrešava na jedan od dva načina. Ili se starom poretku vrati legitimitet, bilo zahvaljujući starim herojima ili pojavom novih lica na istorijskoj pozornici, ili se stari poredak zameni novim koji ima drugačiji set vladajućih načela. U kontekstu takve krize, očekivanja se menjaju i otvaraju se novi prostori za ideje i prakse koje su nekada bile na margini, bilo leve, bilo desne ili i jedne i druge. Današnje napredne kapitalističke demokratije ozbiljno su zaglibile u takvu krizu legitimiteta.
Teza 6: U kontekstu krize legitimiteta, klasna borba rezultuje novim zakonima, pravima i programima koji su ključni izvori mogućnosti delovanja, solidarnosti i moći radništva.
Dok ovaj opšti okvir teži da objasni osnovne funkcije države u normalnim vremenima, posebni oblik koji kapitalističke demokratske države mogu imati varira. Taj oblik odražava istoriju klasne borbe i političke organizacije urezanu u njen institucionalni domen. Kao kada radnici i radnice uspeju da ostvare pobede poput onih koje se tiču trajanja radnog dana, oni mogu da menjaju uslove sopstvenog života. Ti dobici se moraju neprestano braniti od zadiranja kapitala i urušavanja državne zaštite, baš kao i izborena dužina radnog dana ili druge koristi ili boljici koji su izboreni na radnom mestu. To upućuje na još jednu kontradikciju kapitalističke demokratske države. Istovremeno je istina da se kapitalistička demokratska država suočava s ograničenjima u kapitalizmu koja je mogu navesti na to da slomi pokret radničke klase kao i da zakoni, politike i prava organizovana kroz nju mogu pomoći jačanju moći radničke klase.
Ako država isključivo demobiliše i slabi kapacitete radničke klase, to bi bilo suprotno interesima radništva da teže bilo kakvim reformama u polju države. Takve reforme, u ovom pojednostavljenom nedijalektičkom pogledu na državu, bile bi kooptirane i iskrivljene za potrebe kapitala istog trenutka kada se dotaknu formalnog političkog procesa. No, istorijski gledano, ovo nije bio slučaj. Činjenica da neke kapitalističke države imaju snažno socijalno osiguranje, kao i mogućnosti za zastupanje radništva, iako na ograničene načine, sugeriše da reforma ne dovodi naprosto do nazadovanja. Borbe radničke klase tokom devetnaestog i dvadesetog veka odigrale su važnu ulogu u nastanku modernih država blagostanja, kao i ojačavanju građanskih prava i uspostavljanju demokratskih praksi. Među njima su opšte pravo glasa, sloboda govora i udruživanja, a u Sjedinjenim Američkim Državama ukidanje robovlasništva. Fakat da su neki od tih boljitaka trajni pojačava poentu da kapitalistička demokratska država nije isključivo objekt represije. Ona je poput Janusa (boga s dva lica), s drugom stranom koja nudi mogućnost relativnog osnaživanja.
Teza 7: Kapitalistička demokratska država je sačinjena od istorijski specifičnih institucija. Državu taktički možemo razumeti jedino analizirajući je u konjukturi.
Prosto, stepen relativne autonomije države varira kroz vreme i od države do države. Aistorijske teorijske pozicije o prirodi kapitalističke države imaju važnu ulogu u teoriji na vrlo visokom nivou apstrakcije, ali kao nešto što pruža informacije za političko delovanje one ne mogu biti zamena razumevanju stvarno postojećih kapitalističkih demokratija. Konjukturna analiza je stoga nužna kako bi se razumeo opseg zarobljavanja države od strane interesnih grupa, kao i strukturne zavisnosti koja postoji između države i celih sektora kapitala ili pojedinih kapitalista. Zato i bilo kakav taktički pristup politici socijalista i socijalistkinja treba da bude potkrepljen ovakvom konjukturnom analizom. Samo smislena konjukturna analiza može ponuditi uvid u to što je moguće u bilo kom datom istorijskom trenutku.
Konjunkturna analiza države, onakve kakva ona jeste, trebalo bi da uzme u obzir odnos strukturnog značaja kapitala u privredi i poslova koje stvara javni sektor, strukturni značaj pojedinih sektora kapitala i strukturani značaj pojedačnih kompanija. Isto tako, treba razmotriti stepen u kojem pojedine pozicije i državne agencije zastupaju jednu ili drugu klasu, kako te agencije funkcionišu i koji politički interesi zauzimaju pozicije koje upravljaju tim političkim telima i agencijama. Na kraju, trebalo bi adekvatno proceniti legitimitet vlasti i promene u raspoloženju stanovništva.
Ono što kapitalistička demokratska država zapravo radi u bilo kojoj datoj konjunkturi biće u vezi sa njenom strukturnom zavisnosti od kapitala i odnosa klasnih snaga, kako u društvu, tako i u postojećim političkim institucijama. To što je kapitalistička demokratska država strukturno primorana da upravlja za kapitalizam i legitimitet, generisaće spektar opcija upravljanja racionalno posloženih spram oba cilja koje kreatori politike mogu identifikovati kroz istraživanje, procenu i promišljanje. Ipak, u bilo kojoj datoj konjunkturi postojaće niz konkurentnih političkih puteva za postizanje sličnih ciljeva. Odabrani put biće najverovatnije rezultat odnosa klasnih snaga unutar i izvan državnih institucija.
Odnos klasnih snaga ukazuje na promenljivost kako direktne moći kapitalista, tako i strukturne važnosti kapitala u privredi, s jedne strane, i moći eksploatisanih, eksproprisanih i razvlašćenih ljudi s druge. Kako se privreda menja na način koji smanjuje nivo zaposlenosti u kapitalističkim kompanijama i povećava zaposlenost u javnom sektori uz demokratizaciju radnih mesta, a ljudi bivaju manje zavisni od međunarodnih financijskih pritisaka i oslobođeni imperijalističkih oblika međunarodnih odnosa, strukturna moć kapitala u kapitalističkoj demokratskoj državi će slabiti u odnosu na ostale klase. Ovo sugeriše da država nije jednostavno neutralna, niti je u pitanju društvena sila koju bi naprosto trebalo uništiti. U stvari, u pitanju je duboko pristrasan set institucija spram kojeg bi se trebalo organizovati, koji je neophodno dovoditi u pitanje i transformisati kako iznutra tako i spolja.
_____________________
Majkl Mekarti (Michael A. McCarthy) je asistent odeljenja za sociologiju Univerziteta Market.
Tekst je inicijalno objavljen na sajtu izdavačke kuće Verso.
PREVOD: Aleksa Petković
