Tekst je pisan kao odgovor na članak Zorana Ćirjakovića objavljen u Politici 18. februara 2015. pod naslovom “Šest puta ‘ua’ za radničku klasu”.
U tekstu objavljenom u Politici 18. februara, Zoran Ćirjaković pominje Levi samit Srbije kao “samoproglašenu srpsku Sirizu”, a jedna od poenti samog članka je banalna očiglednost – levica je u Srbiji na marginama političkog polja.
Pre svega važno je reći da LSS nikada sebe nije proglasio “srpskom Sirizom”. Danas se u Srbiji pozivanjem na Sirizu samopromoviše veliki broj partija i njihovih kadrova – od Pokreta socijalista, preko Borka Stefanovića, pa sve do Srpske radikalne stranke. Sa druge strane, pozicija LSS-a je jasna: nijedna politička opcija u Srbiji ne nudi alternativu bankrotiranom sistemu u kojem živimo, a koji, štiteći interese vlasnika kapitala, efektivno onemogućava najveći broj ljudi da zadovolje svoje potrebe. Nasuprot tome, članice LSS-a aktivno učestvuju u konkretnim socijalnim borbama iz kojih izrastaju autentični pokreti, a koji su jedini u stanju da iznesu takvu alternativu.
Ipak, levica u Srbiji trenutno nije velika i nije uticajna. Ali pre nego li zaključimo da je takva situacija posledica “lenjosti” aktivista i aktivistkinja, što implicira Ćirjaković u svom tekstu, potrebno je osvrnuti se na lokalni kontekst i analizirati skorašnja društvenoistorijska kretanja.
Još osamdesetih godina nominalno leva vlast u SFRJ odustaje od socijalizma i sklapajući sporazume sa MMF-om hvata korak sa neoliberalnom ofanzivom koja je već uveliko nagrizala socijaldemokratske države Zapadne Evrope. Devedesete su za levicu na našim prostorima crna rupa. Partije koje su se nazivale levim efektivno su sprovodile politiku desnice, pre svega oličenu u privatizaciji zajedničke svojine, a koja je dovela do masovnog osiromašenja stanovništva. Ova praksa je na mejnstrim političkoj sceni nastavljena do danas kada navodno socijalista, Aleksandar Vulin, sprovodi ekonomski najliberalnije mere.
Ali nije dovoljno samo uperiti prst u partije. U Srbiji, sem nekoliko izuzetaka, očigledan je i jedan diskontinuitet u radu levo orijentisanih intelektualaca. Profesori na univerzitetima su tokom devedesetih masovno konvertirali, a kurikulumi su očišćeni od sadržaja koji iole dovode u pitanje kapitalistički sistem. Sindikati su birokratizovani i centralizovani, a međusobno gloženje im je često važnije od same borbe za prava radništva.
U takvom okruženju levica se izgrađuje maltene od nule i potrebno ju je locirati na terenu, pre svega u autonomnim radničkim borbama protiv privatizacije, studentskim borbama protiv komercijalizacije obrazovanja, ali i borbi za prava žena, borbama na kulturnoj sceni, itd. To su polja iz kojih izrasta LSS, koji nije “srpska Siriza”, ali svakako jeste srpska levica. Ili barem jedan njen deo.
Da li je na protestu podrške narodu Grčke, ali pre svega protestuprotiv mera štednje i privatizacijeu Srbiji, bilo 50, kako tvrdi Ćirjaković, ili 250 ljudi – irelevantno je. Broj nije veliki. Ipak, u trenutku medijske blokade, svako okupljanje koje preispituje politiku štednje i privatizacije postaje važno. A situacija u Srbiji je takva da će okupljanja biti sve više.
Na kraju teksta Ćirjaković svoju nadu polaže u Islamsku državu za koju kaže da je pokazala da je “alternativa neoliberalizmu moguća”. Čak i da možemo reći da je ID alternativa neoliberalizmu, ona definitivno nije alternativa kapitalizmu. U pitanju je groteskna tvorevina, izgrađena na očaju siromašnih i obespravljenih, a koja u krajnjoj instanci ne dovodi u pitanje profitom vođenu ekonomiju. U tom smislu, ID je alternativa kapitalizmu koliko je to bio i fašizam – ni najmanje.
Mnogo bi konstruktivnije bilo locirati polja borbe na “domaćem terenu”. No dobro, konstruktivnost teško da možemo očekivati od čoveka koji će radije prebrojavati prisutne na protestu, nego što će aktivno doprineti borbi protiv eksploatacije.
Vladimir Simović je član Centra za politike emancipacije, jedne od 17 organizacija članica Levog samita Srbije.
Tekst je prvobitno objavljen u dnevnom listu Politika.
