Postoji izreka da je zdravlje najbitnije. Više od 6 godina se bavim zdravstvenim aktivizmom i odgovorno tvrdim da nije tako. Zdravlje nije najbitnije a zašto, pokušaću da izložim iz tri različite perspektive – iz perspektive pacijentkinje, zdravstvene aktivistkinje i teoretičarke biopolitike. Ove se tri perspektive preklapaju u mom životu i radu i mislim da tek u paralaksnom pogledu iz više tačaka može da se shvati sva kompleksnost situacije u kojoj se nalazi zdravstveni sistem u Srbiji. Dok se na sva usta i dalje ponavlja mantra da je zdravlje najbitnije, videćemo zašto nije i da li ikako može da bude.
Put pacijentkinje
Zdravstveni sistem kreće da se raspada onog trenutka kada se iz pedijatrijske službe pređe u zdravstvenu zaštitu studenata. Kao dete – redovno sam išla na sve preglede, primila sam sve vakcine i moj zdravstveni karton je bio ispunjen tačnim i pravovremenim podacima o mom zdravstvenom stanju. Kao i sva deca, bila sam osigurana preko zaposlenih roditelja. Još u srednjoj školi počela sam dobrovoljno davanje krvi.
Sa upisom fakulteta, medicinska dokumentacija se ne premešta na nadležnu studentsku polikliniku, već je posle uvodnog sistematskog na kome su studenti odgovarali na niz pitanja iz upitnika, sistematski pregled na svake dve godine bio čista formalnost. Nedavno me je drugarica podsetila kako je lekarka u studentskoj odbijala da je pregleda, upravo izgovarajući se na to da je pregled formalnost i da bi sistem implodirao kada bi se svi studenti Beogradskog univerziteta zaista i pregledali. Ako bi me neko pitao kada sam i zbog čega prestala da odlazim tamo, navela bih tačan dan. Bio je to dan kada sam se testirala na HIV, i kada je sestra iz preventivne nege viknula u čekaonici “Ajmo, ko je za Sidu”, a to je ujedno i bilo moje prvo poniženje u zdravstvenom sistemu. Od tada, na dalje nisam koristila zdravstvene usluge ove ustanove i na redovne ginekološke preglede sam išla privatno. Nije idealno ići i pregledati se u adaptiranim stanovima, plaćati preglede u kešu i nemati svu medicinsku dokumentaciju na jednom mestu. U očima statistike, kao pacijentkinja ja nisam bila zavedena nigde. Mladima između 20 i 30 godina to i nije preterano bitno, u većini slučajeva, to je period solidnog zdravlja sa prolaznim infekcijama respiratornih organa i sistematskim pregledima kada to zahtevaju konkursi za stipendije u inostranstvu.
Prva veća povreda dočekala me je bez knjižice – tada sam na brzinu otvorila radnu knjižicu bez diploma ili svedočanstava i u njoj i danas piše “nekvalifikovana radnica” a zatim i zdravstvenu knjižicu i lečila sam se u rodnom gradu. Godinu u kojoj sam 6 meseci bila nepokretna pamtim i kao godinu u kojoj su povrede mekih tkiva skinute sa spiska povreda za koje se dobija besplatno banjsko lečenje. U narednim godinama sa spiska su skinuti i zubno osiguranje kao i lečenje teških bolesti. Za neupućene, govorim o vremenu u kome je počelo lečenje dece SMS porukama, putem privatne fondacije koju je osnovao član stranke koja je i uradila tu reformu zdravstva. Za nas nezaposlene, uslov zdravstvene knjižice je bila registracija na birou, koja se obnavljala svakih nekoliko meseci i podrazumevala je aktivno traženje posla. Sećam se da sam konkurisala na preko 70 radnih mesta mesečno.
Za vreme zaposlenosti nisam koristila bolovanja. Radila sam prekovremene i iscrpljujuće smene te su se poslovi često završavali istovremenim otkazom i neplaćenim bolovanjem. U periodu od 2011. do 2014. kada sam radila teške i odgovorne poslove čak 2 puta sam imala upalu pluća. Od 2014. prestala sam da radim u aranžmanima 9 do 5 i prešla sam u popularno nazvani “freelance” posao koji je polje neregulisanih privremenih i povremenih poslova. U tom periodu nastaje ubrzano urušavanje mog zdravlja – radila sam tri smene na tri različita posla i prestala da idem na svaki preventivni pregled. Na biro se nisam javljala, zdravstvenu knjižicu nisam overavala, u mom telu se stvarao karcinom, mentalno zdravlje se urušavalo stalnom egzistencijalnom krizom i zubi su propadali bez redovnih pregleda.
