Zamislite da narednog meseca umesto plate koju, valjda, redovno primate, na vaš račun legne suma novca uvećana za oko 50%. Tolika povišica zvuči kao naučna fantastika. Navikli su nas da nemamo prevelika očekivanja. Ali zanemarimo to na trenutak, ipak je u pitanju misaoni eksperiment.
Dakle, prvi je u mesecu i vaša plata je poprilično veća. Recimo da ste do sada primali ono što se zvanično vodi kao prosečna zarada – iako je i prosek naučna fantastika za veliku većinu stanovništva u Srbiji – i najednom vam umesto 55.000 dinara na račun legne 80.000. Zvuči uzbudljivo.
No misaoni eksperiment se dalje razvija. Izlazite iz svog doma, spuštate se niz stepenice i razmišljate kako ćete potrošiti dobijeni “višak”. Na izlazu iz zgrade otvarate poštansko sanduče. Pored redovnih računa na koje ste navikli, tu je sada i koverta sa obračunatom novom ratom vašeg privatnog penzijskog fonda. Tu je i mesečna rata privatnog zdravstvenog osiguranja, ali i koverta sa računom specijalističkog pregleda koji vaše privatno zdravstveno osiguranje nije pokrivalo. Skroz u pozadini sandučeta, zabašurena iza računa za struju i telefon, prikrivena, ostala je koverta koja u sebi nosi račun za školarinu vašeg deteta koje pohađa osnovnu školu.
Inače nemate ove račune u sandučetu? Da, to je zato što je ovih 50% iz našeg misaonog eksperimenta deo vaše plate koji odlazi na porez i doprinose iz kojih se svi ti troškovi inače pokrivaju.
Kako je u Evropi?
“Zašto zaposleni u Srbiji, kao u većini razvijenih zapadnoevropskih zemalja, ne dobijaju bruto platu?” Ovo pitanje osvanulo je ne tako davno na stranicama dnevnog lista Blic. Baš u trenutku kada su počinjali pregovori o visini minimalne zarade za 2019. godinu, jedan od najtiražnijih dnevnih listova postavlja pitanje “da li je moguće da se zarade i kod nas isplaćuju radnicima u punom iznosu, a da onda oni sami odluče koliko će izdvajati za socijalno, a koliko za penziono osiguranje i da li će se odlučiti za privatne lekare i fondove ili državne?”
Tek letimični pregled poreza na zarade u Evropi pokazuje da praktično ne postoji država u kojoj neki deo plate ne odlazi na poreze ili doprinose. Procenat varira od zemlje do zemlje, ali se može tvrditi i da je on često niži u siromašnijim zemljama. U OECD zemljama, razlika između plate koju radnik ili radnica odnesu kući i bruto zarade u proseku iznosi 36,1%. Potpuno suprotno u odnosu na tvrdnju iznetu u tekstu Blica – ne samo da se i “tamo” plaćaju porezi na zarade, već je u “većini razvijenih zapadnoevropskih zemalja” on viši nego u Srbiji.
Uzmimo za primer Nemačku. U Nemačkoj su poreza oslobođeni svi koji zarađuju manje od 9.000 evra na godišnjem nivou. Zvuči kao velika cifra. U Srbiji se zvanična prosečna plata na godišnjem nivou jedva dokotrlja i do 5.000 evra. Ipak, minimalna cena rada u Nemačkoj iznosi gotovo 9 evra po radnom satu, odnosno oko 1.500 evra na mesečnom nivou za puno radno vreme. Tako je cifra od 9.000 evra ostavljena kao limit za najsiromašnije slojeve stanovništva koji su oslobođeni plaćanja poreza na platu. Sa druge strane, svi koji zarađuju više od 9.000 evra godišnje plaćaju porez koji progresivno raste sa rastom plate, a kreće se od 14% pa sve do 45% za one sa prihodima većim od 260.000 evra godišnje. Na ovaj porez, plaćate i takozvanu solidarnu taksu od 5,5%, kao i porez od 8% za crkvu ukoliko ste vernik ili vernica.
