Prenosimo intervju sa Dejvidom Harvijem (David Harvey) je prethodno objavljen na engleskom jeziku u julu 2018. godine na sajtu magazina Jacobin. U pitanju je transkript razgovora koji je vođen u okviru podkasta The Dig na Jacobin radiju. U ovom razgovoru Harvi govori o tome zašto nam Marksov Kapital i dalje može ponuditi ključne smernice za razumevanje – i prevazilaženje – strahota kapitalizma.
U toku su prijave za naš program Studije socijalizma za koje se možete prijaviti najkasnije do nedelje 7. februara u ponoć. Sve informacije o Studijama socijalizma možete pronaći OVDE >>>
Prošlo je više od veka i po od kada je Karl Marks (Karl Marx) objavio prvi tom Kapitala Mnogi čitaoci su skloni da ovu strahovito obimnu knjigu ostave po strani. Međutim, radikalni teoretičar Dejvid Harvi smatra da je nikako ne smemo zaobići.
Harvi već decenijama drži predavanja o Kapitalu. Njegovi kursevi na kojima se obrađuju sva tri toma ove knjige su veoma popularni, dostupni su besplatno onlajn i odgledalo ih je na milione ljudi širom sveta. Na osnovu njih je napisao i svoje knjige A Companion to Marx’s Capital i A Companion to Marx’s Capital, Volume 2 čija je namena da olakšaju čitanje prva dva toma Marksovog Kapitala. Njegova poslednja knjiga Marx, Capital, and the Madness of Economic Reason je svojevrsna kraća verzija uvoda u sva tri toma Marksovog glavnog dela. U njoj se Harvi bavi iracionalnošću kao osnovom funkcionisanja kapitalističkog sistema, uprkos uvreženom shvatanju da se on zasniva na potpunoj racionalnosti.
Harvi je sa Danijelom Denvirom (Daniel Denvi) razgovarao o svojoj knjizi, snagama kapitala koje su istovremeno kreativne i destruktivne, klimatskim promenama, kao i o tome zašto još uvek vredi truda uhvatati se ukoštac sa Marksovim Kapitalom.
Već dugo vremena držite predavanja o Kapitalu. Da li možete da iznesete kratki pregled svakog od tri toma ove knjige?
Marks je bio veoma posvećen detaljima pa nije uvek lako steći tačnu predstavu o tome šta je celokupna zamisao Kapitala. Ali, zapravo, stvar je jednostavna. Kapitalista započinje dan sa određenom sumom novca sa kojom odlazi na tržište. Tamo kupuje određene robe kao što su sredstva za proizvodnju i radna snaga, koje onda upošljava u procesu rada tokom kojeg se proizvode nove robe. Njih, zatim, prodaje za novac uvećan za profit. Ova dobit se nakon toga raspodeljuje na različite načine, u obliku kamate i rente, i na kraju se vraća kao novac kojim se iznova otpočinje proizvodni ciklus.
To je proces cirkulacije i tri toma Kapitala se bave njegovim različitim etapama. Prva knjiga se bavi proizvodnjom; druga obrađuje proces cirkulacije i ono što nazivamo “realizacija”, tj. način na koji se roba ponovo pretvara u novac; a treća se bavi preraspodelom – koliki deo odlazi rentijeru, koliki finansijeru, koliki trgovcu, pre nego što se ceo iznos obrne i vrati u proces cirkulacije.
To je ono što ja pokušavam da predstavim u svojim predavanjima, kako bi ljudi razumeli odnose između tri toma Marksovog Kapitala i kako se ne bi u potpunosti izgubili u nekoj od knjiga ili njihovih delova.
Vi se na određene načine razlikujete od drugih marksističkih teoretičara. Jedna od glavnih razlika je ta što se mnogi najviše zadržavaju na prvoj knjizi, dok vi poklanjate dosta pažnje i drugom i trećem tomu. Zašto je to tako?
Sam Marks ističe značaj tih knjiga. U prvom tomu on u suštini kaže: “u prvoj knjizi se bavim ovim, u drugoj onim, a u trećoj nečim drugim.” Jasno je da je Marks želeo da prikaže celinu procesa cirkulacije kapitala. Njegov plan je bio da ovo raščlani na tri sastavna dela i predstavi ih u tri toma. Tako da ja samo pratim ono što je Marks iznosio kao svoju zamisao. Problem naravno nastaje time što drugi i treći tom nikada nisu napisani do kraja i nisu na istom nivou analize na kojem je prva knjiga.
Drugi problem je taj što je prvi tom književno remek-delo, dok su druga i treća knjiga više tehničke i zbog toga teže za praćenje. Tako da razumem zašto se ljudi, ako žele da čitaju Marksa sa određenom dozom uživanja, zadržavaju na prvom delu. Ali moj stav je da ako zaista želite da razumete Marksov koncept kapitala, ne možete ga shvatiti samo kao proizvodnju. Radi se o cirkulaciji. Radi se o tome da se roba, nakon proizvodnje, proda na tržištu i da se onda profit preraspodeli.
