Ka izgradnji solidarnog društva koje ima snage da se suprotstavi ponavljanju istorije
Naš sagovornik Majkl A. Lebovic (Michael A. Lebowitz) je profesor emeritus ekonomije, na Simon Fraser Univerzitetu u Kanadi. Jedan od vodećih svetskih marksističkih autora, koji je veliki deo svojih istraživanja posvetio mogućnostima izgradnje socijalističke alternative. Svakako najzanimljiviji podatak u vezi sa njim jeste da je između 2004. i 2010. godine radio u Venecueli kao savetnik i direktor programa Transformativna praksa i ljudski razvoj pri Internacionalnom centru Miranda u Karakasu, gde je imao priliku da učestvuje u izgradnji „socijalizma za 21. vek“.
Sa Majklom smo razgovarali o savremenoj krizi i potencijalima za izlazak iz nje, o iskustvima i kontradikcijama koje su karakterisale društva realnog socijalizma u 20. veku, kao i mogućnostima za izgradnju socijalističke alternative koja bi prevazišla ograničenja pokušaja iz prošlog veka.
Kapitalizam se već nekoliko godina nalazi u krizi i kao odgovor na nju kapitalističke zemlje su počele da primenjuju takozvane mere štednje. Nakon krize do koje je došlo 1970-ih godina kapitalistički sistem je uspeo da se oporavi zahvaljujući skupu reformi koje se nazivaju “neoliberalizmom”. Ove mere su povratile profitabilnost pre svega zahvaljujući smanjivanju nadnica i brojnih radničkih prava. Da li se nešto slično može očekivati i danas od mera štednje?
Mislim da moramo da preispitamo neke od pretpostavki iznesenih u ovom pitanju. Prvo, moramo da uzmemo u obzir činjenicu da ne prihvataju svi marksisti tvrdnju da je kapitalizam kao celina u krizi – nasuprot pojedinačnim kapitalima na pojedinačnim lokacijama. Drugo, ukoliko je kapital – kao celina ili njegovi posebni delovi – u krizi, šta je onda izvor te krize? Počeću sa Marksovim naglašavanjem prekomerne akumulacije. Kapital ima tendenciju ka akumulaciji i ekspanziji, pritom ne obraćajući pažnju na antagonističke uslove u kojima mora da funkcioniše. Marksova poenta je bila ta da je osnovna protivrečnost razvijenog kapitala njegova tendencija ka prekomernoj akumulaciji. Drugim rečima, postoji tendencija kapitala da raste previše; a kada se to desi, kapital se suočava sa problemom transformisanja latentnog viška vrednosti (onoga što izvuče od radnika) u realni višak vrednosti tj. suočava se sa problemom realizacije. A ukoliko kapital ne može da pretvori ovaj latentni višak vrednosti u profit, zašto bi ga onda uopšte i proizvodio? Tada on smanjuje proizvodnju, što dovodi do nezaposlenosti koja povećava i produbljuje problem. Tome možemo da dodamo i uništavanje onoga što je Marks nazivao fiktivni kapital (kao što su cene deonica) koji ima samo slabu vezu sa realnom ekonomijom i koji naglo opada kada se jave problemi u realnoj ekonomiji. Kapital se u takvoj krizi uništava unutar kapitalizma, a ovo pruža uslove za obnavljanje ciklusa. Krize, prema Marksu, nisu trajne.
Jedan od prvih jasnih znakova tendecije ka prekomernoj akumulaciji jeste veći intenzitet konkurencije među kapitalima. Kapitali se takmiče kako bi latentni profit sadržan u robama koje iznose na tržište učinili stvarnim. Međutim, nisu svi kapitali jednaki. Problem prekomerne akumulacije ne pritiska sve kapitale podjednako. Stari kapitali imaju veće probleme od novonastalih kapitala koji se šire, a koji su prvenstveno doprineli prekomernoj akumulaciji.
