Ovaj tekst je napisan na osnovu istraživanja Bliskost i nega: Briga o starijima za vreme pandemije u Srbiji, koje je autorka sprovela zajedno sa koleginicama iz Laboratorije za studije filantropije, solidarnosti i brige – dr Adrianom Zaharijević, dr Bojanom Radovanović, Milicom Sekulović – i u saradnji sa Inicijativom A11 za ekonomska i socijalna prava. Istraživanje je podržala mreža univerziteta za otvoreno društvo i Bard Koledž.
Pandemija COVID-19 rasvetlila je postojeće sistemske probleme nege starijih osoba u Srbiji. Proteklih par decenija problemi vezani za gerontologiju se jesu pogoršali, ali problem ipak datira još iz SFRJ. Socijalistička Jugoslavija stvorila je inkluzivni model blagostanja, ali sistem nege starijih nikada nije bio politički prioritet i briga o starijima je bila isključivo u domenu porodice. Međutim, raspadom Jugoslavije nestao je i raniji koncept države koja brine o svakom pojedincu od početka do kraja života i zavladalo je uverenje da je pojedinac suveren u odlučivanju o sopstvenom životu. Gotovo preko noći, stariji su se pretvorili u suverene i aktivne “donosioce odluka”, čija se sfera odlučivanja zapravo vrti oko oslanjanja na podršku članova njihovih porodica ili traženja usluga nege na tržištu. Transformacija tržišta rada, zajedno sa niskom stopom plodnosti i visokom migracijom mladih, dovela je do “krize brige sa više starijih osoba koje žive same i koje nisu sposobne da brinu o sebi”.1
U Srbiji su žene odgovorne za većinu formalnog i neformalnog negovanja.2 U poređenju sa muškarcima, žene provode dvostruko više vremena u neformalnom radu, bez obzira na njihov status zaposlenja,3 a, u proseku, starije žene provode još više vremena brinući o drugima nego mlađe žene. Starije žene su najčešće pružaoci neformalne nege – prateći i socijalistički obrazac i modele rane tranzicije – za svoju odraslu decu, unuke i druge članove porodice, posebno supružnike.
Isti obrazac je primetan u sferi plaćene nege starijih osoba. Čak i pre pandemije, negovanje u Srbiji opisano je kao koncept specifičan za žene. Većina zaposlenih u domovima su sredovečne žene, starosti između 40 i 60 godina. Prosečna plata medicinskih sestara u Srbiji je prilično mala – u 2022. godini bila je približno 60.000 dinara što je ispod prosečne plate od oko 75.000 dinara. Kao i većina drugih žena u Srbiji, kada završe plaćeni posao, očekuje se da započnu svoju “drugu smenu” i pruže neplaćenu negu kod kuće. U najprekarnijem položaju su tvz. „žene“ koje u sivoj ekonomiji vode brigu o starijima, bez ikakog ugovora o radu i radnih prava što se pokazalo kao posebno opasno za vreme pandemije.
Pandemija i politizacija nege starijih
Vlada Srbije je 15. marta 2020. proglasila vanredno stanje koje je trajalo 53 dana i podrazumevalo je veliko prisustvo i aktivno raspoređivanje vojske širom zemlje. Srpski način vođenja “rata protiv virusa” uključivao je mere koje su ugrožavale ustavom zagarantovana ljudska prava. Mere su uvela nekompetentna tela, na netransparentan način i bez jasnog plana za hvatanje u koštac sa krizom.4
Građani stariji od 65 godina (na mestima sa više od 5.000 stanovnika) i stariji od 70 godina (na mestima sa manje od 5.000 stanovnika) našli su se u potpunom lockdown-u. U prvim nedeljama krize, cela ova kategorija ljudi „65+“ bila je sprečena da napusti svoje domove. Postepeno su bili ovlašćeni da jednom nedeljno idu u odabrane prehrambene prodavnice po određenom danu, od 4 do 7 časova ujutru, dok im je kasnije dozvoljeno da tri puta nedeljno imaju šetnju od 30 minuta.
– Pa meni je to delovalo kao robija, bukvalno sam se radovao ono kad sam video da jednom nedeljno možemo u 3 ujutru da odemo da pazarimo. Ja sam ustajao u 4. Bilo je od 4-5 ujutru do 9 za nas starije da možemo da pazarimo u Lidlu ili Maxiju recimo, u određenim prodavnicama.
Penzioner sa sela, 69 godina
Vrlo heterogena kategorija stanovništva starija od 65 godina se preko noći pretvorila u kompaktnu kategoriju. Čak i oni ljudi koji su bili nezavisni i aktivni postali su potpuno zavisni od tuđe podrške i brige. Određene grupe ljudi su “postale stare” i ranjive gotovo dekretom, dok oni kojima je zaista bila potrebna nega nisu bili u mogućnosti da je dobiju, jer je fizička blizina ostala van domašaja. Država je proglasila da štitimo “naše bake i deke” tako što ćemo se udaljiti od njih.