Sve što sam opisala je tipična korisnica zdravstvenog osiguranja u Srbiji. Izbegava bilo kakav kontakt sa sistemom, od svakog čak i najmanjeg honorara plaća zdravstveno koje ne koristi i sve dok se oseća dobro ne ide kod lekara, uz izuzetke povremenih odlazaka kod ginekologa i stomatologa i to onda kada postoje simptomi. Ja ih nisam imala.
Put aktivistkinje
Kada sam počela da se lečim od raka – bio je to sumanuti rolerkoster u potrazi za lekarima koji će mi uopšte objasniti ono što je moje zakonsko pravo da znam – upoznavanje sa dijagnozom, prognozom i načinima lečenja. Sve one crvene zastavice – neljubazno ophođenje, sumorne statistike i agresivne kampanje koje upiru prstom u pacijente činile su mi se normalnim, a zapravo u to vreme 2017. godine bile su normalizovane. Moja crvena linija je bila informacija o 1027 histerektomija godišnje samo u ustanovi Narodni Front, što i danas smatram neprihvatljivo velikim brojem operacija odstranjivanja materice. Poređenja radi to je približno 20 operacija nedeljno i 4 dnevno, a jasno je da se na jednoj ženi u Srbiji ova operacija može izvesti samo jednom. Tada mi je prvi put palo na pamet da nešto nije u redu. Tim ritmom, postala sam svesna da Srbija gubi žene sa mogućnošću rađanja enormnom brzinom i da problemi koji dovode do toga mogu biti i zapušteno zdravlje žena, ali i procedure olakog odlučivanja na ovaj zahvat. Godinama kasnije, saznala sam da je histerektomija na Narodnom frontu vršena i u slučajevima predkanceroznih promena kod žena starijih od 35 godina koje imaju decu. Danas, ta granica se pomera na gore, a ova radikalna operacija je zamenjena manje invazivnim, tzv. poštednim operacijama.
U aktivizam me je odvelo traganje za znanjem. Ali odlučujuću ulogu imalo je i duboko uverenje da nisam sama – u ulogu “neodgovorne pacijentkinje” koja ne brine o svom zdravlju i prevenciji gurnuo me je prekarni rad, nemogućnost da ostvarim svoja prava bez vanrednog truda i odsustvo sredstava da propuste organizacije sistema plaćam iz džepa, kao što rade svi kad mogu – leče se u apotekama, privatnim ordinacijama, kupuju lekove na svoju ruku ili se leče komplementarnim i alternativnim sredstvima i metodama koje uključuju ali se ne ograničavaju na čajeve, pomoćna medicinska sredstva, bioenergetske seanse, istočnjačke sisteme poput reikija, ajurvede, kineske tradicionalne medicine, različitih medicina naroda južne amerike i sl.
Moji prvi aktivistički koraci bili su pisanje tekstova – o putu pacijenata do zdravstvene knjižice u Srbiji, o dijagnozi raka, lečenju na onkologiji, mentalnom zdravlju u toku lečenja i zdravoj ishrani, komplementarnim i alternativnim terapijama ali i o odnosu prema obolelim od raka u Srbiji. Zečija rupa kroz koju sam samo provirila lečeći se od raka, otvorila je provaliju u koju sam skliznula snimajući film “Jedna i po žena svaki dan” u kome se krećem od primarne do tercijarne zdravstvene zaštite i pokušavam da otkrijem koji je to deo sistema zakazao pa u Srbiji postoji visoka smrtnost žena od preventabilnih vidova raka, zašto su preventivne mere neadekvatne i kada će biti omogućena besplatna zaštita od raka. U to vreme upoznajem i druge aktivistkinje i aktiviste sa kojima se povezujem i nastaju tekstovi o tretmanu dece u Tiršovoj, uvredljivim sloganima kampanje za natalitet, licemerju lečenja raka u Srbiji i nedostupnosti asistirane reprodukcije za “jednu i po ženu svaki dan” koja u Srbiji u reproduktivnom periodu ostane bez materice.
