Protesti koji u Bugarskoj traju već duže vreme nisu nekakva zavera srednjoklasnih sorošoida – oni se tiču društvenih alternativa.
Veče 23.07.2013. u glavnom gradu Bugarske, Sofiji, obeležilo je nasilje. Nakon četrdeset dana protesta zgrada parlament je bila pod opsadom uz zahteve za ostavkom Vlade, a policija je nasrnula na mirne demonstrante. Autobus pun poslanika koji su pokušavali da pobegnu bio je opkoljen, prozori na njemu su polupani, dok je veliki broj ljudi povređen. Već sledećeg dana predsednik parlamenta Mihail Mikov rekao je da je „iznalaženje rešenja u okvirima ustava postalo jako teško“.
Kratak osvrt unazad može objasniti i zašto. Kolaps bugarske vlade desnog centra u februaru ove godine, nakon masovnih protesta protiv podizanja cena električne energije, doveo je do prevremenih izbora u maju. Nakon izbora formirana je koaliciona vlada Bugarske socijalističke partije (BSP) i Pokreta za prava i slobode – partije koja predstavlja tursku manjinu u Bugarskoj – pod premijerom Plamenom Orešarskim.
Od 14. juna se na protestima zahteva ostavka Orešarkog koji je izabran na osnovu obećanja popularnih reformi koje bi koristile ekonomski najugroženijima. Međutim, svo poverenje u njega je nestalo sa postavljanjem Deljan Peevskog na čelo državne agencije za bezbednost. U očima većine Bugara ovaj medijski monopolista je predstavljao inkarnaciju korupcije.
Mirni protesti koji se dešavaju paralelno sa nasilnijim događajima u Brazilu, Turskoj i Egiptu su od strane međunarodnih medija, koji inače nisu pokazali previše interesovanja, opisani kao „srednjoklasni“. Ovakva igra reči zaklanja realnost ljudi koji tu žive i koji sa prosečnim zaradama, u najsiromašnijoj zemlji EU, jedva sastavljaju kraj sa krajem.
Ovakva retorika takođe postoji i u lokalnim narativima – i kod onih koji podržavaju i kod onih koji se protive protestima. Stvaranje jake srednje klase kao rezultata tranzicije Bugarske ka liberalnoj demokratiji i slobodnom tržištu nekada je predstavljalo kolektivni san; sada se on koristi kako bi se zemlja podelila. Desno orijentisani intelektualci predstavljaju protestante kao „inteligentne“, „moralne“, čak i kao „predivne“ i „nasmejane“. Samoproklamovana „kulturna i profesionalna elita“ predstavlja se kao „evropska“, „nenasilna“, „u mogućnosti da plati račune i poreze“, nasuprot „necivilizovanim“ Bugarima i Bugarkama koji/e su protestvovali u februaru ove godine. Poređenja radi, većina ljudi sa protesta – radnici i radnice iz javnog sektora i studenti i studentkinje – vide sve proteste kao intrinzično povezane. Ipak, oni ne formulišu bilo kakve ekonomske zahteve ili kritiku forsiranja privatizacije, odnosno, mera štednje podstaknutih od strane MMF-a i EU. Ove mere, prihvaćene i sprovođene od strane svih dosadašnjih vlada u Bugarskoj, dovele su do masovne nezaposlenosti i razaranja socijalnih institucija nekada socijalističke države.
BSP i mediji koji ovoj partiji pružaju podršku takođe su se koristili retorikom o „sofijskoj srednjoj klasi“ kako bi okrenuli deo populacije protiv protestanata. Predstavljaju ih kao deo mreže transnacionalne elite povezane sa centrima moći u Vašingtonu i Briselu. Protestanti su navodno plaćeni „sorošoidi“, dok su Džordž Soroš i Fond za otvoreno društvo viđeni kao mozak ovih protesta. Reforme koje Orešarski sprovodi se u tom svetlu prikazuju kao borba protiv svetske zavere usmerene na obične Bugare i Bugarke.
Ono što zapravo stoji između protestanata i emancipatornih politika je neoliberalna hegemonija iz prethodnih decenija koja je ispraznila kolektivni politički imaginarij. Protesti su eksplicitno „anti-komunistički“ – a „komunizam“ BSP se ogleda u njenom saučesništvu u netransparentnim privatizacijama i merama štednje. Insistiranje na „anti-komunizmu“ guši bilo kakvu debatu o ekonomskim i socijalnim alternativama. U međuvremenu nove zakonske odredbe čine pojavljivanje novih političkih subjekata drastično težim, a Bugarska ostaje podređena lokalnim oligarhijama i moćnicima. Kao posledica, sve veća politička i ekonomska kriza, kao i nesigurnost u kojoj živi velika većina Bugara, problematizuje jedino rasistička krajnja desnica čija izborna moć lagano raste.
Marija Ivančeva je doktorantkinja na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti, članica kolektiva Haspel iz Sofije i urednica portala Lefteast. Bavi se istraživanjem reformi visokog obrazovanja u Bolivarijanskoj republici Venecueli.
PREUZETO: www.guardian.co.uk
