Prvi deo intervjua možete pročitati klikom OVDE >>>
Gerasi: U redu. Eto u tome sam i ja video razlog zbog kojeg mnoge feministkinje insistiraju na tome da budu separatistkinje. Ali u svetlu revolucije, njihove kao i moje, možemo li da pobedimo ako se raspadnemo na potpuno odvojene grupe? Može li feministički pokret da postigne svoje ciljeve ako isključi muškarce iz svoje borbe? Pa ipak, dominantan deo ženskog pokreta je danas, bar ovde u Francuskoj, a to važi i za Ameriku, separatistički.
Bovoar: Samo trenutak. Moramo da ispitamo zašto su separatistkinje. Ne mogu da govorim za Ameriku, ali ovde u Francuskoj postoje mnoge grupe, grupe za samoosvešćivanje, koje isključuju muškarce zato što veruju da je važno da žene iznova otkriju svoj identitet da bi sebe razumele kao žene. To mogu da urade samo razgovarajući među sobom, govoreći jedna drugoj stvari za koje nikada ne bi skupile hrabrosti da ih izgovore pred svojim muževima, ljubavnicima, braćom, očevima, ili pred bilo kojom drugom muškom moći. Njihova potreba da govore ulažući veliki intenzitet i iskrenost, može se ispuniti samo na ovaj način. A dubina njihove komunikacije za mene, kada sam imala 25 godina, bila bi sasvim nezamisliva ili nemoguća. Čak i kada sam bila među svojim najintimnijim prijateljicama u to vreme, o pravim ženskim problemima se nikada nije raspravljalo. Tako se sada, prvi put, zbog grupa za samoosvešćivanje i zbog snage želje da se istinski suoči s problemima žena u tim grupama, među ženama razvijaju prava prijateljstva. Vidite, ranije, kada sam ja bila mlada pa sve do nedavno, žene su retko sklapale prijateljstva s drugim ženama. Jedne u drugoj su videle suparnice, neprijatelje čak, ili bar takmace. Sada, najviše usled tih grupa za samoosvešćivanje, ne samo da su žene sposobne da budu iskrene prijateljice, nego su naučile da budu tople, otvorene i nežne jedne prema drugima: one pretvaraju sestrinstva i bratstva u realnost – ne čineći taj odnos zavisnim od lezbejske seksualnosti. Postoje, naravno, mnoge bitke, čak i strogo feminističke bitke s društvenim uticajem, u kojima žene očekuju od muškaraca da im se pridruže, i mnogi to i čine. Mislim, primera radi, na ovdašnju borbu za legalizaciju abortusa. Kada smo pre tri ili četiri godine organizovale prve masovne demonstracije povodom tog pitanja, sećam se da je bilo i mnogo muškaraca. To ne znači da nisu bili seksisti: da bi se iskorenilo ono što je usađeno u naše obrasce ponašanja i vrednosne sisteme od našeg najranijeg detinjstva, neophodne su godine, decenije. Ali to su bili muškarci koji su bar bili svesni tog seksizma u društvu i koji su o tome zauzeli politički stav. U takvim prilikama, muškarci su dobrodošli, štaviše podstiču se da se pridruže borbi.
Gerasi: Ali, bar ovde u Francuskoj, takođe postoji velik broj grupa koje se ponose svojim separatizmom i svoju borbu definišu kao strogo lezbejsku.
Bovoar: Budimo precizni. Unutar MLF-a [francuskog Pokreta za oslobođenje žena] ima mnogo grupa koje se zbilja nazivaju lezbejskim grupama. Mnoge od tih žena, zahvaljujući MLF-u i grupama za samoosvešćivanje, sada su u stanju da otvoreno kažu da su lezbejke, i to je sjajno. Ranije uopšte nije bilo tako. Ima i žena koje su postale lezbjeke iz neke vrste političkog angažmana: odnosno, one osećaju da je bivanje lezbejkom politički čin, ekvivalentan donekle zagovaranju crnačke moći u okvirima rasne borbe. I, istina je, te žene su nešto dogmatičnije po pitanju isključenja muškaraca iz svoje borbe. No, to ne znači da one ignorišu brojne borbe koje se vode protiv tlačenja na svim drugim mestima. Na primer, kada je policijac ispred fabrike Renoa hladnokrvo ubio Pjera Overnija (Pierre Overney), mladog maoističkog organizatora, ne uspevši da rastera okupljene, i kada je čitava levica organizovala protestni marš u Parizu, te takozvane radikalne lezbejske separatistkinje su se pridružile demonstracijama, donevši cvet na njegov grob. To, s druge strane, nije značilo da su one time izrazile solidarnost s muškarcem Overnijem, već da su se poistovetile s protestom protiv države koja eksploatiše i zloupotrebljava ljude – i muškarce i žene.
