Prošlo je 70 godina od kada je egzistencijalistička filozofkinja Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) objavila knjigu Drugi pol. Može se reći da je ovo jedna najuticajnijih knjiga feminističke teorije. Bovoar u njoj istražujući šta je žena teorijski problematizuje koncept pola. “Ženom se ne rađa, ženom se postaje” piše Bovoar u ovoj knjizi otvarajući prostor za dalju artikulaciju distinkcije pola i roda.
Intervju sa Simon de Bovoar koji je pred vama objavljen je 1976. godine u časopisu Society. Intervju prenosimo u tri dela, pred vama je prvi.
Džon Gerasi (John Gerassi): Nešto je više od dvadesetpet godina otkako je objavljen Drugi pol. Mnogi ljudi, posebno u Americi, smatraju tu knjigu početkom savremenog feminističkog pokreta. Da li biste…
Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir): Ne slažem se s tim. Sadašnji feministički pokret koji je započeo pre oko pet ili šest godina, nije bio upoznat s knjigom. Ali, kako je pokret rastao, neke od njegovih predvodnica preuzele su iz nje nešto od teorijske osnove. Međutim, Drugi pol nipošto nije lansirao feministički pokret. Većina žena koje su postale vrlo aktivne u pokretu bile su premlade 1949-1950. godine, kada je knjiga izašla, da bi ona na njih imala uticaja. Drago mi je, naravno, što je otkrivena kasnije. Bez sumnje, bilo je starijih žena – poput Beti Fridan (Betty Friedan), koja mi je posvetila Feminine Mystique – koje su knjigu pročitale i možda donekle bile pod njenim uticajem. Ali to za druge nikako ne važi. Kejt Milet (Kate Millet), recimo, ne navodi ni jedno mesto u svom delu. One su možda postale feministkinje iz razloga koje objašnjavam u Drugom polu, ali one su te razloge otkrile u svojim životnim iskustvima, a ne u mojoj knjizi.
Gerasi: Rekli ste da je vaša feministička svest proizišla iz iskustva pisanja Drugog pola. Na koji način, i kako vidite razvoj pokreta posle objavljivanja knjige u svetlu vaše vlastite putanje?
Bovoar: Pišući Drugi pol, prvi put sam postala svesna da vodim lažan život, odnosno da sam na dobitku od ovog društva usmerenog k muškarcima, a da toga nisam ni svesna. Dogodilo se da sam veoma rano u svom životu prihvatila muške vrednosti i živela u skladu s njima. Naravno, bila sam prilično uspešna, i to me je utvrdilo u ubeđenju da bi muškarci i žene mogli da budu jednaki, ako bi žene želele tu jednakost. Drugim rečima, bila sam intelektualka. Imala sam sreću da sam došla iz onog dela društva, buržoazije, koje je sebi moglo da priušti da me pošalje u najbolje škole, ali i da mi omogući da se iz dokolice poigravam idejama . Zbog toga sam bez velikih poteškoća uspela da uđem u svet muškaraca. Pokazala sam da o filozofiji, umetnosti, književnosti, itd. mogu da raspravljam na “muškom nivou”. Sve što je bilo svojstveno ženskosti držala sam za sebe. Moj me je uspeh dodatno nagnao da nastavim. Tako sam videla da mogu da zaradim za život koliko i bilo koji intelektualac među muškarcima, i da me oni stoga uzimaju za ozbiljno koliko i meni ravne. Pošto sam bila to što sam bila, otkrila sam da, ako to želim, mogu da putujem sama, da mogu da sedim u kafeima i da pišem i budem poštovana koliko i bilo koji muški pisac, i tako dalje. Svaki stupanj je samo učvršćivao moj osećaj nezavisnosti i jednakosti. Otuda mi je bilo lako da zaboravim da sekretarica nikako ne bi mogla da uživa iste privilegije. Ona ne bi mogla da sedi u kafeu i da čita knjigu, a da je neko ne uznemirava. Retko su je pozivali na zabave zbog “njenog duha”. Ona ne bi mogla da ostvari pravo na kredit ili da poseduje svojinu. Ja sam to mogla. No, od toga je još važnije da sam osećala prezir prema onoj vrsti žene koja se osećala nesposobnom, finansijski ili duhovno, da pokaže