O zdravlju počnemo da razmišljamo obično tek kada ga izgubimo. Iako je prevencija odavno ustanovljena kao najbolja za naše zdravlje („bolje sprečiti nego lečiti“) na žalost ona je više izuzetak nego pravilo. Nekada na žalost ni prevencija nije dovoljna da spreči pojavu bolesti. Vremena kada smo sami sebe lečili i eventualno pozvali najbližeg lekara kada baš zagusti su odavno za nama. Danas se možemo osloniti na kompleksni sistem zdravstvene zaštite koji postoji u svakoj državi.
O tome da bi svi morali imati neometan dostup do tog sistema mislim da ne treba raspravljati. Ono što je problem u tome je da živimo u kapitalizmu. Kada bi sve zavisilo samo od zdravstvenih radnika verujem da ne bi bilo većih problema u pokrivanju cele populacije zdravstvenom zaštitom. Gde je onda problem? Problem je u „pomoćnim“ granama zdravstva koje ne samo da nemaju obavezu da bilo kome pomažu već bukvalno sve rade na profitnoj bazi. A ti profiti su među najvećima u današnjem svetu.
Pa tako ako odete kod doktora, a nemate niti „overenu knjižicu“ niti para da platite pregled, lekar će vas možda i pregledati besplatno, ako to ne zahteva nešto više od kliničkog pregleda. Međutim, ako je za pregled neophodna neka dodatna dijagnostika, kao što su npr. laboratorijske analize krvi, RTG slikanje pluća ili UZ trbuha, tu će onda lekaru biti vezane ruke, osim ako ne odluči da sve to plati iz sopstvenog džepa. Jer industrija koja radi reagense za krv ne poznaje Hipokratovu zakletvu.
Nakon toga će vam verovatno biti potrebni neki lekovi. Koji opet moraju da se plate. A nismo ni stigli do komplikovanijih dijagnostičkih metoda i radikalnijih načina lečenja, koji opet koštaju, i to mnogo.
U kapitalizmu sve to mora neko da plati.
Čak i u najkapitalističkijoj državi na svetu su svesni da se tako nešto ne može prepustiti individuama, pa da kao kad krenete u prodavnicu ili kafanu, izvadite pare i platite ono što ste imali. Nepredvidivost onoga što vas može zdravstveno snaći iziskuje poseban sistem „osiguranja“ (na kome se opet može profitirati, jel’te) kako se ne bi dogodilo da ne možete priuštiti neku zdravstvenu uslugu. Pa tako sve države, pored zdravstvenog sistema, imaju i neki sistem zdravstvenog osiguranja, iz koga se finansira taj zdravstveni sistem.
Vrlo često ćemo čuti ili pročitati rečenicu tipa „meni država uzima pare za zdravstveno osiguranje a ja ne mogu da ostvarim ni osnovno“. Ona nam ukazuje ne samo na opravdano nezadovoljstvo zbog uskraćene dostupnosti zdravstvenom sistemu već i na razmišljanje da je ta usluga nešto što treba da se plati iz svog džepa, jer kada ne bi bilo tako, valjda ne bismo ni očekivali da će nam zdravstvena zaštita biti omogućena.
Takav sistem, suštinski, imamo u SAD. Tamo je pravilo „koliko para, toliko muzike“, pa ako nemate para, nema ni muzike. Takav sistem ne priliči današnjem stepenu razvoja ljudske civilizacije i ono što kao ljudsko društvo možemo i moramo minimalo obezbediti je da svaki član društva ima dostupnost do zdravstvenog sistema.
Naravno, tu opet dolazimo do kapitalizma i ograničenja koja nam on nameće. Ukoliko želimo da imamo sistem koji će biti na najvišem nivou zdravstvene zaštite, onda za to moramo obezbediti novac. To se odvija kroz sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja čiji je osnov zavod (ili fond), nezavisna institucija koja manipuliše tim parama i određuje kako će se one trošiti kako bi se uspostavio i održao zdravstveni sistem na što optimalnijem nivou.
