Centar za politike emancipacije vas poziva da prisustvujete osmom po redu Radnom stolu u okviru programa Participativna demokratija koji ćemo realizovati tokom ove godine u saradnji sa Domom omladine Beograda.
Radni sto #8 biće održan u tribinskoj sali Doma omladine Beograda u sredu 2. novembra od 19 časova pod naslovom “Politike straha u neoliberalnom društvu”.
Učesnici/e:
Olga Dimitrijević, dramska spisateljica i dramaturškinja,
Nenad Porobić, člana neformalne inicijative NE rehabilitaciji! i portala Mašina.
Predrag Dragosavac, novinar i autor knjige “Brazil nije za početnike”
Razgovor će voditi Lidija Vasiljević, politikološkinja, psihoterapeutkinja i aktiviskinja.
Strah je svakako teško ignorisati jer je sveprisutan: u medijima, obrazovanju, kulturi, međuljudskim odnosima, političkom životu. On se po potrebi pojačava do nivoa panike, usmerava na određene grupe i pojedince, indukuje i kanališe ka nasilju ili teroru.
Politike straha su metodološki saradnici vlasti, metodologija upravljanja, uporište zamene teza i sigurni pokazatelj skretanja pažnje s važnijih tema i problema koje zapravo tište vlast, nametanjem imaginarnih ili kauzalno, manje značajnih. Za sve to vreme mediji nas senzacionalistički bombarduju zastrašujućim pričama, bez ikakvog analitičnog i strukturnog pristupa problemima koje “obrađuju”.
Prekarizacija, strah od otkaza i nezaposlenost su mehanizmi koji ljude pretvaraju u tihe i pokorne sluge, te je ono što nam je zapravo potrebno – novi utopizam. Komercijalizacija straha i kreiranje njegove jasne upotrebne vrednosti podstiče povlačenje u još dublji individualizam u promišljanju problema i pretnji, prepreke udruživanju, empatiji, razmeni i saradnji.
Pitanja kojima ćemo se baviti na tribini, između ostalog su: Koje politike stoje iza diskursa “bezbednosti” čija je deklarativna namera da odgovori na globalizovane nesigurnosti, neizvesnosti i strahove sadašnjice, ko profitira od njih i na koji način? Kakve to veze ima sa kapitalizmom? Koliko strah od navodnog totalitarizma ima funkciju blokiranja mišljenja alternative postojećem? Često se kao ishodište levih politika navodi primer Severne Koreje, ali koliko je shvatanje severnokorejske pretnje realno, a koliko uzrokovano propagandom, iz kojih izvora dolaze zastrašujuće vesti o korejskim nuklearnim probama, i koliko medijska slika Koreje pojednostavljuje kompleksnu situaciju na terenu?