Mislim da je ova teorija o prekomernoj akumulaciji potvrđena u praksi. Obrazac sve intenzivnije akumulacije je počeo kasnih 1950-ih. Ovo sam mogao da primetim zahvaljujući tome što sam radio kao ekonomski analitičar u industriji električnih proizvoda u Sjedinjenim Američkim Državama: kako se bližio kraj 1950-ih, industrijski magazini bili su puni diskusija o problemu uvoza opreme iz Evrope. „Kupujte američko“ je postala glavna fraza u ovoj industrijskoj grani, a siguran sam da je isto bilo i u drugim delovima američke industrije. Specifične okolnosti, koje su postojale nakon Drugog svetskog rata i koje su stvorile osnovu za tzv. Zlatno doba, bližile su se kraju. A taj trend je nastavljen sa značajnim proširenjem proizvodnog kapitala u Evropi i Japanu. Transnacionalne korporacije van SAD-a su rasle mnogo brže. Nakon ovoga došlo je i do ogromnog povećanja proizvodnih kapaciteta u zemljama kao što su Kina, Indija, Brazil itd. (tj. u zemljama BRIKS-a).
Posledice prekomerne akumulacije su se posebno osetile u SAD-u, Evropskoj uniji i svim starim centrima kapitala. Ali da li je ovo kriza kapitalizma kao celine? Ne, ukoliko uputite pogled prema Kini, Indiji, Brazilu i mnogim drugim novim centrima kapitala. Umesto toga, možemo videti da dolazi do veoma značajnog međunarodnog restrukturiranja kapitalizma (koje se ogleda u prelasku sa G7 na G20). Sigurno je da kriza postoji unutar ovih starih kapitalističkih centara. Međutim, to nije nužno kriza kapitalističkih korporacija, zato što one mogu da se premeste u nove centre, gde su nadnice niže i gde nove proizvodne tehnike (kao i stare bez zaštite za radnike) čine proizvodnju veoma profitabilnom. Iste one kompanije koje su nekada proizvodile u starim kapitalističkim centrima, sada bivaju prinuđene da sve veći deo svoje proizvodnje obavljaju van njih, da bi potom slali proizvode ili poluproizvode nazad u te stare centre na sklapanje.
Često se pravi greška identifikovanja kapitalizma sa kapitalizmom u starim centrima. Ovo najčešće rade upravo analitičari iz tih starih centara. Međutim, ukoliko želimo da analiziramo trenutno stanje kapitalizma, moramo da proučavamo svetski kapitalizam, a ne neku njegovu podskupinu. Ne možemo generalizovati na osnovu jednog dela.
U ovom kontekstu (kontekstu pojedinačnih kriza), šta je odgovor koji nudi kapital i kapitalističke vlade u starim centrima? Budite konkurentniji i, stoga, uništite sindikate, uklonite sistem socijalne zaštite, smanjite očekivanja i prinudite ljude da rade više za manje. Takođe, kako bi ohrabrili kapital da ostane, a ne da napusti ove stare centre, pribegava se smanjenu poreza i povećanju podsticaja za lokalne investicije.
Ovo se dogodilo pod neoliberalizmom. Međutim, ja ne pravim veliku razliku između neoliberalizma i mera štednje. Oba su deo odgovora starih centara na krizu. Štednja se nadovezuje na postojeće neoliberalne mere zbog pritiska državnih deficita, koji i sami na mnoge načine oslikavaju početne programe neoliberalizma koji su proizveli niske nadnice, nezaposlenost i opadanje proizvodnje, kao i niže poreze na kapital i visoka primanja.
Ukratko, ove mere se nastavljaju. Borba se nastavlja – borba kapitala protiv radnika u starim centrima. Mogu li ove mere da obezbede rast? Neoliberalizam i štednja bi teoretski mogli da obezbede rast za određenu zemlju ukoliko bi samo ta zemlja primenjivala ove mere; ona bi onda mogla da napreduje na račun drugih zemalja. Međutim, ne smemo da zaboravimo na problem greške kompozicije: ono što je tačno za deo nije nužno istovremeno tačno i za celinu. Ukoliko sve zemlje primenjuju ove mere, glavni efekat biće pogoršanje situacije. Pa, zašto su onda neoliberalizam i mere štednje prihvaćene kao opšta politika? Zašto međunarodni kapital, koji dominira starim centrima, zagovara ove mere za sve zemlje? Jednostavno zato što je to način da se poraze radnici u svim zemljama.
Povratak na kejnzijanski model države blagostanja se navodi kao jedan od mogućih odgovora na trenutnu krizu. Ovo bi podrazumevalo da se putem povećanja poreza i državnih izdataka omogući povećanje ekonomske aktivnosti i poveća životni standard. Ukoliko uzmemo u obzir povećanu mobilnost kapitala, kao i činjenicu da je država blagostanja izgrađena zahvaljujući pritisku organizovane radničke klase, koliko se ovo čini kao realna opcija?