– Dođu i ne dodirujemo se, ne ulaze u kuću, oni su to strogo primenjivali… Ja im spremim hranu i pakete tu na terasu i to je sve, nema tu poljubaca i ništa, zagrljaja…
Penzionerka sa sela, 73 godine
U domovima za starije je bilo najteže. Posete nisu bile dozvoljene. Zaustavljene su sve rekreativne aktivnosti, psihološka podrška, sesije fizikalne terapije, kreativne, kulturne i zabavne radionice, a zabranjena je i svaka aktivnost koja je podrazumevala okupljanje većeg broj ljudi. Novi prijemi nisu bili dozvoljeni. Tipične 12-časovne radne smene za medicinske sestre i negovateljice postale su 24-časovne radne smene desetodnevno uzastopno. Medicinske sestre koje su radile 10 dana u crvenim zonama provele su smene u punoj zaštitnoj opremi, rizikujući svakodnevnu izloženost virusu. Dok su preporuke Ministarstva često bile zbunjujuće i nejasne.
– Nije to bilo puno instrukcija od Ministarstva, to je bila jedna instrukcija koju smo mi dobili i onda gomila nekih preporuka, tako da su se svi onako lepo ogradili. Znači mi smo dobili naše preporuke i onda su te preporuke tako bile toliko nejasne da mi smo imali potrebu i da zovemo kolege iz drugih ustanova, da vidimo šta oni, kako oni rade, kako oni…. Prosto smo bili svi izgubljeni. ..znači sve što se tiče rada sa korisnicima u smislu stručnog rada, u smislu okupacione radne terapije, u smislu tih nekih kulturno zabavnih aktivnosti, to je sve stalo.
Psihološkinja u jednom državnom domu
Takođe, treba naglasiti da su posle ukidanja vanrednog stanja ograničenja u ustanovama doma za negu starijih osoba bila na snazi skoro dve godine, iako je većina njihovih stanovnika bila vakcinisana. Skoro pa dve godine bile su potpuno zabranjene posete unutar domova. Vakcinacija je omogućila veću slobodu kretanja za većinu korisnika, ali mere su i dalje važile za korisnike koji nisu primili vakcinu. Nije uzeto u obzir ako korisnik iz zdravstvenih ili drugih razloga ne može da se vakciniše. Za te korisnike i dalje je važila zabrana kretanja ili dve nedelje izolacije po izlasku iz doma. Korisnici su ovo videli kao jasnu vrstu diskriminacije.
– Ja sam negativna bila na PCR testu, posle sam sama platila i tražila da mi urade ovaj antitela, pošto rekli su da to važi. Imala sam više antitela nego zaposleni koji su primili vakcinu i od bolesnih, od stanovnika koji su preležali i dobili vakcinu… i ne puštaju me dalje, ne može. Zato sam bila ogorčena, a ovamo kad ste slušali na televiziji da može da putuje sa PCR testom. Moja deca su išla u Grčku na letovanje, drugi unuci došli iz Španije sa PCR testom, a ja 4 metara od kapije stojim i dovikujem se, pa to je bolno bilo, mislim…. Ja mislim svakom bi bilo bolno.
Korisnica državnog doma, 80 godina
Inicijativa za ljudska prava A11 je na osnovu ovih istraživačkih uvida kreirala vodič za ljudska prava starijih za vreme pandemije i koji ima za cilj da pruži jasne preporuke za neku sledeću krizu ili pandemiju. Ovde za kraj, izdvajam segment koji pokazuje primere interne organizacije u domovima za starije koji poštuju ljudska prava:
• Strukturisane politike i jasne procedure o tome kako se dom bavi pritužbama i drugim vrstama obraćanja koja su usmerena ka rešavanju konkretnih problema sa kojima se suočavaju korisnici
• Prilike za razvoj i učenje korisnika – programi za sticanje veština, razvoj talenata
• Prilike za interakciju zaposlenih i korisnika su otvorene, a posete i interakcija sa spoljnim svetom omogućena (posebno u kontekstu COVID-19)
• Visok procenat odnosa zaposlenih i korisnika (domovi nisu potkapacitirani sa brojem zaposlenih)
Ljiljana Pantović
_____________________
1. Antonijević, Zorana (2015) “Framing the gender mainstreaming in Serbia: The case of family policy”, in Pudar Draško, Gazela, Milutinović Bojanić, Sanja and Petrović Trifunović, Tamara (eds.), Mind the gap (s): Family, socialization and gender. Belgrade: Institute for Philosophy and Social Theory.↩
2. Babović, Marija (2010) Rodne ekonomske nejednakosti u komparativnoj perspektivi. Beograd: ISIFF and SeConS.↩
3. SORS (2020) Women and Men in Serbia. Belgrade: Statistical office of the Republic of Serbia.↩
4. Uredba o merama tokom vanrednog stanja izmenjena je 12 puta, uredba kojom se ograničava i zabranjuje kretanje ljudi izmenjena je 5 puta, a uredba kojom se zabranjuje okupljanje u javnim prostorima prošla je kroz 3 amandmana. Ovaj lavirint uredbi i kontinuirano uvođenje promena posebno bi uticali na funkcionisanje sistema nege o starijima.↩
