Jednom prilikom, tokom studija sociologije, učestvovao sam u diskusiji koju je profesor na vežbama pokrenuo naizgled jednostavnim pitanjem: koji period u istoriji našeg društva je period najvećeg prosperiteta? I sada, mogu se tu očekivati razni odgovori. Kao sociolog u povoju prvo kreneš da prebiraš po glavi standardne parametre: smrtnost odojčadi, nivo pismenosti, društvena pokretljivost, i sl. Međutim, gotovo niotkud, javi se tako jedan kolega i samouvereno uzviknu: “Dušanovo carstvo”
Nije to ni prva ni poslednja glupost koju će studenti izgovarati na predavanjima ili vežbama. Uostalom, takva mesta diskusije i služe da se pokrenu različite teme i oštri argumentacija, pa i da lupite glupost nije previše strašno. Druga je stvar ako Dušanovo carstvo postane medijskom referentnom tačkom kao primer uređenja u kakvom bismo voleli da živimo. Tu stvari već postaju ozbiljnije.
Nedavno se tako internetom viralno proširio fenomen Miroljuba Petrovića. Sredovečni čovek sa titulom doktora filozofije koji se svojim neformalnim nastupom približava formi stand up komedije, postao je javnosti poznat po isečcima iz nastupa u jednoj, blago rečeno, opskurnoj YouTube emisiji. “Pod mač bato” verovatno je najpopularnija izjava Petrovića, ali njegovih doskočica ima dosta. Iza njih se krije mnogo mračnija priča. U pitanju je čovek koji se danas, 2017. godine, zalaže za obnovu Dušanovog carstva. Iako je teritorija koju je zauzeo car Dušan u XIV veku uglavnom referentno mesto kojim se opisuje moć i jačina tadašnje Srbije, kod Petrovića prostorne granice novog carstva ostaju donekle maglovite. Ono što je njemu važnije jeste zalaganje za teokratiju.
Teokratija kao ideal države
Ona je iz njegove vizure državno uređenje kojem treba težiti. Bog je, naime, dao zakone koji su zapisani u Bibliji i ljudi treba da slede te zakone. U novom Dušanovom carstvu, Petrović kaže, Bog će biti car i zakonodavac, postojat će sudije koje će zakone primenjivati, a ispod sudija stoji narod. Izvodeći dalje argumentaciju o teokratiji ovaj doktor filozofije njoj kontrastira demokratiju koju naziva i “satanokratija”. Ovo kontrastiranje je zasnovano na klasičnom moralisanju. Demokratija je tako “koncept uništenja čoveka” u kojem su “svi oblici nemorala i destrukcije legalizovani”.
Za Petrovića problemi sa kojima se suočavamo zapravo su banalni i lako ih je rešiti. Ipak, rešenje je dvostrano i blago rečeno kontradiktorno. Sa jedne strane recept je da u društvu postoji manjina vernika koji poštuju biblijske zakone i po njima žive, nakon čega dolazi Bog i rešava stvar nasilno uvodeći teokratiju. Međutim, sa druge strane Petrović se otvoreno zalaže za ubijanje svih onih koji ne žive po njegovoj interpretaciji “biblijskih zakona”, dodatno nazivajući te ljude satanistima. Ako ne živiš “moralno”, u skladu sa “prirodnim zakonima”, onda ideš pod mač. Tako ukratko izgleda logika ovog doktora filozofije.
Naravno, sličnih opskurnih likova ima na sve strane, ali je zanimljivo pratiti u kom kontekstu naprasno raste vidljivost i popularnost Miroljuba Petrovića u Srbiji.
Uz SNS preko Youtube-a do mainstream-a
Petrović je u nacionalističkom i crkvenjačkom andergraundu prisutan poprilično dugo. Ipak, njegov proboj u širu javnost u principu je skorijeg datuma. Kada se prate njegova izaganja, može se uočiti i važan raskorak u formi nastupa – dok je ranije bio suzdržan, donekle suvoparan i dosadan, novija izlaganja su dosta neformalnija i vickasta. O popularnosti ovog čoveka govore i pregledi na različitim YouTube kanalima na kojima se pojavljuje, a koji sada neretko broje preko pola miliona, pa čak i preko 800.000 gledatelja. Nedugo nakon internet popularnosti usledila je i velika scena. Miroljub je počeo da se pojavljuje u programima televizijskih stanica Pink i Happy u udarnim terminima, da bi mu ubrzo prostor otvorio i dnevni list Informer na čijem sajtu svakodnevno objavljuje video blogove.