svoju nezavisnost od muškaraca. Shodno tome, mislila sam, iako to nikad ni za sebe nisam izgovorila: “Ako to mogu ja, mogu i one”. Istražujući i pišući Drugi pol, shvatila sam da moje privilegije proizlaze iz mog lišavanja, bar u nekim suštinskim aspektima, od sopstvene ženskosti. Ako se izrazim u klasno-ekonomskim terminima, lako ćete me razumeti: postala sam klasna kolaboracionistkinja. U stvari, postala sam nešto ekvivalentno tome u polnoj borbi. Posredstvom Drugog pola sam postala svesna toga kakva je borba potrebna. Shvatila sam da najveći broj žena naprosto nije imao mogućnost da bira kao ja, da su žene, u stvari, definisane i tretirane kao drugi pol od društva koje se orijentiše prema muškarcima, i čija bi se struktura potpuno urušila kada bi ova orijentacija zbilja bila uništena. Ali, kao i s narodima nad kojima postoji ekonomska i politička dominacija, pobuna se veoma teško i veoma sporo razvija. Prvo, ti narodi moraju da postanu svesni te dominacije. Onda moraju da poveruju u svoju snagu da se tome suprotstave. Oni koji su na dobitku od “kolaboracije”, moraju da razumeju prirodu svoje izdaje. Konačno, oni koji bi zauzimanjem stava najviše mogli da izgube, to jest žene poput mene koje su izgradile uspešne karijere ili sinekure, treba da budu voljne da se upuste u rizik nesigurnosti – neka je reč i o pukom podsmehu – da bi stekle samopoštovanje. I one moraju da shvate da će one njihove sestre koje su u najvećoj meri eksploatisane, biti poslednje koje će im se pridružiti. Supruga radnika, na primer, najmanje je slobodna da se pridruži pokretu. Ona zna da je njen muž izložen većoj eksploataciji od većine feminističkih predvodnica, i da njegovo preživljavanje zavisi od njene uloge domaćice i majke. Žene se, dakle, iz svih tih razloga ne pokreću. O da, bilo je nekih vrlo finih, vrlo pametnih malih pokreta koji su se borili za političko napredovanje, za učešće žena u politici, u vlasti. Nisam mogla da se povežem sa takvim grupama. A onda je došla 1968. i sve se promenilo. Znam da su se neki važni događaji odigrali i pre toga. Knjiga Beti Fridan objavljena je pre ’68. U stvari, Amerikanke su tada već uveliko bile aktivne. One su, više od svih drugih žena, a razlozi za to su očigledni, bile najsvesnije protivrečnosti između nove tehnologije i konzervativne uloge koja je ženu zadržavala u kuhinji. Kako se tehnologija širi – a tehnologija je izraz moći mozga, a ne mišića – muški princip prema kojem su žene slabiji pol, te im stoga mora biti dodeljena sekundarna uloga, više nije logički održiv. Pošto su tehnološke inovacije u Americi bile tako široko rasprostranjene, Amerikanke nisu mogle da izbegnu ove protivrečnosti. Otuda je normalno što je feministički pokret dobio najsnažniji impuls za razvoj u samom srcu imperijalnog kapitalizma, iako se taj impuls strogo svodio na ekonomski, odnosno na zahtev da se za jednak rad dobije jednaka plata. Ali prava feministička svest se razvila upravo u okvirima samog antiimperijalističkog pokreta. U američkom pokretu protiv rata u Vijetnamu, ili posle pobuna ’68. u Francuskoj i drugim evropskim zemljama, žene su počele da osećaju svoju moć. Shvativši da kapitalizam nužno vodi dominaciji nad siromašnima širom sveta, mase žena su počele da seuključuju u klasnu borbu – čak i ako nisu prihvatale sam pojam “klasne borbe”. Postale su aktivistkinje. Uključile su se u marševe, demonstracije, kampanje, neformalne grupe, militantnu levicu. Borile su se, jednako kao i bilo koji muškarac, za budućnost bez eksploatacije i otuđenja. Ali, šta se dogodilo? Shvatile su da su u grupama kojima su se pridružile u jednakoj meri drugi pol, kao i u društvu kakvo su želele da sruše. Ovde u Francuskoj, a usudiću se da kažem, i