Jedan od razloga zašto je ovo važno jeste taj što bez toga nije moguće razumeti dinamiku konstantne ekspanzije koja pokreće kapitalizam – ono što vi, citirajući Hegela, nazivate “loša beskonačnost”. Možete li da nam objasnite šta taj koncept znači?
Već u prvoj knjizi se susretnete sa ovom idejom “loše beskonačnosti”. Sistem mora da se širi jer je cilj uvek stvaranje profita, onoga što Marks naziva “višak vrednosti”, koji se zatim reinvestira u stvaranje još većeg viška vrednosti. Tako kapital nastoji da se stalno uvećava.
A to dovodi do toga da ako unedogled rastete po stopi od 3% godišnje onda dolazite do tačke u kojoj je količina vrednosti, potrebna da bi nastavili uvećavanje ovim tempom, apsolutno neizmerna. U Marksovo vreme, u svetu je postojalo dovoljno prostora za ekspanziju, dok danas kada govorimo o ukupnoj stopi rasta od 3% moramo da uzmemo u obzir celokupnu ekonomsku aktivnost koja se odvija globalno, u Kini, Južnoj Aziji i Latinskoj Americi. Tu nastaje problem, jer gde ćete se proširiti? Na taj način nastaje loša beskonačnost.
U trećem tomu Marks priča o tome da je monetarna ekspanzija možda i jedini način na koji uvećanje kapitala dalje može da se izvodi. Jer kada je u pitanju novac tu ne postoje granice. Ukoliko koristimo cement ili nešto slično, postoje fizička ograničenja koliko možete da proizvedete. Ali za novac to ne važi, jer uvek možete dodati više nula na postojeće globalne monetarne zalihe.
Ako pogledate šta se dešavalo nakon krize iz 2008. godine, samo su dodate nule na postojeće zalihe novca putem nečega što se naziva “kvantitativno popuštanje”. Ta sredstva su se, zatim, slila nazad na berze, kreirajući finansijske mehure, posebno na tržištima nekretnina. Sada se nalazimo u nesvakidašnjoj situaciji u kojoj, u svakom gradskom području na svetu koje sam posetio, postoji građevinski bum i nagli rast cena nekretnina. U pitanju je posledica stvaranja novca koji nema u šta da se investira osim u finansijske špekulacije i kupovinu nepokretnosti.
Vi ste geograf i za vas se Marksova kritika kapitalizma pre svega tiče problema prostora i vremena. Novac i kredit su načini na koje se ovi problemi rešavaju. Objasnite nam zašto su ove dve ose, prostor i vreme, tako ključne?
Na primer, kamata je način odlaganja plaćanja za budućnost, a zaduživanje tako postaje trošenje budućih zarada u sadašnjosti. Dug je potraživanje na osnovu buduće proizvodnje. Prihode koje ćemo tek zaraditi smo tako već potrošili pošto ćemo moramo da isplatimo dugovanja koja sada nastaju. Ako pitate bilo kog studenta koji ima 200.000 dolara neizmirenih obaveza, reći će vam da je njihova budućnost već potrošena jer će to zaduženje doći na naplatu. Ovaj problem trošenja budućih zarada u sadašnjosti je izuzetno važan deo onoga što Marks analizira u Kapitalu.
Pitanje prostora postaje bitno zato što kada počneš da uvećavaš svoju proizvodnju, uvek postoji mogućnost da, ako ne možeš da se proširiš u datom podneblju, premestiš svoj kapital na drugu lokaciju gde za to ima potencijala. Na primer, Britanija je u 19. veku proizvodila ogroman višak kapitala, pa je veliki deo toga odlazio ka Severnoj Americi, jedan deo je išao kroz Latinsku Ameriku, a jedan u Južnu Afriku. U tome se ogleda geografski aspekt cirkulacije kapitala.
Ekspanzija sistema se zasniva na onome što nazivam “prostorna rešenja” (spatial fixes). Imaš problem u vidu viška kapitala? Šta ćeš da uradiš sa tim? Pa možeš da primeniš prostorno rešenje tako što ćeš otiće negde u svetu i izgraditi nešto. Ukoliko imaš “nenastanjen” kontinent, kao što je bila Severna Amerika u 19. veku, onda postoje široka prostranstva na koja možeš da se proširiš. Međutim, danas u Severnoj Americi nema više toliko slobodnog prostora.
Prostorno reorganizovanje se ne tiče samo ekspanzije. Istovremeno se sprovodi i rekonstrukcija. Tako je nakon procesa deindustrijalizacije u Sjedninjenim Američkim Državama (SAD) i Evropi došla na red rekonfiguracija područja putem urbanog razvoja, kada su, na primer, fabrike pamuka u Masačusetsu pretvarane u privatne stanove.
Trenutno nam ponestaje i prostora i vremena. To je jedan od velikih problema savremenog kapitalizma.