Dok se u Srbiji intenzivira kampanja skrininga tri vrste raka – raka grlića materice, dojke i debelog creva, pri Nacionalnoj kancelarije za skrining u Institutu za javno zdravlje Batut – pojavljuje se i Predlog izmene Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji donosi zastrašujuću pretnju da će „korisnici zdravstvenog osiguranja koji budu pozivani na skrining preglede, a ne odazovu se ili ne dostave opravdanje za izostanak, ukoliko se razbole plaćati do 35 odsto pune cene lečenja“. Uključujem se u inicijative studenata prava Duke univerziteta i javnog zdravlja Georgetown univerziteta u Washingtonu koji se bave analizama javnih politika u Srbiji i mogućnostima poboljšanja. Sa nekoliko saradnica i saradnika osnivamo Centar za biopolitičku edukaciju i formalizujemo borbu za dostupnost zaštite od raka pre svega, ali i temeljni sistemski pristup zagovaranju zasnovan na iskustvima najboljih stručnjaka u svetu.
Još uvek pamtim kako sam došla u australijsku ambasadu i zamolila savetnice da nam pomognu da dođemo do lekara iz tima koji je 2019. godine, upravo u Australiji, dao prvi dokaz eradikacije raka grlića materice u svetu. Moja ideja je bila prilično naivna – ako bi mogla da dođem do najboljih na svetu, i ako bi one poručile donosiocima odluka koliko je važno to što su dokazale, naša zemlja bi sledila taj primer i za 10 godina učestalost oboljevanja od raka grlića materice svela bi se u populaciji koja je zaštićena vakcinom na 1.1 procenat, slično kao i u Australiji.
Projekat je samo delimično uspeo. Zajedno sa ambasadom, uspeli smo da dođemo do vrhunskih stručnjakinja, one su poslale svoje poruke donosiocima odluka, donosioci odluka su saslušali i zvaničnike WHO, i diplomate i vodeće autoritete iz oblasti nauke. Jedini merljiv rezultat početka ovog zagovaračkog procesa, bio je poziv lokalne samouprave u Šapcu da se zaključci skupa podele sa Zdravstvenim savetom ovog grada, što se nekoliko meseci kasnije materijalizovalo u Odluci o finansiranju programa zaštite od bolesti uzrokovanih humanim papiloma virusima na teritoriji Šapca. Postojale su samo dve lokalne samouprave na teritoriji Srbije koje su pokušale da razreše komplikovan birokratski problem po kome RFZO nije mogao da finansira preporučene vakcine protiv HP virusa – u Novom Sadu je projektnim finansiranjem iz kancelarije za populacionu politiku omogućena kupovina jednog broja vakcina, a u Šapcu je pomenutom odlukom rešen problem finansiranja ali do same imunizacije usled Covid krize i narušenih veza gradske uprave i ZZJZ u Šapcu, odnosno institucija lokalne i republičke vlasti koje su zavisile od odnosa opozocije i vlasti. Kako bilo, po završetku Covid krize u Srbiji se uvodi besplatna HPV vakcinacija i time Srbija posle 13 godina nastojanja dobija šansu da iskoreni rak grlića materice i druga HPV uzrokovana oboljenja ali to je samo deo priče.
Put teoretičarke
Iluzorno je misliti da smo čekali samo vakcinu – pa da se razreše svi kompleksni problemi koji dovode do toga da Srbija bude u neslavnom vrhu u Evropi po smrti od raka grlića materice i drugih visoko preventabilnih oboljenja poput eklampsije zbog koje je Srbija u vrhu crne statistike smrti majki na porođaju. Kao i mnogi drugi, dok se zdravstvom nisam bavila – mislila sam da je problem samo u obrazovanju, mislila sam – kada bi znali (bilo lekari, pacijenti ili političari) svi bi se zajedničkim snagama potrudili i mi bismo začas rešili ove probleme. Niko ne voli smrt, niko ne voli bolest, pa zar zdravlje nije najvažnije.
Zdravlje nije najvažnije. Zdravlje se nalazi u krhkom balansu između medicine, prava, ekonomije i politike, i pandemija Covid-19 pokazala je koliko se samo mogu razlikovati odgovori različitih država, čak i pokrajina u odnosu na isti virus i na isti zdravstveni izazov.