FOTO: Flickr.com_Bratislavsky kraj (BSK)
U društvima kao što je naše to je u startu ogroman problem, zato što na prvom mestu zbog siromaštva nikada nema ni približno dovoljno para. Na drugom mestu institucije kod nas teško da imaju i slovo „n“ od nezavisnosti a na trećem je već poslovična korupcija koja, na ovaj ili onaj način, pojede veliki deo tog novca. Problemi se dalje nastavljaju lančano, zdravstvene ustanove vode političke marionete, organizacija unutar njih je zbog toga daleko od optimalne, korupcija se prenosi po svim nivoima, tako da na kraju izabrani lekar koji vas sačeka u svojoj ambulanti opšte medicine, a koja je ulazna tačka sistema, ne može baš mnogo da vam ponudi osim onoga što može uraditi lično, uz pomoć stetoskopa.
Bes ljudi zbog nefunkcionisanja sistema je apsolutno razumljiv, ali da li bi rešenje za te probleme bilo ono što predlažu liberali, a to je na prvom mestu ukidanje obaveznog zdravstvenog osiguranja i guranje istog ka privatnom, koji bi onda mnogo efikasnije rešavao tu nedostupnost?
U našem sistemu gore navedeni problemi dovode do toga da vam je teško dostupna elektivna medicina, odnosno nešto što nije hitno. Pa ćete zato čekati na pregled supspecijaliste kardiologa i nekoliko meseci, nakon što vas na isti uputi vaš izabrani lekar. Međutim ukoliko dobijete infarkt, dobićete stent od strane istog tog kardiologa u roku od par sati.
Ukidanje obaveznog zdravstvenog osiguranja i prebacivanja celog sistema na privatni bi dovelo do toga da ne bude dovoljno para za sistem urgentnih službi, koji koliko-toliko dobro funkcioniše. Naravno, neki će imati dovoljno para da im privatno osiguranje to pokrije, neki će čak moći stent da plate direktno iz džepa, ali će velika većina građana ostati samo sa nadom da im se neće desiti stanje koje zahteva hitnu medicinsku pomoć.
Usmeravanjem sistema zdravstvenog osiguranja u privatni sektor bismo pored osiguranika i zdravstvenog sistema dobili trećeg činioca u vidu privatnih osiguravajućih kuća koje bi imale kontrolu nad novcem i ubirale profit od toga. Iako bi pojedini osiguranici od toga imali kratkotrajnu korist, dok su relativno zdravi bi imali bržu dostupnost elektivnim pregledima i komforniju bolničku uslugu, u globalu bi veliki broj ljudi ispao iz sistema osiguranja zbog nemogućnosti da ga priušti pošto bi zbog potrebe za profitom iznosi osiguranja bili značajno veći. Sistem urgentnih službi, koji nigde u svetu nije i ne može biti profitabilan, bi bio značajno obezglavljen usled zavisnosti od privatnih osiguravajućih kuća što bi dodatno dovelo do slabljenja zdravstvene zaštite. Na kraju bi se sistem sveo na to da će se lečiti onaj ko ima para za lečenje i to samo dok ima para – privatne osiguravajuće kuće nikada neće zdravlje svojih korisnika staviti ispred svog profita.
Svakako se ne treba zadovoljiti time da imamo uređenu urgentnu medicinsku pomoć kada nam je potrebna, već treba težiti i da se uredi ne samo dostupnost dijagnostike i lečenja na svim nivoima, već i ono što prethodi tome – preventiva, javno zdravlje i programi rane detekcije bolesti („skrining“). A do toga nećemo doći sveopštom privatizacijom svega, pa i zdravstvenog osiguranja, već uvođenjem reda u postojeće institucije, počevši od samog fonda pa nadalje.
Srđan Lukić, je završio Medicinski fakultet u Beogradu, specijalista je pulmologije. Radio je u Domu zdravlja u Lajkovcu i Klinici za pulmologiju KC Kragujevac, a već tri godine radi i živi u Sloveniji. Javnosti u Srbiji je poznat iz gostovanja u medijima u kojima je komentarisao pandemiju korona virusa.