Govorili ste o tome da je budućnost već potrošena. To se, očigledno, može primeniti i na problem dugovanja za nekretnine.
Mislim da je problem oduzimanja imovine u svrhu prinudne naplate veoma bitan. Milioni ljudi su tokom ekonomske krize ostali bez svojih domova. Njihova budućnost je time izgubljena. Međutim, to nije vodilo tome da ekonomija zaduživanja nestane. Možda biste pomislili da će se nakon 2007-08. godine obustaviti dalji proces zaduživanja a, zapravo, došlo je do ogromnog uvećanja dugova.
Savremeni kapitalizam nas sve više opterećuje zaduženjima. Svi treba da budemo zabrinuti zbog toga. Kako će se sve to naplatiti? I po koju cenu? I da li ćemo nastaviti sa stvaranjem sve više novca koji nema za šta drugo da se koristi osim za kupovinu deonica i finansijske špeklacije?
To je trenutak u kojem stambene prostore počinjemo da gradimo kako bi investitori imali u šta da ulažu, a ne kako bi u njima ljudi mogli da žive. Jedna od fascinantnih stvari vezanih za savremenu Kinu je ta da tamo postoje celi gradovi koji su izgrađeni a u kojima još uvek niko ne stanuje. Uprkos tome, ljudi ipak kupuju nekretnine u tim mestima jer to predstavlja dobru investiciju.
Upravo vas je pitanje kredita navelo da pozajmite frazu “ludilo ekonomskog razuma” od Žaka Deride (Jacques Derrida). Kolokvijalno govoreći, termini ludilo i poremećenost se koriste da stigmatizuju ili patologizuju individue sa mentalnim problemima. Ali ono što nam Marks i vaša knjiga pokazuju jeste da je sam sistem poremećen.
Najbolji način da to prikažemo jeste kroz ono što se dešava tokom recesije. Kapital periodično proizvodi krize, a jedna od njihovih karakteristika jeste postojanje viška rada, tj. nezaposlenih ljudi koji ne znaju kako da zarade za život. Istovremeno postoji i višak kapitala koji ne može da pronađe prilike za investiranje koje će mu omogućiti adekvatnu stopu povrata. Ova dva viška postoje simultano, uprkos situaciji da društvene potrebe nisu zadovoljene.
Da bismo mogli da proizvodimo moramo da spojimo kapital i rad. Ali to ne možemo da postignemo jer ono što hoćemo da proizvodimo nije profitabilno, i u takvoj situaciji kapital ne želi da investira već započinje štrajk. Tako da na kraju dolazimo do toga da istovremeno postoji i višak rada i višak kapitala. Ovo je vrhunac bezumnosti.
Naučeni smo da verujemo da je ekonomski sistem izuzetno racionalan, ali on to nije. Zapravo, on produkuje neverovatne iracionalnosti.
Ranije ste za Jacobin pisali i o tome da je Marks raskrstio sa moralističkim socijalistima kao što su Prudon (Pierre-Joseph Proudhon), Furije (Charles Fourier), Sen-Simon (Henri de Saint-Simon) i Robert Oven (Robert Owen). Ko su oni bili i kako se i zbog čega Marks distancirao od njih?
U ranoj fazi razvoja kapitalizma problematičnost uslova u kojima su radnice i radnici živeli i radili je bila očigledna. Razumni ljudu, ubrajajući u njih i pripadnike profesionalnih grupacija i buržoazije, primećivali su ovo sa užasavanjem. To je dovelo do razvoja određene vrste moralnog gađenja spram industrijalizma. Mnogi od ranih socijalista su bili moralisti, u pozitivnom smislu te reči. Zalagali su se za drugačije društvo, zasnovano na vrednostima kao što su zajedničko blagostanje i međusobna solidarnost.
Međutim, Marks je smatrao da problem sa kapitalizmom nije u tome što je on nemoralan, već što je na određeni način amoralan. Kritika zasnovana na moralnim argumentima ne može mnogo toga da postigne zato što se ovaj sistem samostalno uspostavlja i samoreprodukuje. Sa time moramo da se suočimo.
On je proučavanju kapitalizma pristupio iz mnogo više naučnog ugla i verovao je da je neophodno promeniti celokupan sistem. Ne radi se samo o tome da je potrebno očistiti fabrike već se moramo sukobiti sa logikom kapitala.
Da li ste gledali film Mladi Karl Marks (Young Karl Marx)?
Gledao sam i film i predstavu. Marks je bio upečatljiva ličnost i mislim da je interesantno sagledati ga iz perspektive vremena u kojem je živeo.
Međutim, ono što mislim da je bitno istaći jeste da se mi danas još uvek živimo u društvu čiji je pokretač akumulacija kapitala. Marks je u svojoj analizi apstrahovao specifične karakteristike svoga vremena i kritikovao dinamiku akumulacije kapitala kroz ukazivanje na njene kontradiktorne odlike koje postoje kroz celu istoriju kapitalizma – na to kako sama logika ovog procesa dovodi do toga da smo svi porobljeni putem dugova. Insistirao je na tome da se kapitalu ne možemo suprotstaviti samo putem moralnog argumenta, već da moramo da razumemo kako funkcionišu sistemski procesi sa kojima se suočavamo. U suprotnom, ljudi su skloni da izvrše moralističke reforme koje vremenom budu kooptirane od strane kapitalizma.