Naučne činjenice su iste – ali su sve odluke koje omogućavaju praktično delovanje političke. To praktično znači da u zavisnosti od novca, stepena demokratije i udela privatne svojine u zdravstvu zavise životi ljudi. Lombardija, najbogatija regija Evrope sa najvećim BDP po glavi stanovnika stradala je još na početku pandemije. Staro stanovništvo, visoko privatizovano zdravstvo, nepostojanje domova zdravlja i gotovo isključivo ambulatno lečenje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti uz odsustvo bolničkih kreveta bili su gubitnička kombinacija. Ni sve donacije FC Milana i Đorđa Armanija nisu uspele da spreče ogroman broj smrti i posledično ekstremne mere karantina koje su paralisale ekonomiju. Još 2019. godine, pisala sam o tome da su retki trenuci u svetu, kada su liberalni ekonomisti i socijalisti na istoj strani – kao što je to danas, kad je u pitanju zdravlje – jer zdrav čovek je najjeftiniji. Panevropska komisija u čijem su sastavu bili bivši šefovi država i vlada, ugledni naučnici i ekonomisti, direktori zdravstvenih i socijalnih ustanova i lideri poslovne zajednice i finansijskih institucija je u 2021, na inicijativu predsedavajućeg, bivšeg italijanskog premijera Marija Montija donela je niz preporuka o direktnim ulaganjima u zdravstvo i reformama za poboljšanje otpornosti zdravstvenih i socijalnih sistema. Ključni predlozi Panevropske komisije za zdravlje i održivi razvoj navedeni u ovom pozivu na akciju su:
(1) osnivanje Međuvladine komisije za zdravstvene pretnje kako bi se spremno dočekali novi rizici kojih će u narednim godinama posebno iz sfere zaraznih bolesti biti sve više; (2) smanjenje raskola u društvu i jačanje poverenja u institucije identifikovanjem i angažovanjem ljudi koji su obespravljeni i unapređenje pristupa uslugama zdravstvene i socijalne zaštite; (3) prepoznavanje da potrošnja na zdravstvo, socijalnu zaštitu, obrazovanje i istraživanje predstavlja ulaganje u ljudski i intelektualni kapital koji pokreće napredak; (4) osnivanje Globalnog odbora za zdravstvo da bi identifikovao faktore koji ugrožavaju zdravlje ljudi, životinja i životne sredine i promovisao Međunarodni sporazum o pandemiji; (5) i podsticaj za otkrivanje i razvoj lekova, medicinskih tehnologija, digitalnih rešenja i organizacionih inovacija, uz poboljšanje transparentnosti javno-privatnih partnerstava. Drugim rečima, na međunarodnom nivou je priznato da napretka ekonomije nema bez života i zdravlja ljudi. Nažalost, u našoj zemlji sem zvaničnog pozdrava ovoj inicijativi nema nikakvih naznaka da bi se bilo šta sprovelo u praksi.
Nasuprot tome, u 2021. godini predstavljena je jedna od najštetnijih reformi zdravstvenog sistema u Srbiji o kojoj je pisano i u kontekstu analize predloženih mera i u kontekstu korupcije, a koja će za posledicu imati zatvaranje ogromnog broja zdravstvenih ustanova, ukidanje službi za zdravstvenu zaštitu studenata i radnika uz ukidanje smeštajnih kapaciteta u primarnom sektoru (domovima zdravlja) za šta je (na primeru Severne Italije) dokazano da smanjuje otpornost zdravstvenog sistema u kontekstu budućih rizika – kao što su to pandemije.
I tu se vraćamo na početak. Bez obzira što je moje lično iskustvo sa Studenstkom poliklinikom na početku 2000tih bilo loše, ukidanje ove ustanove bi značilo faktualno ukidanje prava na zdravstvenu zaštitu studenata, jer bi opterećenje za gradske primarne i sekundarne zdravstvene ustanove bilo direktno i ogromno. Setite se da smo rekli da se i tada verovalo da bi istovremeno potraživanje zdravstvene zaštite svih studenata, sve i da su u pitanju preventivni pregledi “oborilo sistem” a kakav bismo mogli da očekujemo udarac na postojeći sistem uz ukidanje ustanova za zaštitu zdravlja studenata, nije teško zamisliti.
Ka mogućim zaključcima
Profiltrirano kroz tri optike – može se doći do zaključka da postojeće stanje odgovara svakoj do sada vlasti i svim budućim vlastima, jer ni jedan političar ikada u Srbiji nije došao u poziciju odlučivanja zbog programa koji se ticao zdravlja. U Srbiji se deca leče putem SMS, parovi idu o svom trošku na lečenje steriliteta u inostranstvo, bivši onkološki pacijenti (kojih na nivou Evrope ima 35 miliona) žive bez mogućnosti privatnog zdravstvenog osiguranja, kredita ili asistirane reprodukcije, dok istovremeno kao ni brojni hronični bolesnici ne mogu da budu davaoci krvi niti organa što stvara krizu donorstva, akušersko nasilje i visoke stope smrtnosti majki na porođaju bile su dugo ispod radara dok nedavno nisu kulminirale javnim svedočenjima porodilja i tužbom povodom smrti olimpijske sportistkinje, odsustvo terapije bola i palijativne nege u sistemu obaveznog zdravstvenog osiguranja čak i završetak života stavlja na trošak pacijentu, naše veliko istraživanje iz 2020. godine o poverenju žena u zdravstveni sistem pokazuje zabrinjavajuću pasivizaciju pacijentkinja, odsustvo tačnih i pravovremenih statističkih podataka (poslednji godišnji izveštaj koji je objavio BATUT star je tri godine) otežava bilo kakve procene i projekcije, izmene sistema zasnovane na činjenicama, proverljivost strategija, javnih politika, odluka i mera koje se sprovode i kao da rupa kroz koju propada zdravstveni sistem u Srbiji nema dno.