u Americi, otkrivaju da su vođe uvek bili muškarci. Žene su bile daktilografkinje, kafe-kuvarice tih pseudorevolucionarnih grupa. Ili, možda ipak ne bi trebalo da kažem pseudo. Mnogi od muških “teškaša” u pokretima bili su pravi revolucionari. Ali, kako su obučeni, podignuti, oblikovani u društvu koje se orijentiše prema muškarcima, ti revolucionari su tu orijentaciju uneli i u pokret. Razumljivo je da se oni neće svojevoljno odreći te orijentacije, baš kao što se ni buržoaska klasa neće svojevoljno odreći sopstvene moći. Prema tome, kao što je na siromašnima da oduzmu moć bogatima, tako je i na ženama da oduzmu moć muškarcima. To pak ne znači da bi sad one trebalo da dominiraju muškarcima. To znači da treba ustanoviti jednakost. Kao što socijalizam, istinski socijalizam, ustanovljuje ekonomsku jednakost među svim ljudima, feministički pokret naučio je da mora da ustanovi jednakost među polovima oduzimajući moć od vladajuće klase u okviru pokreta, to jest od muškaraca. Drugim rečima, kad su se zatekle u klasnoj borbi, žene su shvatile da klasna borba nije iskorenila borbu među polovima. U tom trenutku sam postala svesna onoga što sam upravo rekla. Pre toga sam bila uverena da će jednakost polova biti moguća čim kapitalizam bude uništen i da stoga – a upravo je u tom “stoga” logička greška – prvo moramo da se borimo u klasnoj borbi. Istina je da je u kapitalizmu jednakost polova nemoguća. Ako sve žene rade isto koliko i muškarci, šta će se dogoditi sa onim ustanovama od kojih kapitalizam zavisi, institucijama kakve su crkve, brak, vojske i milioni fabrika i prodavnica, itd… koje zavise od potplaćenog, nisko plaćenog i povremenog rada? No, nije istina da socijalistička revolucija nužno ustanovljuje jednakost polova. Pogledajte samo Sovjetsku Rusiju ili Čehoslovačku, gde (čak i ako smo spremni da te zemlje nazovemo “socijalističkim”, čemu se ja ne priklanjam) postoji velika zbrka između emancipacije proletarijata i emancipacije žena. Taj proletarijat nekako na kraju uvek ispadne sastavljen od muškaraca. Patrijarhalne vrednosti ostale su netaknute i tamo i ovde. A to – ta svest među ženama da klasna borba ne otelovljuje borbu polova – jeste nešto novo. Pa ipak, većina žena koje učestvuju u borbi sada to zna. To je najveće postignuće feminističkog pokreta. Ono će promeniti istoriju u godinama koje dolaze.
Gerasi: Ali takva svest je ograničena na žene koje su na levici, odnosno, na žene koje su posvećene restrukturiranju čitavog društva.
Bovoar: Pa, naravno, pošto su ostale konzervativne, što znači da žele da konzerviraju ono što je bilo ili što jeste. Žene desnice ne žele revoluciju. One su majke, supruge, predane svojim muževima. Ili, ako uopšte agituju, one žele veće parče kolača. One žele da zarađuju više, da biraju više žena u parlamentu, da dožive da žena bude izabrana za predsednika. One temeljno veruju u nejednakost, osim što žele da budu na vrhu umesto na dnu. Ali one će se lepo uklopiti u sistem kakav jeste, ili u neznatno promenjen sistem koji će moći da izađe u susret njihovim zahtevima. Kapitalizam jamačno može da omogući ženama da se priključe vojsci ili snagama javnog reda. Kapitalizam je izvesno dovoljno inteligentan da pripusti više žena u strukture vlasti. Pseudosocijalizam jamačno može da dopusti da žena postane generalna sekretarka partije. To su samo reforme, poput socijalnog osiguranja ili plaćenog odmora. Da li je institucionalizacija plaćenog odmora unela promene u kapitalističku nejednakost? Da li je pravo žena da rade u fabrikama za jednaku platu izmenilo mušku orijentaciju češkog društva? Ali promeniti čitav vrednosni sistem i jednog i drugog društva, uništiti koncepciju materinstva: to jeste revolucionarno.