Na primer, činjenica da imamo internet je zaista fantastična i svi su u početku smatrali da će ova tehnologija omogućiti ostvarenje većeg stepena ljudske slobode. Međutim, ako danas pogledamo šta se desilo videćemo da tim prostorom dominira nekoliko monopola koji sakupljaju naše podatke i prosleđuju ih raznim korumpiranim licima koja ih onda koriste u političke svrhe. Nešto što je svoj život započelo kao oslobađajuća tehnologija naglo se pretvorilo u oruđe za represiju i opresiju. Ako se zapitamo kako je do toga došlo, možemo zaključiti ili da su za to krivi neki zli ljudi ili, kao i Marks, da sistemske odlike kapitalizma nužno dovode da toga.
Ne postoji neka neiskvarena, moralna ideja koju kapital ne može da kooptira i pretvori u nešto grozno. Gotovo svaka utopistička zamisao koja se pojavila tokom prethodnih stotinjak godina preokrenuta je u distopiju od strane kapitalističke dinamike. To je ono na šta Marks ukazuje kada kaže da se moramo uhvatiti ukoštac sa tim procesom, jer u suprotnom nećemo stvoriti drugačiji svet u kojem možemo postići slobodu za sve.
Kada govorimo o kontradikcijama logike kapitala, Marks je bio žestoki kritičar kapitalizma, ali se istovremeno divio njegovoj snazi kreativne destrukcije. Na primer, smatrao je da je ovaj sistem doneo značajna poboljšanja u odnosu na feudalizam.
Na koji način treba danas da razmišljamo o njegovoj destruktivnoj moći? Mnoge negativne posledice kapitalizma su očigledne. Sa druge strane, moramo uzeti u obzir porast prihoda u delovima sveta kao što su Kina i Indija, kao i masovni proces izgradnje infrastrukture koji se odvija u zemljama kao što su ove. Kako pristupiti ovim kontradiktornim procesima?
Sa pravom pominjete ovo jer Marks nije prosto bio kritičar kapitalizma, on je takođe i podržavao neke stvari koje je kapitalizam doneo. To je za Marksa bila najveća kontradikcija.
Kapitalizam je izgradio kapacitete, u tehnološkom i organizacionom smislu, potrebne za stvaranje mnogo boljeg sveta. Ali ovaj oblik proizvodnje se zasniva na društvenim odnosima dominacije namesto emancipacije. To je centralna kontradikcija. I Marks je stalno isticao da sve te tehnološke i organizacione kapacitete treba iskoristiti kako bismo društvo zasnovano na dominaciji zamenili svetom slobode.
Povezano sa ovim je i pitanje kako marksisti treba da se postave unutar debate po pitanju globalizacije, koja je postala izuzetno komplikovana i zbunjujuća. Na primer, kakav stav levica treba da zauzme u vezi Trampovog protekcionizma, a koji bi se razlikovao od standardnog pristupa ekonomista?
Marks je zapravo bio pristalica globalizacije. U Manifestu Komunističke partije postoji odličan odlomak koji svedoči o tome. On je taj proces video kao potencijalno emancipatorski. Međutim, ostaje pitanje zašto taj potencijal nije iskorišćen, već je upotrebljen kao sredstvo dominacije jedne klase nad drugom. Istina je da su neki ljudi u svetu poboljšali svoje prihode, međutim danas osam individua poseduje bogatstvo jednako onom kojim raspolaže 50% svetske populacije.
Marks je smatrao da moramo nešto da preduzmemo po tom pitanju. Ali to ne znači da treba da budemo nostalgični za prošlim vremenima i da zahtevamo povratak u feudalizam ili vraćanje na dominantno poljoprivrednu proizvodnju. Moramo da razmišljamo o progresivnoj budućnosti, koristeći sve tehnologije koje su nam dostupne, ali na način koji će dovesti do ostvarivanja društvenih ciljeva a ne do uvećanja bogatstva male šačice ljudi.
To je upravo razlog zašto je Marks raskrstio sa socijalističkim romantičarima svoga vremena. Po pitanju toga šta liberalne ekonomske teorije i mejnstrim ekonomisti pogrešno razumeju, citirali ste odlomak iz Marksove knjige: “Svaki razlog koji oni” — ekonomisti — “navode protiv krize jeste u mašti uklonjena protivrečnost, dakle realna protivrečnost, dakle razlog krize. Želja da se protivrečnosti uklanjaju u mašti je u isti mah izricanje stvarno postojećih protivrečnosti, koje prema pustoj želji apologeta ne bi trebalo da postoje.”
