Oni koji opisuju proteste od Brazila do Južne Afrike kao proste izlive nezadovoljstva nove sitne buržoazije – greše.
Pišući nedavno o protestima u Brazilu, kolumnista Njujorkera je izneo jednu logičku zavrzlamu o „pobuni usred relativnog prosperiteta“: „Od 2003. otprilike 40 miliona ljudi u Brazilu postalo je deo srednje klase … protesti su bili široko rasprostranjeni, popularni i, što je najupečatljivije, srednja klasa je bila dominantna u njima“. Ovo je objasnio rekavši da je Brazil srednjoklasna zemlja sa infrastrukturom siromašne zemlje.
Nije u pitanju ništa novo. Prema pomoćniku generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, Heraldu Munjozu, „nova srednja klasa“ je odgovorna za talas protesta koji se dešavaju širom Latinske Amerike. Fransis Fukujama, prorok „kraja istorije“, kaže da smo usred globalne srednjoklasne revolucije. Ovakva analiza sugeriše da protesti nastaju usled osujećenih težnji nadiruće nove sitne buržoazije. UN tvrde da nova globalna srednja klasa zarađuje između 10 i 100 američkih dolara na dan te da stoga poseduje dodatan novac za potrošnju. Na osnovu ovih podataka se procenjuje da će broj pripadnika srednje klase rasti od 1,8 milijardi 2009. godine do 3,2 milijarde 2020. godine.
Fajnenšl Tajms to dodatno objašnjava: „Kako su im osnovne potrebe gotovo potpuno zadovoljene, oni počinju da razmišljaju malo šire … ovo rezultira zahtevima za razvijanjem potpuno funkcionalnih demokratija, za vladavinom prava, finansijskom transparentnošću i zaštitom manjina.“
U pitanju je podgrejani Fukujama-izam. Teza o „kraju istorije“ govori da nakon završetka hladnog rata liberalni kapitalizam više nema ozbiljnu konkurenciju. Otuda i interpretacija protesta kao srednjoklasnih pokušaja da se liberalni kapitalizam proširi i produbi. Dok u Arapskom proleću neki ljudi detektuju suprotstavljanje konsenzusu nastalom posle 1989. godine, ovi analitičari u njemu vide samo njegovo dalje potvrđivanje.
Postoji tu jedna novina. U tradicionalnoj mainstream društvenoj teoriji, srednja klasa je viđena kao garant stabilnosti koji neutrališe antagonizam između radnika i kapitalista. Putem društvene pokretljivosti ona rastvara obe suprotstavljene klase u jedinstvenu kašu čime se okončavaju i klasne razlike. Ukratko srednja klasa je interpretirana kao klasa-nijedne-klase. Kada je Toni Bler proglasio klasni rat gotovim, to je bilo povezano sa njegovim konceptom većinski srednjoklasnog društva. Sada, daleko od svoje kohezivne uloge, srednja klasa je „revolucionarna“. Samo što su njene revolucionarne ambicije ograničene na produbljivanje i učvršćivanje neoliberalnog konsenzusa.
Čudnim obrtom ova ista analiza se koristi i kako bi se protesti delegitimisali i doveli u vezu sa globalnom elitom iPad-kliktajućih liberala finansiranih od strane Soroša koji se ne obaziru na siromašne. Ipak, obe verzije ove teorije se u suštini slažu oko toga da siromašni i tradicionalna radnička klasa ne mogu više imati značajnu istorijsku ulogu, osim možda kao pasivna podrška korumpiranim i reakcionarnim režimima ili, pak, njihovim oponentima koji vitlaju svojim novim „pametnim“ telefonima.