U Francuskoj ste oslobođeni poreza ukoliko imate primanja ispod 9.807 evra. Iznad ove sume porez se opet računa po progresivnoj stopi od 14% do 45% za plate veće od 153.783 evra. U Velikoj Britaniji situacija je slična. Porez se ne obračunava na godišnje zarade manje od 11.850 funti, ali nakon tog iznosa progresivno raste od 20% za najniže, pa do 45% za najviše prihode.1 Iz ovog poreza finansira se i sistem javnog zdravstva koje je univerzalno i pokriva celu populaciju Velike Britanije, a od doprinosa se, pored poreza, plaća nacionalno osiguranje, opet u progresivnom omeru – ukoliko prihodujete do 702 funte mesečno ne plaćate ništa, ukoliko prihodujete više od 702 funte plaćate 13,8%, a ukoliko prihodujete više od 3.863 funte mesečno plaćate još 13,8%. Nacionalno osiguranje, koje inače pokriva penziju, naknadu za nezaposlene, porodiljsko odsustvo i slično, za vas plaća i poslodavac, dodatnih 12%. U Nemačkoj se od doprinosa izdvaja 18,6% za penziono, 14,6% za zdravstveno, 3% za nezaposlenost i oko 2,5% za socijalnu skrb.
Osvrnimo se i na jugoslovenski prostor. U Hrvatskoj se za penziono osiguranje plaća 20%, zdravstveno 15%, za nezaposlenost i zdravlje na radu ode još nešto preko 2% ukupno. Porez je takođe progresivan, pa ukoliko zarađujete do 17.500 kuna mesečno (oko 2.300 evra) plaćate 24%, a na svaku kunu preko ovog limita i dodatnih 36%. U Sloveniji se samo porez rasteže od 16% pa do 50%. U Bosni i Hercegovini porez je 10% za sve, a doprinosi, zavisno da li živite u Republici Srpskoj ili Federaciji BiH, budu od 31% do 41%. Ovaj pregled nije potpun, a sistem poreza i doprinosa je mnogo kompleksniji – često se pri obračunu uzima u obzir i vaš bračni status, da li imate dece ili ne, itd. Ali kako god da okrenemo, porez i doprinosi su tu. No nije dovoljno argument zadržati na nivou koji kaže “vidi kako je tamo”.
Kako stoje stvari u Srbiji?
U Srbiji deo bruto plate koji obračunava i uplaćuje računovodstvo na vašem poslu u principu izgleda ovako: 10% je porez, isti za sve, bez obzira na visinu primanja, 26% se izdvaja za penzioni fond, 10,3% je zdravstveno osiguranje i 0,75% ide u fond za slučaj nezaposlenosti. Činjenica je da u Srbiji čak 70% ljudi prima platu manju od proseka, a najveći deo zaposlenih – u 2017. godini 18,8% – ima zaradu u visini zvaničnog minimalca. Bruto plata ove populacije jedva da prebaci ono što se smatra minimalnom potrošačkom korpom. Bazična logika govori o tome da bi, u slučaju da doprinosi nisu obavezno obračunati, najveći deo siromašnog stanovništva ukupan novac bruto plate trošio na svakodnevnu potrošnju kako bi minimalno podigao životni standard.
Takođe, tek oko 1% stanovništva Srbije prima platu veću od 200.000 dinara – informaciju o tome kako se iznad ove cifre kreću primanja najbogatijih nemamo. Ipak, možemo pretpostaviti da bogatiji slojevi svoje bruto plate, ukoliko bi bili oslobođeni plaćanja poreza i doprinosa, ne bi trošili plaćajući javno zdravstveno i penziono osiguranje, a sasvim sigurno ni fond za nezaposlene.
Ukratko, argument o tome da svako treba da ima slobodu da bira na šta će potrošiti zarađeno je argument koji može da iznese neko ko je u privilegovanoj poziciji. U Srbiji, većina ljudi ima toliko niska primanja da je postavljanje pitanja izbora čist cinizam, a efekat ukidanja obaveznog oporezivanja zarada i doprinosa ubrzo bi se pretočio u socijalnu katastrofu.