Šta mejnstrim ekonomija pokušava da postigne? I šta je ono što previđa ili prikriva u tom procesu?
Ona ne može da podnese kontradikcije. Ne uklapaju se u njen pogled na svet. Ekonomisti vole da se suoče sa problemima, jer za njih postoje rešenja. Za kontradikcije ne postoje. One su sve vreme prisutne i zato njima moraš da upravljaš.
Vremenom dolazi do njihovog zaoštravanja i pojave onoga što Marks naziva “apsolutne kontradikcije”. Kako se ekonomisti nose sa činjenicom da su u krizama iz 1930-ih i 1970-ih godina, kao i u skorašnjoj krizi, istovremeno postojali viškovi kapitala i radne snage, i da niko nije imao predstavu na koji način da ih ponovo spoji i organizuje proizvodnju koja bi zadovoljila društvene potrebe?
Kejns (John Maynard Keynes) je pokušao da uradi nešto povodom toga. Međutim, ekonomisti uglavnom nemaju predstavu kako da se nose sa ovim kontradikcijama. Nasuprot tome, Marks je smatrao da su one neraskidivi deo akumulacije kapitala, i da su glavni uzrok periodičnih kriza koje odnose živote i donose patnju.
Ove vrste pojava moraju da se adresiraju, a ekonomija nam ne nudi dobar način da ih promišljamo.
U vezi sa ovom kontradikcijom, u svojoj knjizi ste pisali o tome da “istovremeno postoje viškovi kapitala i rada a da naizgled ne postoji način kako da se oni ponovo spoje”. Kako je nakon skorašnje krize došlo do njihovog spajanja? I da li je način na koji je ovo izvedeno doveo do stvaranja novog oblika kapitalizma, različitog od one forme koja je prevladavala pre izbijanja krize? Da li još uvek živimo u neoliberalizmu, ili je nešto novo počelo da se razvija?
Odgovor na krizu iz 2007-08. godine je u najvećem delu sveta, izuzev Kine, podrazumevao primenu još oštrijih mera štednje karakterističnih za neoliberalizam, što je dodatno pogoršalo problem. Od tada, svedočili smo daljem rezanju javnih izdataka i to nije donelo rezultate. Nezaposlenost u SAD-u se polako smanjila, ali je u drugim delovima sveta, kao na primer u Brazilu i Argentini, nastavila naglo da raste.
I rast plata je poprilično spor.
Da, plate su ostale na istom nivou. Time dolazimo i do onoga šta je Trampova (Donald Trump) administracija radila. Pre svega, sprovodila je neke veoma neoliberalne politike. Budžet koji je donet u decembru 2017. predstavlja čist primer neoliberalnog dokumenta. On u svojoj osnovi donosi boljitak vlasnicima obveznica i kapitala na račun svih ostalih. Druga stvar koja je urađena je deregulacija, a to je ono što neoliberali vole. Trampova administracija je zaoštrila sprovođenje neoliberalnih mera tako što je deregulisala sfere poput zaštite prirodne sredine, radnog zakonodavstva, kao i mnoge druge.
Neoliberalni argumenti su imali dosta legitimiteta tokom 1980-ih i 1990-ih kada se činilo da će ove politike na neki način doneti više slobode. Međutim, u to više niko ne veruje. Danas svi shvataju da je to čista prevara čiji je cilj da bogati postanu još bogatiji a siromašni još siromašniji.
Međutim, počinjemo da primećujemo stvaranja novog modela – etno-nacionalističke protekcionističke autarkije, koji je suprotstavljen neoliberalnim idealima. Moguće je da se krećemo ka nečem što će biti daleko neugodnije od neoliberalizma, ka podeli sveta na zaraćene protekcionističke frakcije koje se međusobno bore oko trgovine i svega ostalog.
Argumenti ljudi kao što su Stiv Benon (Stephen Bannon) su da moramo da zaštitimo radnike u Americi od konkurencije na tržištu rada tako što ćemo ograničiti imigraciju. Umesto da se za probleme okrivljuje kapital, krive se migranti. Dodatno, pokušava se dobiti podrška domaćih radnika tako što se uvode carine i okrivljuje kineska konkurencija.
Zapravo, radi se o desničarskoj politici koja stiče podršku na osnovu toga što se protivi imigraciji i izmeštanju proizvodnje, uprkos činjenici da najveći uzrok smanjenja poslova nije ofšoring, već tehnološke promene. Oko 60-70% nezaposlenosti do koje je došlo od 1980-ih je posledica primene novih tehnologija. Tek možda oko 20-30% je uzrokovano izmeštanjem proizvodnje u druge zemlje.
Međutim, desnica se trenutno nalazi na poziciji vlasti. Ovo nije slučaj samo u SAD-u, već i Mađarskoj, Rusiji, donekle i u Indiji. Etno-nacionalističke, autoritarne politike počinju da razbijaju kapitalistički svet u zaraćene frakcije. Znamo šta se u sličnoj situaciji desilo 1930-ih i zato ovo treba da nas zabrine. Na taj način se ne mogu rešiti problemi kapitalizma. Šta više, u stepenu u kojem će etno-nacionalizam da pokori neoliberalizam imaćemo svet koji će biti grozniji od onoga u kojem se nalazimo.