Kejnzijanski model povećanja agregatne potražnje putem državne potrošnje radio je dobro u teoriji sve dok su ljudi trošili svoje dodatne prihode na dobra proizvedena u zemljama koje su primenjivale ovu meru. U pitanju je bilo nacionalno rešenje za nacionalni kapital. To je do određene mere imalo uspeha tokom tzv. Zlatnog doba, jer su ekonomije tada bile više nacionalno zasnovane. Moguće je da bi se takvo stanje moglo ponoviti ukoliko bi bilo propraćeno značajnim protekcionizmom. Ali u trenutnim uslovima ukoliko bi jedna zemlja sama nastojala da uvede ovakvu meru našla bi se u velikim problemima usled posledica po njen trgovinski bilans i međunarodnu zaduženost. Neko bi mogao da tvrdi da bi kejnzijansko rešenje moglo da uspe ukoliko bi ga primenile sve zemlje simultano tj. ukoliko bismo imali međunarodni kejnzijanizam ili reflatorne politike. To bi moglo da uspe u smislu položaja kapitala u starim centrima. Ali malo je verovatno da bi toj meri simultano pribegli novi centri kapitala. U tom smislu, to bi mogla da bude mera koja bi kratkotrajno mogla da dovede do olakšanja, ukoliko bi bila propraćena protekcionističkim merama ili njihovim ekvivalentom – značajnom devaluacijom. Kapitalističke vlade bi u očaju mogle da pokušaju sa ovakvim pristupom ukoliko se ova konkretna kriza nastavi. Međutim, osnovni problem konkretnih efekata prekomerne akumulacije na stare centre bi još uvek postojao, i uvek bi bilo podstreka za pojedinačne zemlje da se vrate na kontinuirane programe štednje ili da pribegnu devaluaciji kako bi bile što konkurentnije (još jedno rešenje prouzrokovano greškom u kompoziciji).
Ukratko, mislim da kejnzijanske metode neće rešiti problem zemalja koje nose teret ovog procesa restrukturiranja. Dakle, koje su opcije? Mislim da ukoliko se radnici ne budu borili protiv napada od strane kapitala na njih, kapital će pobediti – kao što je to bilo i u prošlosti. Postoji kriza kapitala unutar ovih centara, ali ne i krize kapitala kao takvog. Kriza kapitala kao takvog zahteva postojanje radničke klase koja je spremna da se bori kako bi okončala kapitalizam i mislim da bi vizija alternative, socijalistički model, trebalo da bude sadržana u svim takvim borbama.
Danas kada razmišljamo o potencijalima za izgradnju socijalizma, kritičari i protivnici navode da nam iskustva realnog socijalizma dvadesetog veka govore da ovo nije moguće. Činjenca je da su ova društva karakterisale mnoge kontradikcije. Sa jedne strane, u ovim društvima je došlo do nagle modernizacije u delovima sveta koji bi u suprotnom ostali kao zavisna periferija zapadnih kapitalističkih centara, što je dovelo i do rasta standarda za šire slojeve stanovništva. Sa druge, ona su doživljavana kao nedemokratska. Smatra se da je vladajuća nomenklatura, koja je vladala navodno u interesu radničke klase, koristila avangardnu partiju kao alat za eksploataciju upravo istih tih radnika. Koji su strukturni uslovi koji su doveli do ovoga?
Posle uspeha SSSR-a u brzoj industrializaciji, postalo je opšte prihvaćeno stanovište (čak i Jugoslaviji do 1950. godine) da postoji samo jedan model socijalizma i da bi taj model trebalo da prihvate sve zemlje koje se nalaze na tzv. putu u socijalizam. Ja sam sklon da ovaj model opišem govoreći o avangardnom načinu proizvodnje. Za ovaj model je određujuće to da avangarda zna odgovor na sva pitanja. Samo avangarda (kao dirigent u odnosu na orkestar) može da vidi celinu i samo avangarda ima plan nasuprot pojedinačnim igračima koji se bave određenim delovima i nemaju nikakav uvid u celinu. U skladu sa tim, smatralo se da je odgovornost avangarde da stvori socijalizam za narod, tako da oni koji znaju daruju one koji ne znaju. Međutim, da bi to i učinila avangarda mora da nametne disciplinu poput one koju sprovodi dirigent orkestra. Umesto fokusa na razvoj ljudskih sposobnosti, kao procesa koji podrazumeva inicijativu i delovanje odozdo i sposobnost da se upustimo u spontanu aktivnost, imali smo direkciju odozgo i hijerarhiju. U svojoj knjizi Protivrečnosti ’Realnog socijalizma’: dirigent i dirigovani u ovome pronalazim temeljnu protivrečnost onoga što se naziva „stvarno postojećim socijalizmom“. U pitanju je nemogućnost radnika da razviju sposobnosti koje su potrebne da bi se uspostavila socijalistička ekonomija. I tvrdim da će doći do istih rezultata svuda gde se ovaj model prihvati, nevezano za to da li je ekonomija razvijena ili ne.