I bez obzira što znanje neće promeniti ponašanje ljudi u Srbiji, mi smo se kao organizacija gotovo u potpunosti okrenuli komuniciranju ovih zastrašujućih istina. U nedostatku moći da utičemo na donosioce odluka, ili izmenimo sistem, tragamo za sistemskim rešenjima kroz konsultativne procese sa ekspertima i kreiranje i izvođenje edukacija zdravstvenih i prosvetnih radnika kroz državno akreditovane programe kontinuirane edukacije i unapređenja obrazovanja i vaspitanja. Potpuno je iluzorno raditi kampanje širokog zamaha namenjene stanovništvu u trenutku kada bi čitav sistem kolabirao kada bi ljudi potražili pomoć ili se okrenuli toliko priželjkivanoj prevenciji.
Šta da očekujemo dok očekujemo smak sveta
U narednih deset godina, mi ćemo videti rezultate ove pogubne optimizacije zdravstva koju je ne samo da je nemoguće sprečiti već izgleda ni usporiti ili ublažiti jer za to ne postoji interes. Najveći broj političkih organizacija otvoreno se zalaže za privatizaciju sistema zdravstvenog osiguranja računajući, zaboravljajući da su premije privatnih zdravstvenih osiguranja za hronične bolesnike kakvih u Srbiji ima ogroman broj visoke, a osnovni troškovi stanovništva nisu samo kupovina lekova, ortopedske terapije, već i lečenje teških bolesti u uznapredovalim fazama koje izlazi iz zone interesa i mogućnosti malih privatnih ordinacija koje dominiraju pejzažom ponude privatnih zdravstvenih ustanova. U narednih deset godina nama nema ko da pomogne jer ne postoji kritičan broj ljudi u Srbiji koji uopšte zna koliko je loše.
Kao pacijentkinja čiji je put od apsolutnog zdravlja do teške bolesti i trajnog invaliditeta iznosio manje od 10 godina, kao aktivistkinja koja je za tri godine uspela da pokrene točak iskorenjivanja smrtonosne bolesti, kao teoretičarka posvećena delovanju državnih odnosno društvenih mehanizama na čovekove životne prakse u njihovom osnovnom, biološkom smislu, posle završenih edukacija javnog zdravlja na univerzitetima Georgetown i Yale, edukacije iz bioetike na Harvard Law School, kao inicijatorka više istraživanja i programa za edukaciju lekara akreditovanih u Zdravstvenom Savetu Srbije i autorka naučnih radova na međunarodnim konferencijama i programa zdravstvenog obrazovanja za prosvetne radnike akreditovanom u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, dok se realizuju pomenute i nepomenute štetne mere koje će razoriti postojeći zdravstveni sistem i nesrazmerno više pogoditi najranjivije društvene grupe mogu samo da kažem – vreme je da se uplašimo za svoje živote. Vreme je da počnemo da vrednujemo zdravlje i da se borimo za zdravlje kao svoje neotuđivo ljudsko pravo, kao javno dobro i da se obrazujemo od najranijih dana o zdravlju, svojim pravima i mogućnostima savremene medicine i nauke. Ne dajte da vas lažu, zdravlje jeste najvažnije.
Marija Ratković je doktorantkinja teorije umetnosti i medija, interdisciplinarnih studija Univerziteta umetnosti u Beogradu. Istraživačica, teoretičarka i publicistkinja sa interdisciplinarnim obrazovanjem iz humanistike, nauke i umetnosti. Bavi se celoživotnom edukacijom i radi u polju Bioetike i biopolitike, pitanja seksualnosti roda i klase. Osnivačica je Centra za biopolitičku edukaciju, omladinska radnica i nagrađivana aktivistkinja iz oblasti javnog zdravlja, zdravlja žena i reproduktivnih prava. Autorka je programa Znanje za zdravlje: Zdravstveno obrazovanje, akreditovanog u Zavodu za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Inicijatorka je više istraživanja i programa kontinuirane medicinske edukacije akreditovanih u Zdravstvenom Savetu Srbije.
