Da smo postali zemlja siromaštva i jeftine radne snage i nije neka vest. Vlasti to čak ni ne tretiraju kao problem, već, valjda u stilu one stare „neka tvoje mane budu tvoja prednost“, promovišu kao pozitivni atribut. „Šta god vam ponude bilo gde u svetu, mi ćemo vam ponuditi bolje uslove“, izjavio je nedavno Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, prilikom otvaranja fabrike Leoni u Nišu, još jedne od famoznih direktnih stranih investicija i dodao: „Imamo dosta velikih i siromašnih gradova, dođite kod nas, dajemo najbolje uslove“. Takoreći, imamo veliki broj očajnih ljudi, spremnih da rade za minimalnu nadnicu.
Međutim, kao da ni ova „komparativna prednost“ nije dovoljno, pa su vlasti odlučile da bazen rezervne armije rada prošire na jednu novu populaciju. Već nekoliko godina unazad Ministarstvo prosvete planira uvođenje sistema dualnog obrazovanja u srednje stručne škole. Ukratko, đaci bi uskoro trebalo da najmanje polovinu svojih stručnih predmeta odrađuju u preduzećima, sa idejom da kroz rad stiču određene kompetencije. Predlog zakona kojim bi to bilo regulisano ugledao je svetlost dana proleća ove godine. Možda će se neko zapitati „a kakve veze ima to sa jeftinom radnom snagom“. Ne da ima, nego će učiniti da ta jeftina radna snaga postane još jeftinija. No krenimo redom.
Fingiranje rasprave
Početkom leta održane su tri javne rasprave povodom Nacrta Zakona o dualnom obrazovanju. Dok su prve dve, u Novom Sadu i Nišu, prošle relativno mirno, uz dosta izrečenih kritika od strane prisutnih, ali i uz aktivno ignorisanje istih od strane predlagača, na trećoj, u Beogradu, bilo je kudikamo burnije. Već na samom početku brojne aktivistkinje i aktivisti podigli su u vis veliki broj transparenata kojima su iskazivali svoje neslaganje sa najavljenom reformom. Poruka je bila jasna – možete ignorisati naše kritike, ali ćemo vam to ignorisanje učiniti što težim. „Deci knjige, a ne kablovi“, „Protiv dečijeg rada“, „Deca nisu jeftina radna snaga“, „Ko krade rad?“, samo su neke od poruka koje su se mogle pročitati tog dana u sali opštine Vračar u kojoj je održana rasprava. Među prisutnima, bilo da su u pitanju nastavnici srednjih škola, profesori univerziteta, sindikalni poverenici, različiti stručnjaci i drugi zainteresovani, niko nije izrekao pozitivno mišljenje o predloženom tekstu Nacrta. Sa druge strane, reakcije predstavnika radne grupe Ministarstva prosvete koja je sastavljala zakon bile su dosta nemušte i svodile su se na vrlo banalne i šture, a zapravo arogantne odgovore tipa „niste vi to najbolje razumeli“. Glas javnosti, koji je unisono govorio da je predloženi zakon skandalozan, da je više nego očigledno da su ga sastavljali ljudi iz Privredne komore Srbije, sa specifičnim interesima koje ova institucija zastupa, i da malo čega tu ima što bi unapredilo naš obrazovni sistem i zaista poboljšalo kvalitet školovanja dece, ostao je da lebdi u prostorijama opštine Vračar u kojoj se javna rasprava odigrala, bez prevelikog uticaja na donosioce odluka.
Verovatno nije u pitanju ni prva ni poslednja javna rasprava koja se sprovodi iz čiste obaveze, kako bi se ispoštovale minimalne procedure transparentnosti pri donošenju novih zakonskih dokumenata. Ipak, iako je ceo događaj marginalizovan pa mu ni mediji nisu pridavali previše pažnje, čini se da je on u izvesnoj meri bio signal predlagačima zakona da moraju brže, jače i bolje pogurati kampanju u kojoj se nalaze, uložiti mnogo više napora, a i novca, kako bi nekako izgurali zacrtani projekat. Nije puno vremena prošlo od rasprava na kojima je bilo više nego jasno da je Nacrt Zakona o dualnom obrazovanju vrlo loš, a Ministarstvo prosvete intenziviralo je svoje aktivnosti u svrhu njegove promocije kroz projekat karavan „Duh mladosti“. Dakle, ljudi iz radne grupe nadležnog ministarstva koja je sastavljala Nacrt nisu imali nameru da se previše obaziru na povike javnosti i upozorenja kakve će sve posledice predloženi Zakon imati po decu i njihovo obrazovanje, već su se latili marketinških alata ne bi li prodali svoj proizvod i iscrtali naizgled idiličnu sliku roditelja i dece koji sa ushićenjem iščekuju sprovođenje planirane reforme. Karavan je obišao tridesetak gradova i opština po Srbiji, uneo malo šarenila i sadržaja u učmale sredine devastirane tranzicijom, no problemi ostadoše isti.