Postoji čitav niz problema sa ovakvom vrstom analiza. Prvo, „srednja klasa“ kakvu nalazimo u centru ove samozadovoljne ideologije ne izgleda kao klasa. Biti u mogućnosti da se troši više od bazičnih potreba nije ništa posebno, dok je zasnivanje analize na određenom nivou zarade prilično proizvoljno. U periodu nakon Drugog svetskog rata za radnike se govorilo da su se „poburžujili“ ako su odmor provodili na moru, posedovali automobil i mašinu za pranje veša. U današnjem kapitalizmu i 10 dolara na dan je dovoljno.
Ipak, dublji problem je način na koji ova koncepcija implicitno definiše donju granicu „potreba“ iznad koje je svaka druga potrošnja „srednjoklasni“ bonus. Ne postoji nešto kao što su potrebe koje nisu u određenom smislu relativne ili društveno konstruisane.
I da li se to implicira da je svako sa više od 100 dolara na dan „viša klasa“? Nedavno rođena kraljevska beba za 100 dolara na dan ne bi ni izlazila iz svoje kolevke.
I pazite samo kako je čitava ta pozicija šuplja. Siromašni ljudi protestuju zato što žele neke stvari a nemaju ih. Srednja klasa protestuje iz razloga što sada kada ima neke stvari, ona želi drugačije, ne tako opipljive stvari. Ovakva argumentacija je izuzetno površna.
Konačno, ona je i potpuno pogrešna kada su u pitanju detalji nedavnih pobuna. Južnoafričku bunu protiv policijske brutalnosti je vodio radnički pokret čije je članove policija izrešetala u najgorem masakru koji je ova zemlja videla još od masakra u Šarpvilu. U Egiptu, nikakva revolucija ne bi bila moguća bez štrajkova u Mahali i dizanja organizovanog radništva. U Južnoj Americi, od Argentine do Brazila i Bolivije, demokratske pokrete je vodila sirotinja.
Pol Mejson je zabeležio sve veći rast radničke klase južno od ekvatora. U pitanju su radnici i radnice čije je jedino vlasništvo sopstvena radna snaga koju prodaju kako bi preživeli. Od toga zavisi i profit, krajnja, direktna posledica globalne proizvodnje. Upravo ta činjenica radništvu daje potencijalnu moć.
Ovim se ne želi negirati ključna uloga srednje klase u pobunama. Ali koncept srednje klase moramo bolje razumeti kako bismo ukačili njen doprinos. Istorijski srednja klasa se sastojala od sitnih trgovaca i profesionalaca. Tokom XX veka ovaj sloj se sužavao i „nova srednja klasa“ se pojavila. Nju čine srednji menadžeri i nadzornici, kao i prošireni sloj državnih službenika koji nisu na rukovodećim položajima, ali nisu ni potpuno podređeni. Oni poseduju više autonomije i društvene moći nego većina radnika i radnica. No, ipak, ova autonomija i moć su im dodeljeni od strane nadređenih. Ovi slojevi protestima doprinose novcem, vezama i kulturnim kapitalom. Oni su bolje obrazovani, bolje barataju tehnologijom i manja je verovatnoća da će ih mediji ignorisati.
Zbog svega navedenog, ne možemo jednostavno govoriti o „srednjoklasnim revolucijama“. Iako radništvo ne predvodi politički ove globalne pokrete, ono je svakako dodalo određenu kritičku notu i snagu – u Egiptu, u Turskoj, kao i u Brazilu. Čak i u Bugarskom, kompleksnom ustanku protiv mera štednje, privatizacije i korupcije, pretnja da će radnici i radnice krenuti u akciju pravi razliku.
U ovim pobunama radnička klasa je ušla u široku, popularnu koaliciju, ne kao pasivna podrška, već kao potencijalno snažan faktor sa sopstvenim interesima. Previdevši ovo analitičari uglavnom nisu uspeli da anticipiraju događaje iz 2011. godine. Izgledno je da im se sprema još iznenađenja.
Ričard Simor je politički aktivista i urednik bloga Lenin’s tomb.
IZVOR: www.guardian.com
PREVOD: Marko Miletić