Početkom maja najavljeno je Miroljubovo predavanje pod naslovom “Kako obnoviti Dušanovo carstvo” koje je trebalo da bude održano u prostorijama opštine Voždovac. Iza ovog događaja stajala je organizacija “Alternativa” koju čine aktivisti koji su ranije bili članovi različitih neonacističkih inicijativa. Povezivanje Petrovića sa neonacističkim grupama ne treba mnogo da iznenađuje, ali ono što može biti iznenađenje jeste to što je takvim grupama ustupljena opštinska sala. Kada se ispostavilo da je sala u opštini premala da primi sve zainteresovane koji su se pojavili, organizatori su vrlo brzo i lako uspeli da obezbede veću salu i čitav skup premeste u Centar za sport i kulturu “Šumice”. Prema izveštajima medija ovom događaju prisustvovalo je preko 400 mahom mladih ljudi.
Ovde treba istaći da se na vlasti u opštini Voždovac nalazi Srpska napredna stranka (SNS). Takođe, televizijske stanice Pink i Happy, kao i dnevni list Informer, dosta eksplicitno podržavaju politiku vladajuće SNS, netremice prateći i veličajući svaki potez Aleksandra Vučića. Zašto Petrović može biti važan ili makar interesantan za današnju vlast? Pre svega zanimljivo je pogledati u kojoj meri njegovi stavovi koreliraju sa dominantnom politikom.
Slobodni ljudi i robovi
U ovome ne moramo ulaziti u preduboke analize. Jedna od osnovnih teza Miroljuba Petrovića je da je svaka vlast od Boga i da se njoj ne treba suprotstavljati. “Poštuj vlast je Božija zapovest” eksplicitan je ovaj obnavljivač Dušanovog carstva koji zaključuje da je time što je dobio opštinsku salu za svoje predavanje od vlasti dobio i podršku za teokratiju. Za njega su škole “ateističke debilane” i u svojim nastupima on eksplicitno poziva decu i roditelje da napuste obrazovni sistem, iako je, paradoksalno, on kroz taj sistem išao sve do titule doktora filozofije kojom se velikodušno razbacuje. U periodu kada se sektor obrazovanja urušava, kada se smanjuju plate nastavnom kadru i kada je generalno obrazovanje sve manje finansirano i dostupno siromašnijim ljudima, nije li takva prozivka zvaničnih obrazovnih institucija i određeni vid opravdanja aktuelnog stanja? Jedna od poslednjih vesti, koja je kroz javnost prošla gotovo neprimećeno, jeste da će seoske škole koje imaju jedno ili dvoje učenika biti zatvarane, a da će reforme u prosveti dovesti do opšteg smanjivanja ionako desetkovanog nastavnog kadra.
Ono za šta se zalaže Petrović jeste kućno školovanje, a u centru obrazovanja je preduzetništvo. “Mi moramo da naučimo da radimo” ponavlja on gotovo iste rečenice kao i Aleksandar Vučić. Ideja je da se znanje dobija od onih ljudi koji su uspešni u svom poslu, neka vrsta šegrtskog pristupa. No, nije li taj koncept upravo ono što nam se pokušava poturiti sa uvođenjem dualnog obrazovanja? Kako sada stvari stoje dualno obrazovanje će biti izgovor da se na tržište rada isporuči velika količina radne snage mladih koji će biti primorani da rade za 50% od zvanično ustanovljene minimalne zarade u krajnje nesigurnim radnim uvetima.