Kvalifikacije za nekvalifikovanost
Pre svega, ciljevi uvođenja ovog modela u sistem srednjeg obrazovanja definisani su primarno onim što se u Nacrtu naziva „potrebe tržišta rada“. Sintagmu „potrebe tržišta rada“ stavljamo ovde pod navodnike iz prostog razloga što, koliko god se zakonodavci i drugi zagovornici dualnog obrazovanja upinjali da nam njome dočaraju aktuelnost reformskog predloga, definisanje toga šta su zapravo „potrebe tržišta rada“ ostaje nedorečeno. I to ne treba previše da čudi.
Povezivati sferu obrazovanja sa sferom proizvodnje ni u kom smislu nije loše. Međutim, već na ovom mestu potrebno je postaviti pitanje i kakva je ta proizvodnja, šta se proizvod, pod kakvim uslovima i za koga. Sveobuhvatniji sistem planiranja proizvodnje i razvoja ekonomskih kapaciteta jeste neophodan. No to se ne može ostvariti isključivo oslanjanjem na „potrebe tržišta rada“ i zadovoljavanjem interesa privatnog kapitala. Na kraju krajeva, kada bismo se orijentisali isključivo na aktuelne potrebe tržišta rada onda bi trebalo da zatvorimo dobar deo obrazovnih ustanova, s obzirom na to da je na našem tržištu rada, kako statistike govore, najtraženija nekvalifikovana radna snaga.1 Uostalom, minimalni pregled investicija u Srbiji pokazuje da najveći deo njih čine preduzeća koja potražuju radnice i radnike za vrlo jednostavne poslove koje je moguće obavljat nakon vrlo proste i kratke obuke.
Sa druge strane, tržište predstavlja specifičan dinamičan kontekst koji je podložan nestabilnostima i brzim promenama. U tom smislu, čak i takve kakve su, potrebe tržišta rada mogu biti vrlo fluidne, te ono što je potrebno danas već sutra može biti višak, nerealizovani resurs, i obrnuto. Stoga je sama ideja modeliranja tako značajnog segmenta društva, kakvo obrazovanje jeste i mora biti, isključivo u skladu sa „potrebama rada“, potpuno pogrešna. To je više nego očigledno u predlogu Zakona koji bi, istini za volju, trebalo nazvati „Zakon o šegrtskoj obuci“ jer je obrazovanje mnogo širi koncept od onoga što Nacrt Zakona o dualnom obrazovanju sa sobom donosi. Dakle, ako želimo da razvitku obrazovnih kapaciteta našeg društva, ali i šire shvaćene privrede, pristupimo ozbiljno, onda je i sprovođenje obrazovnih politika potrebno dugoročno planirati, jednako kao i sferu proizvodnje. Tek tada bi uvezivanje rada i obrazovanja dobilo na kvalitetu kakav puka orijentacija spram neregulisanog tržišta ne može ostvariti. Uostalom, upravo je kapitalistička ekonomija generisala nesigurnosti koje dovode do toga da ljudi, u toku svog radnog veka, sve češće menjaju poslove i to ne samo u okviru iste struke. Ovakva tendencija nije nešto što je nužno dobro i može stvarati izrazito stresne situacije koje ranije generacije – one koje su imale stabilne poslove i često provodile radni vek na jednom radnom mestu – nisu osećale u toj meri. Dodatno, u izrazito kriznim periodima, kakav već gotovo deceniju prolazimo, nestabilnosti u ekonomiji direktno se preslikavaju na potrebe tržišta rada, što je posebno izraženo u perifernim zemljama poput Srbije.
Više je nego očigledno da stoga faktor kakav su „potrebe tržišta rada“ ne može biti osnov za regulaciju tako društveno važnog sistema kakav je obrazovni. Sa jedne strane, trenutne potrebe tržišta rada su takve da je bolje da spram njih ne kreirate ništa, a sa druge, dinamika tržišta je nestabilna i bez ozbiljne regulacije ove sfere teško je dugoročnije planirati bilo koji aspekt koji se sa njim dovodi u vezu.
Čija i kakva proizvodnja?