Ove snažne kontradikcije svakako postoje unutar vladajuće konzervativne koalicije u SAD-u, međutim, mislim da ljudi greše kada ih označavaju kao nove jer su prisutne već dugo vremena.
Da, slažem se. Na primer, u Britaniji je tokom kasnih 1960-ih Enoh Pauel (Enoch Powell) održao govor u kojem je pričao o “rekama krvi” koje će teći ukoliko se nastavi sa tadašnjom imigracionom politikom. Anti-imigrantski zanos postoji odavno. Međutim, tokom 1980-ih i 1990-ih godina on nije dolazio do izražaja pošto je globalna kapitalistička ekonomija bila dovoljno dinamična. Ljudi su smatrali da im režim slobodne trgovine i uglavnom bezazlene imigracione politike donose dobrobit. Ali od tada su se stvari drastično promenile.
Spomenuli ste ogromnu snagu automatizacije. Šta je Marks imao da kaže po tom pitanju, i šta vi mislite o tome? Da li se zaista bližimo svetu bez rada?
U SAD sam došao 1969. godine i tada je u Baltimoru postojala ogromna čeličana koja je zapošljavala oko 37.000 ljudi. Do 1990. godine čeličana je još uvek proizvodila istu količinu čelika, ali je radna snaga sada brojala svega 5.000 radnika i radnica. Danas ona gotovo ne postoji. Stvar je u tome da je uvođenje automatizacije u manufakturu svuda veoma brzo dovelo do ukidanja ogromnog broja radnih mesta. Pokušavajući da sačuva te poslove, levica je provela previše vremena vodeći defanzivnu borbu protiv automatizacije.
Ovo je bila pogrešna strategija iz nekoliko razloga. Kao prvo, to je bila unapred izgubljena bitka jer automatizacija nije mogla biti zaustavljena. A kao drugo, ne vidim zašto bi levica trebalo da bude protiv automatizacije. Marksova pozicija po ovom pitanju bi bila da je potrebno iskoristiti veštačku inteligenciju i automatizaciju, ali na način koji olakšava rad za radnike i radnice.
Levica bi trebalo da radi na razvijanju političkog predloga koji će prigrliti veštačku inteligenciju i automatizaciju pod uslovom da to donese više slobodnog vremena. Jedna od bitnih stvari koju je Marks isticao jeste da je slobodno vreme ključno za emancipaciju. Koristio je prikladnu frazu da to objasni: carstvo slobode počinje tamo gde prestaje carstvo nužnosti. Zamislite svet u kojem bi potrebe bile zadovoljene tako što bi jedan ili dva dana tokom nedelje bila radna a preostalo vreme bi bilo slobodno.
Danas u proizvodnji, kao i u domaćinstvu, imamo mnogobrojne tehnološke inovacije koje štede vreme i skraćuju radni proces. Ali ako pitate ljude da li imaju više vremena nego ranije odgovoriće vam da ga zapravo imaju manje. Moramo izvršiti reorganizaciju društva koja će nam doneti što je više moguće slobodnog vremena, tako da, na primer, sredom u pet možete da odete gde god poželite. Ovo je način promišljanja o boljem društvu koji je Marks imao na umu, kako da iskoristimo stvari koje su nam dostupne na načine koji će nam doneti više slobode.
Ono što nas sprečava da do toga dođemo jeste što se ovi izumi koriste za uvećanje profita kompanija kao što su Gugl i Amazon. Sve dok se ne suočimo sa društvenim i klasnim odnosima koji stoje iza ovoga, nećemo biti u mogućnosti da sve ove fantastične naprave i postojeće prilike iskoristimo na način koji može doneti dobrobit za sve.
Šta mislite o ideji univerzalnog osnovnog dohotka?
Na primer, u Silikonskoj dolini žele da uvedu univerzalni osnovni dohodak samo kako bi ljudi imali dovoljno novca da plaćaju pretplatu za Netflix. Kakav je to svet? To je pravi primer distopije. Koncept univerzalnog osnovnog dohotka je jedno, međutim problem je kako ga vidi Silikonska dolina i oni ljudi koji monopoliziju sredstva komunikacije i zabave.
Možda će doći trenutak za uvođenje univerzalnog osnovnog dohotka, međutim, to nije nešto što bih ja stavio na vrh liste političkih prioriteta. Šta više, postoje određeni aspekti ove mere koji mogu imati izuzetno negativne posledice, kao što se može zaključiti na osnovu modela o kome se govori u Silikonskoj dolini.
Da li mislite da su klimatske promene jasno pokazale granice permanente ekspanzije neophodne za funkcionisanje kapitalizma, ili će ovaj sistem biti u stanju da prebrodi klimatsku krizu neokrnjen, na štetu svih ostalih?