Gerasi: Jedna od posledica ženskog oslobođenja, prema istraživanjima koja su sprovedena na američkim kampusima, jeste ogroman porast muške impotencije, posebno među onim mladim muškarcima koji pokušavaju da se usprotive svom seksizmu…
Bovoar: Sami su krivi. Oni pokušavaju da igraju uloge…
Gerasi: Upravo tako, reč je o tome da su postali svesni da su ranije igrali uloge, da je bilo lako biti mačo i verovati da ste sebični, muževni tipovi, a da u stvari sada shvataju da su često mislili da moraju da vode ljubav ili da moraju da pokušaju da zavedu ženu jer se to od njih očekivalo, dok su sada…
Bovoar: …postali svesni uloge koju su igrali, koja im je, bez obzira na to, pružala zadovoljstvo – u oba smisla, i zato što je bila laka i zato što im je donosila seksualno zadovoljstvo – pa sada kada moraju da brinu da li će zadovoljiti ženu, više ne mogu da zadovolje sebe. Baš šteta. Stvarno mislim tako. Ako su osećali istinsku naklonost prema ženama sa kojima su bili, ako su iskreni prema sebi i svojim partnerkama, oni bi automatski mislili o tome kako da pruže zadovoljstvo oboma. Sada se brinu da će ih proglasiti seksistima ako ne zadovolje ženu, pa im uopšte ne uspeva da se pokažu. Ali i to je neka vrsta pokazivanja, zar ne? Takvi muškarci su impotentni zbog protivrečnosti koju žive. Šteta je što ta grupa muškaraca koja je bar svesna seksizma, najviše trpi zbog ženskog pokreta, dok je većina na dobitku, čineći ženama život nepodnošljivijim…
Gerasi: Na dobitku?
Bovoar: Upravo smo govorili o tome da je MLF ženama pomogao da dođu do sestrinstva, da razviju naklonost jedna prema drugoj, i tako dalje. To bi moglo da nas navede na utisak da verujem da je ženama sada bolje. Nije im bolje. Borba tek počinje, i u svojim ranim fazama ona čini život mnogo težim. Pošto se u javnosti na svakom koraku može naići na reč “oslobođenje”, ta reč je na vrh jezika i svakom muškarcu, bilo da je svestan seksualnog tlačenja ili ne. Muškarci se sad zbog toga uglavnom postavljaju na sledeći način: “Pa, pošto ste već oslobođene, ‘ajmo u krevet”. Drugim rečima, muškarci su sada mnogo agresivniji, vulgarniji, nasilniji. Kada sam ja bila mlada, mogle smo da šetamo Monparnasom ili da sedimo u kafeima, a da nas niko ne uznemirava. I nama su se smešili, namigivali, zurili u nas i slično. Ali sada žena ne može da sedi sama u kafeu i da čita knjigu. A ako je odlučna u tome da hoće da ostane sama kada joj muškarci prilaze, oni će je najčešće napustiti govoreći joj da je salope (kučka) ili putain (kurva). Sada je takođe silovanje u velikom porastu. U načelu, muška agresivnost i neprijateljski stav postaju tako uobičajeni da se nijedna žena ne oseća lagodno u ovom gradu, a kako čujem, ni u jednom gradu u Americi. Naravno, osim ukoliko žene ne ostanu kod kuće. To leži iza ove muške agresivnosti: pretnja koju, u očima muškaraca, oslobođenje žena predstavlja iznela je na videlo njihovu nesigurnost, a otud i njihov bes koji dovodi do toga da oni sada samo one žene koje ostaju kod kuće smatraju “čistima”, dok su ostale lake mete. Kada se ispostavi da žene nisu tako lake mete, muškarci to doživaljavaju kao njima lično upućen izazov. Jedino što im je na pameti je da “uhvate” ženu.
Gerasi: Pa šta se dogodilo s mitom kojeg se svaki Francuz držao koji, naravno, nikad nije bio istinit, da je vođenje ljubavi umetnost, a da je on najveći umetnik od svih?
Bovoar: Osim u nekim vrlo bogatim, parazitskim slojevima društva, mit je odumro. Francuzi se sada ponašaju kao američki ili italijanski muškarci: i oni žele samo da “opale”, kako se kaže. Osim veoma malog broja muškaraca koji pokušavaju da se uhvate ukoštac sa svojim seksizmom, oni se drže toga da što se žena postavlja slobodnije, odnosno što više pokušava da se izbori u materijalnom smislu i u svetlu karijere u njihovom svetu, svetu muškaraca, to će biti lakše odvući je u krevet.