Ako posmatramo SSSR, gde je ovaj model i razvijen, mislim da je od suštinske važnosti da shvatimo da ništa nije bilo neizbežno. Uvek je postojao izbor. Na primer, Lenjin je 1923. godine naglašavao nužnost da se razviju samoupravne jedinice. Njegov stav je bio da su one suštinski deo socijalizma. Lenjin je ubrzo umro i kasnije je malo toga urađeno da bi se krenulo u ovom pravcu. Uopšteno, mislim da se uvek nalazimo pred izborom kada pokušavamo da gradimo socijalizam: u pitanju je izbor između toga da se stvari naređuju odozgo i toga da se stvori mogućnost za ljude da razvijaju svoje sposobnosti odozdo (kao što se to danas praktikuje u Venecueli sa razvojem komunalnih veća i komuna). Naravno, u specifičnim slučajevima nailazimo na objektivna ograničenja. Izvesno je da su u SSSR-u problem građanskog rata, devastirane ekonomije i imperijalističke opasnosti igrali važnu ulogu. Posebno je problem imperijalizma bio taj koji je učinio da spor organski razvoj bude čist luksuz. Međutim, mislim da je veća osetljivost na prirodu seljačke ekonomije mogla da doprinese tome da se izbegne masovno uništenje koje je bilo posledica programa kolektivizacije.
Jugoslavija se nakon sukoba sa SSSR-om okrenula “sopstvenom putu u socijalizam”, koji je karakterisalo eksperimentisanje sa tržištem i samoupravljanjem. Upravo su pokušaji uvođenja radničkog samoupravljanja najinteresantniji iz perspektive razmišljanja o alternativama kapitalizmu. Međutim, kada se danas govori o samoupravljanju nailazi se na dosta skepse i cinizma. Mnogi smatraju da je ono predstavljalo nekakvu nerealnu utopiju, koja je služila samo za legitimizaciju jugoslovenske političke elite. Šta je to što je onemogućilo da se se samoupravljanje uspostavi kao uspešan način organizovanja ekonomije? Da li ono zaista može da posluži kao osnova za neki budući sistem?
U kontekstu jugoslovenskog iskustva tržišnog samoupravljanja, od suštinske je važnosti da se istakne ogroman potencijal koji društvo, zasnovano na samoupravljanju, ima za razvoj ljudskih kapaciteta i osećaja dostojanstva i ponosa. Međutim, moramo takođe da budemo načisto sa manama koje nosi pokušaj da se izgradi socijalizam bez fokusa na izgradnju društva koje je zasnovano na solidarnosti. Naglasak koji je u tržišnom samoupravnom modelu Jugoslavije stavljen na pojedinačna i odvojena preduzeća koja pokušavaju da maksimizuju prihode svojih članova svakako nije dobar recept za pravljenje socijalističkog društva. Kao što sam tvrdio u svojoj knjizi Socijalistička alternativa: istinski ljudski razvoj, fokus na sopstvenom interesu sadrži karakteristike kapitalizma, a ne socijalizma. To je nešto što je Če Gevara primetio kada se sreo sa jugoslovenskim modelom. 1959. godine on je prokometarisao da takmičenje među radnicima razara socijalistički duh. Potom u Čoveku i Socijalizmu na Kubi, Če je napisao da maštarija o tome da se do socijalizma može doći oslanjajući se na robu i na materijalni interes pojedinaca vodi u ćorsokak i da je u tom slučaju „teško uvideti na kom se mestu tačno skrenulo sa puta“. Mislim da to dobro opisuje ono što se dogodilo sa tržišnim samoupravljanjem kakvo smo imali u Jugoslaviji, ali takođe mislim da smo sada u poziciji da možemo da shvatimo gde je do ovog skretanja došlo. Od suštinske je važnosti da se prepozna šta je u jugoslovenskom modelu pozitivno (faktički i potencijalno), a šta problematično. Vizija socijalizma koja se pojavila kao cilj u Venecueli može ponovo da otvori raspravu i privuče mnoge od onih koji su do sada bili cinični, a to je pojam socijalizma kao organskog sistema koji karakterišu (a) društveno vlasništvo na sredstvima za proizvodnju, (b) društvena proizvodnja koju organizuju radnici i radnice i (c) proizvodnja za društvene potrebe i svrhe (što je Čavez nazvao „osnovnim trouglom socijalizma“).