Kapital može da prevaziđe krizu izazvanu klimatskim promenama. Zapravo, ako pogledate klimatske katastrofe, kapital ima sposobnost da ih preokrene u ono što Naomi Klajn (Naomi Klein) naziva “kapitalizam katastrofe”. Nakon tih tragedija morate ponovo da sagradite stvari i to pruža mnogo mogućnosti kapitalu za profitabilni oporavak od klimatskih katastrofa.
Iz perspektive čovečanstva, mislim da situacija neće izaći na dobro. Ali kapital je drugačiji. On može prevazići krizu i sve dok ostvaruje profit nastaviće da se ponaša na isti način.
Hajde da pričamo o otporu. Pišete o tome da su proizvodnja i potrošnja suštinski aspekti kapitalizma, i da “socijalne i političke borbe protiv snaga kapitala, koje se vode unutar totaliteta cirkuacije kapitala, uzimaju različite oblike i zahtevaju različite vrste strateških savezništava ako žele da budu uspešne”.
Na koji način možemo da promišljamo odnos između borbi u sferi rada i borbi protiv države – protiv masovnog hapšenja, evikcija ili predatorskog zelenaštva?
Jedna od prednosti sagledavanja kapitalizma kao totaliteta i razmišljanja o svim aspektima cirkulacije kapitala jeste i mogućnost da se identifikuju različita polja borbe. Na primer, po pitanju životne sredine Marks govori o mataboličkom odnosu čoveka i prirode. Stoga, borbe oko odnosa spram prirode postaju politički važne. Trenutno mnogo ljudi koji su zabrinuti problemima životne sredine smatraju da se time mogu baviti bez suprostavljanja akumulaciji kapitala.
Ja se sa time ne slažem. U određenom trenutku moraćemo da prihvatimo da je akumulacija kapitala koja se konstantno odvija po stopi od 3% očigledna pretnja za životnu sredinu. I zato je nemoguće naći rešenje za ekološke probleme bez suprostavljanja kapitalističkoj logici.
Postoje i drugi aspekti. Jedna od bitnih stvari u kapitalizmu dugo je bila proizvodnja novih želja i potreba. Radilo se o izgradnji konzumerizma. Upravo sam se vratio iz Kine gde sam primetio da se za samo tri, četiri godine koliko tamo odlazim desio ogroman porast konzumerizma. To je ono što su pre dvadeset godina Svetska banka i Međunarodni monetarni fond (MMF) savetovali da Kina treba da postigne, smatrajući da kineska ekonomija previše štedi, a premalo troši. Tako se ova zemlja danas okrenula izgradnji pravog potrošačkog društva, ali to je moguće samo uz transformaciju potreba i želja ljudi. Pre dvadeset godina ono što su ljudi u Kini želeli i za čim su imali potrebu bio je bickl, a danas vam je potreban automobil.
Postoji mnogo načina na koji se ovo radi. “Ljudi sa Menhetna” koji se bave advertajzingom imaju svoju ulogu u tome, ali daleko važnije je kreiranje velikog broja novih životnih stilova. Na primer, jedan od modela na koji se kapitalizam izborio sa sopstvenim kontradikcijama 1945. godine u SAD-u bio je kroz suburbanizaciju, što je dovelo do nastanka potpuno novog načina života.
Iz ovakvih stvari možemo zaključiti da promena životnog stila nije izbor. Mi svi posedujemo mobilne telefone. Tako se stvara novi način života jer ja ne mogu individualno da odlučim da li želim ili ne da u njemu učestvujem. Moram da posedujem mobilni telefon iako ne znam kako prokleta sprava funkcioniše. Nije kao da su ljudi u prošlosti želeli ili imali potrebu za ovakvim uređajem. Ona je nastala iz konkretnog razloga i kapital je našao način da oko toga organizuje ceo životni stil. Sada smo zarobljeni u tom načinu života, i to je to. Ako se vratimo na primer suburbanizacije, šta je ono što vam je potrebno u predgrađima? Potrebna vam je kosilica za travu. Ukoliko ste bili pametni, 1945. godine biste investirali u proizvodnju kosilica jer su svi imali potrebu za njima kako bi mogli da kose svoje travnjake.
Danas su ljudi nezadovoljni mnogim stvarima u svom životu i počinju da iskazuju potrebu za nečim drugačijim. Zato svuda možete naći male zajednice u urbanim, ali i u ruralnim sredinama, u kojima ljudi pokušavaju da kreiraju nove životne stilove. Najviše me interesuju one koje koriste savremene tehnologije, kao što su mobilni telefoni i internet, za stvaranje alternativnog načina života. U njima se razvijaju drugačiji oblici društvenih odnosa u poređenju sa onima koje možemo susresti svakodnevno u korporacijama zasnovanim na hijerarhijskim strukturama moći.