To nas dovodi do novog problema, a on je pre svega politički. Naime, izdvajanje potreba poslodavaca, odnosno tržišta rada, iznad društvenih potreba, jasan je znak usmerenosti aktuelnih vlasti isključivo na zadovoljenje interesa privatnog kapitala. Primera radi, Privredna komora Srbije, koja predstavlja „interesnu asocijaciju privrede koja zastupa zajedničke interese preduzeća i drugih privrednih subjekata pred državnim organima i organizacijama“, naimenovana je kao jedan od glavnih regulatora sprovođenja projekta dualnog obrazovanja u delo. Sasvim suprotno, sindikatima, interesnim organizacijama koje bi zastupale sferu rada i vodile računa da se radna prava dece koja će kroz sistem dualnog obrazovanja biti zapošljavana u preduzećima zaista poštuju, Nacrtom nije predviđena nikakva uloga. Dodatno, u obrazloženju zakona već se pominju budući podzakonski akti kojima će se uvoditi poreske olakšice, ali i finansijske stimulacije za kompanije koje postanu deo sistema dualnog obrazovanja. Zašto se taj novac ne bi iskoristio za unapređenje škola, njihovo osavremenjavanje i usavršavanje nastavnog kadra, čime bi se značajno unapredili obrazovni kapaciteti, a učenici bi dobili adekvatnija znanja?
Verovatno, u duhu neoliberalne eshatologije, zakonodavci stoje iza ideje da će zadovoljenje interesa vlasnika kapitala, poslodavaca, dovesti do prelivanja i na druge društvene klase, pa samim tim i opšteg društvenog boljitka. Problem u ovom predviđanju jeste što je „prelivanje“ iluzija, očekivanje koje se nikada ne ostvari. I ne samo to. Nacrtom je predviđeno da produktivni rad dece bude plaćen minimum 50% od važeće minimalne cene rada. Kada se preračunaju sati koje dete može provesti kod poslodavca – radna nedelja učenika Nacrtom je ograničena na 35 sati, što inače predstavlja zakonski maksimum za maloletna lica u radnom odnosu i međunarodni standard maksimalnog korišćenja dečijeg rada – dobijamo računicu po kojoj će deca, tokom školovanja kroz sistem dualnog obrazovanja, potencijalno, za mesec dana rada dobijati naknadu od oko 9.000 dinara. Naravno, u predlogu Zakona nije naznačena obaveza da nakon završetka školovanja poslodavac mora ponuditi zaposlenje đacima koji su prošli obuku, što samo ostavlja mogućnost da se iz godine u godinu određeni deo poslova u preduzećima obavlja upošljavanjem jeftine radne snage dece. Spojimo li sve delove slagalice, dobijamo sliku Srbije u kojoj dominiraju poslovi za nekvalifikovanu radnu snagu koje radnice i radnici obavljaju za minimalac, a uvođenjem dualnog obrazovanja u sferu rada biva propušten jedan novi kontigent radne snage koja će iste te poslove obavljati za duplo manje novca. Ne možemo a da ne konstatujemo da će ovakva promena u sferi srednjeg stručnog obrazovanja imati dvojaku funkciju: smanjenje opšte cene rada i disciplinovanje mlađih naraštaja da budu spremni da rade više za malu nadoknadu. Odemo li korak dalje, za očekivati je da će čitav proces imati za posledicu dalje cementiranje klasnih razlika. Uskostručna specijalizacija tokom srednje škole može dodatno otežati dalje kretanje dece kroz sistem obrazovanja ka visokoškolskim ustanovama. S obzirom na to da je pristup fakultetima već u velikoj meri ograničen siromašnijim slojevima društva, možemo očekivati da će se takva praksa samo utvrditi.
I tu se podvlači crta i ostaje pitanje za kakvo društvo se zaista zalažemo. Ono jednakih šansi u kojem je moguće raditi i zaraditi za dostojanstven život, društvo u kojem društvena pokretljivost nije statistička greška, društvo koje dugoročno, zajednički planira i investira u razvoj privrede i obrazovanja koje deci pruža sveobuhvatno znanje. Ili pak društvo koje reprodukuje drastične nejednakosti, a obrazovanje strukturiše na način koji će od dece napraviti puke dodatke mašinama za stvaranje profita privatnim preduzećima.
Vladimir Simović je sociolog, član Centra za politike emancipacije i Levog samita Srbije
Tekst je prvobitno objavljen u srpskom izdanju lista Le Monde diplomatique.
_____________________
1. Vidi više u: Bradaš, Sarita. 2017. Statistika i dostojanstven rad. Fondacija Centar za demokratiju, Beograd.↩