Venecuela danas predstavlja sinonim za “socijalizam za 21. vek”. Vi ste u jednom delu svog života učestvovali u pokušajima izgradnje socijalizma u Venecueli. Uzimajući u obzir to iskustvo, kakve mislite da su mogućnosti za izgradnju socijalizma u jednoj perifernoj, ekonomski zavisnoj zemlji, što je situacija u kojoj se Srbija danas nalazi? Kako gledate na put koji treba preći ka tom cilju, tj. na koje specifične načine treba voditi socijalističku politiku. I drugo, kako vidite način na koji bi trebalo izgraditi socijalistički sistem – po čemu se on razlikuje od takozvanog stvarno postojećeg socijalizma? Na osnovu čega možemo tvrditi da novi pokušaji neće zapasti u iste kontradikcije u koje su već zapali prethodni?
Činjenica da se neko društvo nalazi na periferiji, sama po sebi nije dovoljna da bismo ga odredili. Veliki deo stanovništva Južne Amerike je nasledio veliko siromaštvo i ogroman ljudski deficit. Učinak neoliberalnih politika od 1980-ih naovamo i svest o ulozi imperijalizma SAD-a u reprodukciji ovih neverovatno nepravednih društava su bili važni faktori za mobilizaciju masa protiv lokalnih oligarhija. Ali situacija Srbije i drugih delova evorpske periferije je dosta drugačija. Slabost ovih ekonomija je posledica pokušaja kapitala da nađe rešenje za svoju lokalizovanu krizu tako što će je preneti na leđa radnika. Srbija i druge zemlje koje iza sebe imaju pokušaj izgradnje socijalizma imaju nešto što Južnoj Americi nedostaje, a to je sećanje na poželjne osobine starih društava i u njima prisutan osećaj pravde i poštenja koji može biti osnov za to da se narod mobiliše. I to bi trebalo da bude polazišna tačka za suprotstavljanje kapitalističkom napadu. Pored toga, mislim da je važno da dođe do organizovanja na najnižem nivou putem mesnih komiteta (zajednica), koje bi se bavile lokalnim delovanjem na sličan način na koji je to činjeno u antifašističkoj oslobodilačkoj borbi. U Venecueli, jedan od najvažnijih političkih i teorijskih napredaka je bilo ustanovljivanje komunalnih saveta od oko 100-200 porodica u urbanim predelima (ili 20 u ruralnim), jer su ovi saveti, kako je to Čavez rekao, „ćelije nove socijalističke države“. U meri u kojoj osnažujete ljude na lokalnom nivou i u meri u kojoj ove institucije postaju mesto na kome se identifikuju potrebe naroda, gradite solidarno društvo koje će vam dati snagu u borbi protiv toga da se istorija ponovi.
Majkl A. Lebovic je prof. emeritus ekonomije, na Simon Fraser Univerzitetu u Kanadi. Njegova poslednja knjiga, Contradictions of ‘Real Socialism’: the Conductor and the Conducted, objavljena je prošle godine od strane Monthly Review Press. Među ranijim knjigama su: Beyond Capital: Marx’s Political Economy of the Working Class (2003), Build it Now: Socialism for the Twenty-first Century (2006), Following Marx: Method, Critique and Crisis (2009) i The Socialist Alternative: Real Human Development (2010). Između 2004. i 2010. godine radio je u Venecueli kao savetnik i direktor programa Transformativna praksa i ljudski razvoj pri Internacionalnom centru Miranda u Karakasu.
Razgovor vodili Aleksandar Stojanović i Darko Vesić