Borba oko načina života se mnogo razlikuje od borbe za veće zarada ili bolje uslova rada u fabrikama. Međutim, iz perspektive totaliteta kapitalističkog sistema, postoji veza između njih. Mene zanima na koji način ljudima objasniti kako su borbe oko životne sredine, oko proizvodnje želja i potreba, kao i one vezane za konzumerizam povezane sa oblicima proizvodnje. Sve ovo zajedno daje sliku toga šta je zapravo kapitalističko društvo, kao i koliko mnogo uzroka nezadovoljstva i otuđenja postoji u različitim etapama cirkulacije kapitala koje Marks identifikuje.
Kako vidite odnos između borbe protiv rasizma i borbi vezanih za proizvodnju i potrošnju?
U zavisnosti od toga gde se nalazite u svetu ova pitanja mogu biti od fundamentalne važnosti. U SAD-u je to jedan od važnih problema. Stvari su drugačije ako na primer pogledate Kinu. Ali ovde su društveni odnosi uvek ispresecani pitanjima roda, rase, religije, etniciteta i sl.
Stoga se ne možete baviti problemom stvaranja novog načina života ili proizvodnje želja i potreba a da u to ne uključite i, recimo, pitanje toga šta se dešava na rasno podeljenom tržištu nekretnina i kako je pitanje rase iskorišćeno na različite načine. Na primer, kada sam se prvi put doselio u Baltimor, jedna od stvari koja se dešavala bio je blokbasting – industrija nekretnina je iskorišćavala rasne razlike kako bi ubedila belce vlasnike nepokretnosti da svoju imovinu prodaju po nižim cenama iz straha da će se u njihov kraj doseliti rasne manjine, a zatim su te nekretnine prodavane uz visoke profite i na taj način je sticana ekonomska prednost.
Gde god da se nalazite, pitanja roda koja proizilaze iz pitanja društvene reprodukcije su takođe od najveće važnosti u kapitalističkom društvu. Ovi problemi su ukorenjeni u logiku akumulacije kapitala.
Kada o ovome govorim uvek deluje da je pitanje proizvodnje u kapitalizmu daleko važnija od ostalih aspekata. To nije tačno. Međutim, antirasistički aktivisti moraju da uzmu u obzir na koji način logika kapitalističke proizvodnje utiče na borbu protiv rasizma, kao i to kakav je odnos između procesa akumulacije kapitala i perpetuiranja rasnih razlika.
Ovde u SAD-u imamo ceo sijaset sličnih problema koji su od ključne važnosti. Međutim, ponovo, da li se oni mogu rešiti bez toga da se u nekom trenutku ne postavi pitanje o tome na koji način akumulacija kapitala podstiče i perpetuira neke od ovih razlika? Za mene odgovor je ne. Mislim da je to nemoguće. U određenom trenutku antirasisti moraju da postanu i antikapitalisti ako žele da dođu do pravog uzroka mnogih od problema.
Vi ste dobro poznati zbog svog akademskog rada, ali ste možda još poznatiji zbog svojih predavanja o Marksu. Zašto mislite da je za levičare van akademskih krugova bitno da se upoznaju sa Marksovim radom?
Kada ste uključeni u politički rad i aktivizam, obično imate neke veoma konkretne ciljeve. Recimo, želite da rešite problem trovanja olovnom farbom u siromašnim delovima grada. Pokušavate da se organizujete oko toga šta da se preduzme zbog činjenice da 20% dece u siromašnim delovima Baltimora trpi posledice ovog trovanja. Uključeni ste u pravnu borbu i u borbu protiv lobija stanodavaca i raznih drugih protivnika. Najveći broj ljudi koje ja poznajem, a koji su učestvuju u aktivizmu ovog oblika, su toliko zaokupljeni detaljima onoga što rade da često zaborave na to gde se nalaze u široj slici kada su u pitanju borbe u gradu, a kamoli u svetu.
Često možete primetiti da je ljudima potrebna pomoć izvana. Lakše je nositi se sa problem kao što je ovaj vezan za trovanje olovnom farbom ukoliko na svojoj strani imate, na primer, ljude koji su uključni u obrazovni sistem, koji u školi imaju kontakt sa decom koja imaju problema zbog trovanja olovom. Tako počinjete da gradite savezništva, i što ih više izgradite vaš pokret će biti jači.
Pokušavam da ljudima ne govorim šta treba da misle, već da stvorim okvir u kojem je moguće razmišljati kako bi ljudi mogli sami da zaključe gde se nalaze u totalitetu komplikovanih odnosa koji sačinjavaju savremeno društvo. Onda ljudi mogu da izgrade savezništva u vezi sa problemima koji ih muče, i da istovremeno upotrebe svoje resurse kako bi pomogli ljudima.
Mene zanima izgradnja savezništva. A kako bismo ih stvorili, moramo imati sliku totaliteta kapitalističkog društva. U meri u kojoj nam proučavanje Marksovog rada u tome može pomoći, mislim da je značajno posvetiti mu se.
PREVOD: Darko Vesić