Bilo da sebe naziva levičarkom ili ne, feministkinja je po definiciji levičarka. Ona se bori za totalnu jednakost, za pravo da bude onoliko važna, onoliko relevantna koliko i bilo koji muškarac. Utoliko njen revolt za polnom jednakošću otelotvoruje zahtev za klasnom jednakošću. U društvu u kojem muški mogu biti majke, gde je, recimo – da pojačam argument o vrednostima, da bi bilo jasno – takozvana “ženska intuicija” jednako važna kao “muško znanje”, da upotrebim današnji apsurdni jezik, gde će nežnost i mekoća biti bolji od snage i grubosti, drugim rečima, u društvu gde su iskustva svake osobe ekvivalentna, automatski ste ustanovili jednakost, što podrazumeva ekonomsku i političku jednakost, ali i mnogo više od toga. Otuda polna borba otelovljuje klasnu borbu, ali klasna borba ne otelovljuje polnu borbu. Feministkinje su stoga istinski levičari. U stvari, one su levo od onoga što već tradicionalno nazivamo političkom levicom.
Gerasi: No, u međuvremenu, vodeći borbu polova samo na levici – pošto je, kako ste rekli, borba polova, bar u ovom trenutku, nevažna u drugim političkim sektorima – zar feministkinje ne dovode do slabljenja levice, čime utvrđuju pozicije eksploatatora i njihovih žena i siromašnih?
Bovoar: Ne, a na duže staze time može samo da se utvrdi levica.
Ako ništa drugo, pošto se sučeljavaju kao levičari, odnosno kao protivnici eksploatacije, muškarci na levici su počeli da rade nešto dobro. Sve je veći broj grupa koje osećaju poriv da svoje mačo vođe drže po strani. To je napredak. Ovde, u našim novinama Libération, većina koja je bila orijentisana prema muškarcima osetila je obavezu da prepusti ženi ulogu urednice.
To je napredak. Levičari su počeli da obraćaju pažnju na to kako govore, na…
Gerasi: Ali čekajte! Da li je to stvarno tako? Ja sam, na primer, naučio da nikad ne koristim izraz “riba”, da obraćam pažnju na žene u svim grupnim raspravama, da perem sudove, čistim kuću, idem u kupovinu. Ali, jesam li u svojim mislima išta manje seksista? Jesam li odbacio muške vrednosti?
Bovoar: Mislite, u vama iznutra? Bez dlake na jeziku, koga briga? Zamislite se malo. Poznajete Južnjaka rasistu. Znate da je rasista, jer ga poznajete čitavog života. Međutim, on više uopšte ne govori o “crnjama”. Osetljiv je na žalbe svih crnih ljudi i daje sve od sebe da bi im izašao u susret. Posebno se trudi da unizi druge rasiste. Insistira na tome da se crnoj deci omogući natprosečno obrazovanje da bi se ublažili efekti svih onih godina kada nisu imala nikakvo obrazovanje. Crncima daje reference za prijave za zajam. Podržava crne kandidate u svojoj opštini novčano i glasom. Mislite li da je crnce imalo briga što je on rasista “u duši”, kakav je bio ranije? Veliki deo objektivne eksploatacije svodi se na naviku. Ako možeš da staneš na put svojim navikama, učini to tako da bude “prirodno” da imaš i kontranavike, već to je velik korak. Ako perete sudove, čistite kuću i postavljate se kao da se zbog toga ne osećate ništa manje “muškarcem”, vi pomažete u procesu uspostavljanja novih navika. Posle nekoliko generacija koje osećaju da stalno moraju da izgledaju kao da nisu rasisti, imaćete treću koja će stvarno izrasti u nerasističku generaciju. Zato se postavljajte kao neseksista, i nastavite s tom igrom. Mislite o tome kao o igri. U svojim privatnim mislima, samo vi i dalje zamišljajte da ste nadmoćniji od žena. Ali, dokle god igrate ubedljivo – i dalje perete sudove, odlazite u kupovinu, čistite kuću, brinete o deci – vi postavljate presedan, i to se posebno odnosi na muškarce poput vas, koje krasi izvesna mačo “poza”. Problem je u tome što ja u to ne verujem. Ne verujem vam da zaista radite sve to što kažete. Jedno je prati sudove; drugo je iz dana u dan menjati pelene.
Gerasi: Pa, nemam decu…
Bovoar: Zašto ih nemate? Tako ste izabrali. Da li mislite da majke koje poznajete biraju da imaju decu? Ili ih na to nagoni strah? Ili, prefinjenijim jezikom rečeno, da li su naučene da misle da je prirodno i normalno i ženstveno da imaju decu, pa su to zato izabrale? Ko je načinio taj izbor nužnim? To su vrednosti koje se moraju promeniti.
Drugi deo intervjua možete pročitati klikom OVDE >>>
PREVOD: Adriana Zaharijević i Vladimir Simović