Problemi sa zdravstvom
Član 68 Ustava Republike Srbije kaže da “svako ima pravo na zaštitu svog fizičkog i psihičkog zdravlja”. Kao što to obično biva, imati pravo na nešto ne znači i da ćete to pravo uživati. U Srbiji naime, svako ima mogućnost da se leči, ali ta mogućnost se ostvaruje na osnovu vašeg radnog i imovinskog statusa. Ukoliko ste zaposleni plaćaćete obavezno zdravstveno osiguranje na osnovu kojeg ćete moći da se lečite vi, ali i članovi vaše porodice. Ukoliko niste zaposleni pravo na lečenje ostvarićete ukoliko živite u domaćinstvu koje ostvaruje prihode manje od zvanične minimalne mesečne plate po članu porodice.
U sistem obaveznog zdravstvenog osiguranja možete ući i ukoliko Republičkom fondu za zdravstveno osigurnaje uplatite 2.464 dinara mesečno. Sa druge strane, privatno dobrovoljno zdravstveno osiguranje je znatno skuplje. Ukoliko želite da ono pokrije i članove vaše porodice, recimo tročlane, privatno osiguranje će se kretati od 40 pa do preko 100 evra na mesečnom nivou. Pri tom, pokrivaće samo određene troškove vanbolničkog lečenja i najčešće neće pokrivati troškove u trudnoći. Ovo je samo okvirna procena. Za precizan proračun troškova osiguravajuća kompanija će morati da vas dodatno odmeri, “uzme u obzir rizike”. Ukratko, visina naknade će direktno zavisiti od vaše starosti, pola, generalnog zdravstvenog stanja, i sl. To će reći, ukoliko spadate u neku od, po proceni onih koji vam osiguranje prodaju, “rizičnijih grupa”, vaša mesečna naknada za zdravstveno osiguranje biće još viša. Sasvim razumljivo, jer vam osiguranje prodaju ljudi koji žele da ostvare profit.
Sistem javnog zdravstva ne zasniva se na profitu, već na solidarnosti i uzajamnosti. Zato je i moguće da se bez ikakvih naknada leče najsiromašni slojevi. To samo po sebi nije dovoljno da bismo rekli da nam je sistem javnog zdravstva dobar. Blago zvuči ako bismo rekli da ga je potrebno unapređivati. Ali bez javnih ambulanti, domova zdravlja, bolnica i kliničkih centara, sistema imunizacije stanovništva, zdravlje ljudi će biti ugroženo u meri u kojoj će ono zavisiti isključivo od njihovog imovinskog statusa. Ovakav sistem nije moguć bez zajedničkog solidarnog napora čitavog društva.
Uostalom, i istraživanja pokazuju da privatizacija zdravstvenog sistema nema pozitivan efekat. Uslovi rada su pogoršani, broj zaposlenih smanjen, kvalitet je u padu, a široka dostupnost zdravstvu znatno ugrožena. Ni u segmentu zadovoljstva korisnika uslugama, privatni zdravstveni sistem nije izašao kao pobednik. Uočena je i pretnja kreiranja monopola ili oligopola, a elastičnost “tržišta zdravlja” je takva da privatne kompanije vrlo lako mogu diktirati cenu koju korisnici moraju da plate, često i pod pretnjom života.
Kako do penzije?
Sa penzijama je stvar donekle i kompleksnija. Stanje je takvo da je sistem javnog penzionog i invalidskog osiguranja u Srbiji protočnog karaktera. Ukratko, isplata penzija vrši se najvećim delom iz sume koju zaposleni ljudi uplate u fond. Iz ovih doprinosa finansira se dve trećine budžeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje (PIO), što je gotovo 400 milijardi dinara. Nešto malo manje od trećine novca fonda predstavljaju transferi iz budžeta Republike Srbije, ali treba imati na umu da se od tih sredstava finansiraju i penzije koje nisu stečene izdvajanjem u fond, već ih je država dodelila – borcima, umetnicima, sportistima i drugim, kako se to već kaže, “zaslužnim građanima”.