No, ne brine to mnogo Petrovića jer iz njegove vizure društvo ni ne treba da bude društvo jednakih. Prateći svoju interpretaciju Biblije i Dušanovog zakonika on izvlači zaključke da postoje slobodni ljudi i robovi. U ovoj konstelaciji slobodni ljudi su “oni koji rade”, koji “mogu da brinu o sebi”. Njima su kontrastirani “invalidi”, “lenji”, svi oni koji “ne mogu da vode računa o sebi”. Ne naliči li to vladajućoj politici koja socijalnu pomoć uslovljava prinudnim radom? Dodatno, od sledeće školske godine u školama će se deca podučavati “preduzetništvu” jer je, po rečima savetnice ministra prosvete Gabrijele Grujić, “primećeno da deca nisu preduzimljiva”.
Mržnja prema sirotinji
Nivo mržnje prema sirotinji kojim odiše Miroljubova politika vrlo je eksplicitan. Sa jedne strane su oni koji “rade biznis”, a sa druge “robovi koji moraju da rade za drugoga”. Ti koji rade biznis su ujedno i sudije, na kraju krajeva oni koji imaju monopol na sprovođenje sile i “božijih zakona” – oni su ti koji određuju ko i kada “ide pod mač”.
Takođe, Miroljubov narativ reflektuje i činjenicu da sve manje ljudi može sebi priuštiti stanove, pa se tako danas neretko dešava da u jednom domaćinstvu živi i po nekoliko generacija. Za Petrovića je to pozitivno. Naime, po njemu, potrebno je “ugledati se na naše pretke” kada su u domaćinstvu živele po četiri generacije, naravno, poređane po muškoj liniji: “sin, otac, đed i prađed”. Argumentacija se nastavlja konstatacijom da starije generacije ne treba da imaju penzije, jer “toga nije bilo u Dušanovom carstvu”, a, uostalom, ionako su drastično srezane aktuelnom politikom štednje.
Ističu se tu i kreacionizam i nacionalistička revizionistička matrica, sa izraženim antikomunizmom, što je potpuno u skladu sa stalnom borbom koja se u Srbiji vodi oko Darvinove teorije ili rehabilitacija kolaboracionističkih snaga iz Drugog svetskog rata. Mržnja spram žena ogleda se u tome što je njihova uloga svedena isključivo na mašine za rađanje. One ne treba da sede za istim stolom sa muškarcima, a većina žena je okarakterisana epitetom “kamenjarka” jer se ne pridržavaju Petrovićeve interpretacije morala. Takođe, ljudi homoseksualne orijentacije i generalno svako ko se ne uklapa u njegovu šemu “prirodnih zakona” i Biblije ili ide pod mač ili će biti kamenovan, eventualno može da iseli iz zemlje, nakon što bude proglašen/a satanistom.
Radikalnost Miroljuba Petrovića služi upravo normalizaciji postojećeg stanja. Njegove govorancije postaju saundtrek za postapokaliptične scene i pustoš koju je iza sebe ostavila restauracija kapitalizma. O tome govore brojni komentari na internetu koji prečesto u sebi sadrže argument: “Možda je malo ekstreman, ali nije da nije u pravu”. Svi se zabavljaju doskočicama koje zapravo nisu nikakva šala već krajnja zbilja upakovana tako da se lakše može konzumirati.
Zaoštravanje koje se ovako iznosi u javnosti normalizuje činjenicu da radnice i radnici rade u zaista sve robovskijim uslovima, dok veliki preduzetnici, domaći i strani, nastavljaju da kroje politiku u Srbiji koja legalizuje brutalnu eksploataciju i dovodi do dalje periferizacije naše ekonomije. Normalizuje se i to da će svi koji se ovakvom stanju suprotstavljaju biti proglašeni satanistima i represija nad njima biće legitimna.1 Ako ste se pitali koga ćete dobiti u slučaju da okrenete broj 555-333, koji Petrović tako često pominje, budite sigurni da je to kabinet Aleksandra Vučića.
Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
_____________________
1. O ovome govori i jedan video blog koji je objavljen na Informerovom sajtu a u kojem Miroljub Petrović potpuno opravdava rušenje u Hercegovačkoj ulici koje je kao reakciju imalo velike proteste protiv gradskih vlasti u Beogradu.↩
