U nastavku možete pročitati integralne komentare namenjene tekstu objavljenom u listu Politika koji je dostupan OVDE.
Program iza kojeg je Borko Stefanović stao možemo okarakterisati kao socijalno senzitivan i u tom smislu on se nalazi levo u odnosu na SNS. Ipak, koliko ga to legitimiše kao program koji je zaista politički i ekonomski levi? Uostalom, setimo se da u Srbiji postoji čitav niz partija koje su nominalno leve, čak i “socijalističke”, ali možemo videti da te partije, čim im se ukaže prilika da učestvuju u vlasti, dižu ruke od svojih programskih i navodnih ideoloških pozicija i aktivno učestvuju u sprovođenju neoliberalnih desničarskih ekonomskih i političkih agendi.
Stoga se trenutno čini relevantnijim pogledati način na koji se ova nova partija formira.
Pre svega tu se pojavljuje određena vrsta liderocentričnosti koja Stefanovića ne odvaja od ostatka političkih partija u Srbiji i u tom smislu on ne donosi nikakav zaoret ulevo. Taj zaokret bi pre svega podrazumevao kreiranje jedne demokratske strukture koja bi omogućila širu participaciju ljudi u kreiranju programa i politike. To bi značilo i da Stefanović priđe pokretima, kojih u Srbiji ima i kojih će biti sve više s obzirom na socijalnu situaciju u kojoj se nalazimo, a ne da formira “pokret”, odnosno partiju, sa, kao što sada imamo priliku da vidimo, istrošenim političkim kadrovima, pre svega Demokratske stranke, koji u proteklim decenijama ništa dobro našem društvu nisu doneli.
Naravno, danas kada DS više ne nudi sve one “komocije” koje je nudila dok je bila na vlasti, dosta je lako izaći iz te partije. Takođe, sada kada se ti ljudi nominalno suprotstavljaju politici koju je DS vodila nameće se i pitanje zbog čega nisu izašli iz te partije onda kada je ona bila na vlasti i aktivno sprovodila sve one katastrofalne mere koje je godinama sprovodila uz jednu zaista antisocijalnu politiku. Ne smemo smetnuti sa uma da partija ne postoji bez svojih kadrova, pa je više nego očigledna jedna kontradiktorna pozicija trenutnih “otpadnika”.
Stoga je ovo restrukturiranje koje se odvija pre potrebno povezati sa činjenicom da je Stefanović uvideo jedan ispražnjeni prostor u političkom spektru i on želi da ga iskoristi. No čini mi se da ta ispražnjenost stvara i iluziju da levica u Srbiji ne postoji. Rekao bih da je to zaista iluzija. Levica postoji pre Borka Stefanovića i postojaće posle Borka Stefanovića. Naravno, levica je na marginama jer je nakon sloma socijalizma ta politička pozicija u Srbiji demonizovana, a “levo” se izjednačavalo sa Mirom Marković i Slobodanom Miloševićem, koji svakako nemaju nikakve veze sa levicom. U tom smislu, levica kreće da se revitalizuje tek tokom dvehiljaditih godine i to kroz konkretne borbe uzrokovane posledicama učvršćivanja kapitalističkih odnosa – borbe studentkinja i studenata protiv školarina, radništva protiv gašenja preduzeća i za pruzimanje postrojenja u svoje ruke, kroz pokreta protiv džentrifikacije i privatizacije javnih prostora, borbu protiv istorijskog revizionizma itd. S obzirom na to da se krenulo zaista od nule, levica se vrlo razvila i danas imamo jedan zaista zanimljiv spektar organizacija i pokreta koji se bore protiv aktuelne politike i svih njenih efekata, a okupljanje levih organizacija u koaliciju Levi samit Srbije, do sada verovatno i najmasovnije okupljanje levice, daje određenu perspektivu u kom pravcu radikalna levica treba da se razvija.
Stefanovićev pokušaj da formira partiju naizgled deluje kao velika stvar. Ipak, ne sme se smetnuti sa uma da je on čovek koji je godinama bio deo vladajućih struktura, čovek koji je na taj način, aktivno učestvovujući u sistemu koji danas tako radikalno kritikuje, nasledio određenu vrstu infrastrukture koja mu danas omogućava da relativno lako formira partiju. Ali uspešnost te partije, ako zaista ima nameru da ona bude leva, zavisi od načina na koji se ona formira i razvija. I dalje je nejasno koji su to mehanizmi unutrašnje demokratije kojima će se ta partija voditi i kakve su mogućnosti da se širi društveni slojevi i pokreti uključe i utiču na kreiranje njene politike. Čime se garantuje da Stefanović neće u manjoj ili većoj meri izdati ideale koje trenutno proklamuje? Dakle, čini mi se da je za jednu zaista levu i drugačiju partiju od postojećih, pored programa, potrebno raditi i na strukturi koja će omogućiti demokratizaciju politike i koja će dati priliku članstvu da direktno kontroliše i usmerava svoje izabrane predstavnike. Način na koji je ustrojena organizacija određuje i način na koji će se njena politika dalje formirati. Graditi levicu nije lako, ali ako se zaista nešto želi promeniti u ovom našem društvu, moramo se pomiriti sa činjenicom da prečice ne postoje.
Vladimir Simović je sociolog, član Centra za politike emancipacije.