I ovde se argumentacija delom preklapa sa onom koja se odnosi na sistem zdravstva. Javni penzioni fond predstavlja instituciju međugeneracijske solidarnosti, sistem koji bi morao starijim ljudima da obezbedi dostojanstven život nakon što prestanu da rade. Situacija je takva da jedna generacija radi i praktično finansira stariju populaciju, koja je pak ranije radila, doprinosila društvu i takođe finansirala svoje starije sugrađane. Problem nastaje kada ono što bi moralo biti garantovano pravo aktuelna vlast dovede u pitanje.
Prvo, penzije se obračunavaju na osnovu primanja koja ste imali tokom radnog veka i proporcionalno tome doprinosa koje ste uplaćivali. Ukoliko neka Vlada donese odluku koja se kosi sa ovim principom, naravno da se u sumnju dovodi čitav sistem. No nije to pitanje samog sistema koliko je u pitanju antisocijalni karakter aktuelnih vlasti. Imajmo na umu da je Ustavni sud odbio da se izjasni o karakteru odluke Vlade Republike Srbije. Obrazloženje kao da je sastavljala sama Vlada.
Drugi problem predstavlja i promena uslova za sticanje prava na odlazak u penziju koja je usvojena u sklopu paketa mera štednje. Naravno da će se mnogi ljudi zapitati – “zašto dajem novac ako su sve veće šanse da neću ni dočekati penziju?” No opet, nije problem u javnom sistemu penzionog i invalidskog osiguranja, već u vlastima koje ga kontinuirano urušavaju i čine nedostupnim. Pomenimo i da sopstveni prihodi fonda danas popunjavaju tek 0,7% ukupnog budžeta koji mu stoji na raspolaganju. Tako niski prihodi mogu se tumačiti neadekvatnom upravom, ali i nemogućnošću PIO fonda da raspolaže svojom imovinom koja je u talasu privatizacije dobrim delom opustošena.
Ustroj ekonomije
Iako za sada ne zadiru u doprinose za penzije i zdravstvo, uz obrazloženje da će se time podstaći novo zapošljavanje vlasti povećavaju neoporezivi deo zarade, da bi potom bio ukinut deo doprinosa za nezaposlene. Šta će nam doprinos za nezaposlene ako je zaposlenost povećana samim smanjenjem poreza. To je valjda neka logika kojom se vodi ministar finansija Siniša Mali najavljujući dalje rezove. Međutim nelagoda ministrova je u tome što on zna da zaposlenost u stvari ne raste kao što se u Srbiji ne stvara ni mnogo nove vrednosti. Stvari su kompleksnije. Ostavimo čak i po strani činjenicu da je bruto plata zapravo plata koju radnice i radnici zarade i da svako smanjenje bruto dela mora značiti proporcionalno povećanje neto iznosa. Čitava ekonomija je ustrojena na način koji sputava razvoj i jedan ili dva dekreta o smanjenju ovog ili onog poreza to neće promeniti. Ne treba da čudi da je kao veliki doprinos preduzetnicima predstavljeno smanjenje od 0,75% doprinosa za nezaposlene.
Vlastima je jasno da je sve utegnuto do krajnjih granica i da svako dalje štrpkanje od poreza tu ili tamo može značiti kolaps i ove vrlo svedene socijalne države, a posledično i dalje prelivanje nezadovoljstva u političku arenu. Možda bi savet ministru mogao da ide u pravcu razmatranja progresivnog poreza kojim bi siromašniji bili rasterećeni izdataka, povećanja poreza na dobit koji je trenutno među najnižima u Evropi, veće transparentnosti budžeta i uvođenja participativnog odlučivanja o trošenju zajedničkog novca? Možda privatne kompanije ne treba subvencionisati iz javnog budžeta, baš kao ni verske zajednice? A možda nam samo treba jedno korenito restruktuiranje cele ekonomije.
Vladimir Simović je sociolog, član Centra za politike emancipacije.
Tekst je prvobitno objavljen na portalu Bilten.