Gerasi: Priča o tome kako su žene slobodnije me zbunjuje. U našem društvu sloboda se dostiže posredstvom novca i moći. Da li žene danas, posle gotovo decenije postojanja ženskog pokreta, imaju više moći?
Bovoar: U tom smislu u kom pitate, ne. Intelektualke, mlade žene koje su spremne da se upuste u rizik da budu marginalizovane, kćerke bogatih koje su voljne i sposobne da odbace vrednosni sistem svojih roditelja: te žene, da, jesu slobodnije. Odnosno, zbog svog obrazovanja, načina života ili finansijskih sredstava, takve se žene mogu povući iz društva surove konkurencije, mogu živeti u komunama ili na rubovima gde mogu da razvijaju odnose sa sličnim ženama ili muškarcima koji su osetljivi na njihove probleme, i tu se mogu osećati slobodnije. Drugim rečima, kao pojedinke, žene koje to sebi mogu da priušte se mogu osećati slobodnije. Ali, kao klasa žene sigurno nisu slobodnije upravo zato što, kako i sami kažete, nemaju ekonomsku moć. Ovih dana se pojavljuju razne statistike koje će potvrditi da se uvećava broj žena u advokaturi, politici, medicini, izvršnom kadru u domenu marketinga. Ali te nas statistike vode u pogrešnom smeru. Broj moćnih advokatkinja i izvršnih direktorki pokazuje pravo stanje stvari. Koliko je pravnica koje mogu okrenuti broj i pozvati sudiju ili zvaničnika u vladi da bi nešto ugovorile ili da bi zahtevale posebne pogodnosti? Takve žene uvek moraju da se pozovu na etablirane muške ekvivalente. Lekarke, kažete? Koliko je njih koje su hirurškinje, direktorke bolnica? Žene u vladi? Ima ih, nekoliko, puko simboličan broj. U Francuskoj ih imamo dve. Jedna od njih je ozbiljna, vredna, Simon Vejl (Simone Weil), ministarka zdravlja. Druga, Fransoaz Žiro (Françoise Giroud) koja je ministarka zadužena za žene, samo je eksponat koji treba da izađe u susret potrebama žena srednje klase da se integrišu u sistem. Ali koliko je žena koje imaju kontrolu nad budžetom kojim raspolaže gornji dom francuskog parlamenta? Koliko žena kontroliše uređivačku politiku u novinama? Koliko je sutkinja? Koliko je predsednica banaka, koje imaju mogućnost da finansiraju inicijative? Činjenica da je daleko više žena na srednjim pozicijama, kako novinari kažu, ne znači nipošto da one imaju moć. Pa i te žene moraju igrati po muškim pravilima da bi uspele. To, sad, ne znači da ja ne verujem da žene nisu nimalo napredovale u ovoj borbi. Ali napredak je posledica masovnog delovanja. Razmislite o ovom novom zakonu o prekidu trudnoće koji je predložila Simon Vejl. Uprkos tome što prekid trudnoće neće biti pokriven nacionalnim zdravstvenim programom, te će samim tim biti dostupniji bogatim nego siromašnim ženama, taj zakon je veliki korak napred. Međutim, ne umanjujući ogromnu ozbiljnost s kojom se Simon Vejl borila za taj zakon, ona ga je mogla predstaviti zato što se na hiljade žena borilo za njega širom Francuske, zato što je na hiljade žena javno izreklo da su imale abortuse (primoravajući na taj način vladu ili da ih privede na sud ili da izmeni zakon), zato što se na stotine lekara, lekarki i babica izložilo riziku da će biti sudski gonjeni priznajući da su izvodili abortuse, jer su neki izvedeni pred sud i borili se za to na sudu, itd. Hoću da kažem da u masovnim akcijama žene mogu da imaju moć. Što žene postaju svesnije da su im potrebne takve masovne akcije, to će veći napredak biti načinjen. I, da se vratimo ženi koja sebi može da priušti da traži sopstveno oslobođenje: što više utiče na svoje prijateljice i sestre, to se više ta svest širi, što će, kada je osujeti sistem, podstaći masovnu akciju. Naravno, što se ta svest više širi, to će muškarci biti agresivniji i nasilniji. No, onda kada muškarci postanu agresivniji, ženama će biti potrebnije druge žene da bi uzvratile, odnosno, potreba za masovnom akcijom postaje jasna. Najveći broj radnika u kapitalističkom svetu danas svestan je klasne borbe, bilo da se nazivaju marksistima ili ne, ma bilo da su uopšte čuli za Marksa ili ne. Tako će morati da bude i s polnom borbom. I tako će i biti.
Treći deo intervjua možete pročitati klikom OVDE >>>
PREVOD: Adriana Zaharijević i Vladimir Simović
